Radomir Konstantinović: Život je oaza usred života

Umesto In memoriama prenosim tekst o njegovoj Filofofiji palanke koji sam  10. septembra objavio u kulturnom dodatku dnevnog lista "Pobjeda" 

 TIRANIJA OPŠTEG UVIDA U SVE -  Beleške na marginama knjige ,,Filozofija palanke" Radomira Konstantinovića

Život je oaza usred života.   R. Konstantinović 

Među knjigama koje su napisane i objavljene unutar ex-jugoslovenskog kulturnog prostora malo je onih koje su imale takav uticaj i značaj kao što je slučaj sa studijom ,,Filozofija palanke" - srpskog filozofa i književnika Radomira Konstantinovića. Iako je od njenog prvog izdanja (Treći program Radio Beograda, Beograd, 1969) prošlo više od četiri decenije, Konstantinovićevi filozofski eseji do danas izazivaju nepodeljenu pažnju kako stručne tako i najšire čitalačke javnosti. Još od trenutka kad se pojavila, baš kao i kasnijim, doduše retkim, reizdanjima, Konstantinovićeva knjiga bila je citirana i hvaljena ali, jednako, i napadana i osporavana. Izvanredna studija naravi malog čoveka, njegove zatvorenosti, zadrtosti i dobrovoljne samoizolovanosti - njegovog straha od sveta i onog, večno nepoznatog Drugog - na izvestan način može se posmatrati i kao svojevrsno proročanstvo svih tragičnih događaja koji su balkanske prostore za dugi niz godina stigmatizovali kao trusno i višestruko problematično društveno područje.

Među onima koji ,,Filozofiju palanke" svrstavaju među najznačajnija dela koja su uopšte napisana na jeziku koji se ranije zvao srpskohrvatskim postoji ne mali broj argumenata po kojima do tragičnih ex-jugoslovenskih građanskih ratova uopšte ne bi ni došlo - samo da je Konstantinovićeva knjiga na vreme bila pročitana i shvaćena na ispravan način. Baš kao što se, podjednako, i u nacional-šovinističkim krugovima Konstantinovićevoj knjizi konstantno zamera njen tzv. nepatriotizam - odnosno oslikavanje sopstvene nacije, naroda, plemena... u negativnim tonovima.

Praksa potvrđuje ,,predrasude"

Pisac ovog teksta, naravno, spada među one prve te, kao takav, Konstantinovićevoj knjizi ne spori njen ne mali proročki potencijal i značaj. Ipak, kao značajniju dimenziju Konstantinovićeve knjige, kojoj do sada nije previše poklanjana pažnja, ovom prilikom istakao bih njen univerzalan karakter i značaj. Iako Palanka o kojoj Konstantinović piše svakako jeste ovdašnja - balkanska, ex-jugoslovenska, srpska, crnogorska, hrvatska, bosanska, makedonska... - ona to jeste zahvaljujući ponašanju ovdašnjih ljudi koji se lako uklapaju u sve ustaljene (istorijske) kanone, šablone i (da li?) predrasude. Sva ona negativna (pred)ubeđenja koje tzv. (ekonomski) razvijeni svet ima o nama koji dolazimo sa ,,ovih prostora" teorijsku potvrdu i objašnjenje nalaze upravo u ovoj knjizi.

Tiranija duha palanke o kojoj Konstantinović piše jeste ona, i te kako dobro poznata, tiranija opšteg uvida u sve. ,,Apsolutna javnost", koju Konstantinović precizno definiše kao dobro poznati ,,prekoplotski pogled", jeste ona javnost koju pokreće opsesivna potreba zadiranja u tuđe brakove, krevete, novčanike, šerpe - naposletku: živote. Duh palanke duh je koji slavi svaku osrednjost, prosečnost i jednoobraznost. To je duh koji ne prihvata i ne dopušta razlikovanje i izdvajanje u bilo čemu (,,Filozofija palanke je filozofija zatvorenog kruga koja nigde i ni u čemu ne dopušta otpadništvo"). Duh palanke duh je ograničenog, malog dometa koji svako odstupanje i razlikovanje kažnjava kao izdaju najgore vrste (,,Filozofija palanke jeste filozofija malog raspona").

