Poezija promašenosti

Gđa Isidora Sekulić ispričala nam je nekoliko promašenih života. Ne ispriča ih zato da bi kazala da je život sam po sebi promašaj, već da pokaže da su tih nekoliko života koje ona sagleda zaista promašeni, a oni koji promašiše, htedoše da žive srećno i korisno ne samo za sebe već i za druge ljude. A ipak se sve odvijalo onako kako se nije ni htelo, ni želelo; gorelo se, pa se i sagorelo, možda i bez ognjeva, možda čak i bez plamičaka - ali je na kraju ostao pepeo, samo pepeo.

Eto, od tih plahovitih i za lepotu prijemčivih Vlaovića ne ostade drugo do pepeo. Kao što naglo uzlete, tako se naglo i surva ova porodica; njeni poslednji izdanci dokončaše jezivo. Pepeo ostade i od ona tri mladića koji pođoše u svet žudni života i sigurni u svoje snage. U pepeo se raspade i život veštog krojača i nesrećnog čoveka Koste Zemljotresa. Pepeo postade i gospa Nola, ta divna žena koja imađaše i uma i srca, i snage i ljubavi, a iznad svega i neutoljivu želju da život napravi srećnijim i korisnijim, makar drugima ako već više ne može sebi.

A zašto se sve tako zbi? Zašto se ovi životi razvejaše kao pepeo? Kada se povede za svojim vjeruju, gđa Sekulić ukaže na sudbinu, onakvu kakvu je ona shvata i oseća. A kada se poda svome pripovedačkom oku, ona sagleda, iako ne sasvim razgovetno, tromu, mrzovoljnu i zluradu palanku. Ljudi, dakle, jedni drugima smetaju, jedni drugima sputavaju život. Truju se tako oni uzajamno, a život svih