Palanački patriotizam

Patriotizam palanke upravo zato i jeste fatalno obeležen opsednutošću granicama - ta opsednutost uvek je inicirana strahom od Drugog. Fiksacije granicama - kojima su balkanski narodi, u manjoj ili većoj meri, uglavnom opsednuti - izraz su izvornopalanačkog straha od svake promene, od svake novine i svake konkurencije (,,Osporavanje sveta opet je svojevrsna metoda njegove eksteritorijalizacije, jedinstven način za izbegavanje suočavanja ovog duha sa samim sobom"). Za palančane granice njihovih atara, zabrana, gradova i državica predstavljaju isto što su, recimo, u srednjem veku predstavljale kamene tvrđave. One su poslednja odbrana okamenjene osrednjosti pred naletima strašnih aveti civilizacije u nastupanju. Nesposobnost da se prihvati i razume savremeni svet u svoj njegovoj dinamici i (stalnim) promenama kod palančana rezultira frustracijama i osećanjima manje vrednosti. U tom i takvom, s gledišta palanke vanredno nestabilnom svetu, prirodno se vidi konstantna pretnja - te se i svaka modernost, prirodno, doživljava kao vanredna opasnost. Palanka otuda ništa ne proizvodi tako efikasno kao što proizvodi neprijatelje. Palanka je naprosto egzistencijalno ovisna od postojanja neprijatelja koji održava borbenu gotovost - istovremeno odlažući neminovnost trenutka suočenja sa samim sobom.

Kult smrti

U konačnom ishodu i prisutni kult (junačke) smrti nije ništa drugo do odraz straha od života koji palanka nije u stanju da razume. Ključno načelo na kom počiva prividna stabilnost palanačkog života jeste načelo zatvorenosti i nepromenjivosti - na ovim prostorima ovo načelo neretko identifikuje se i kao ,,vernost tradiciji". Pritom se sama tradicija u koju se palanka toliko kune takođe ne smatra resursom ili prednošću koja inoviranjem, osavremenjivanjem i mešanjem sa tradicijama Drugog može da dovede do novih kvaliteta - već se i jednako zadrto brani i čuva u svojoj nepromenljivoj, okamenjenoj varijanti. Duh palanke tako i vlastitu istoriju, tradiciju i kulturu uglavnom shvata kao sredstvo otpora (svakoj) pretpostavljenoj modernosti.

Filozofija čopora

Filozofija palanke jeste filozofija čopora u agoniji, ona predstavlja apologetiku osrednjosti svake vrste. Zasnovana na stalnom očuvanju svakodnevne rutine kao tihoj smrti svake kreativnosti - ideal palanke predstavlja življenje (i mišljenje) u grupi. Otuda i večiti strah palanke, u krajnjem ishodu, zapravo predstavlja strah od samoga sebe - baš kao što je i njena nesigurnost plod zakržljalog individualizma. Fatalizam kojim je duh palanke tako tragično obeležen nije izazvan ničim drugim do nedostatkom sposobnosti suočenja sa sobom i prihvatanjem (bilo kakve) odgovornosti.

Uteha, ukoliko je uopšte treba tražiti, svakako jeste u univerzalnosti načela o kojima Konstantinović piše. Palanaštvo o kom je ovde reč može biti locirano u nekom balkanskom gradu, varošici ili selu u jednakoj meri koliko i u velikim megalopolisima današnjice. Pripadništvo i vernost duhu palanke uvek predstavlja stvar slobodnog izbora.

Mislite o tome...

http://www.pobjeda.me/citanje.php?datum=2011-09-10&id=218347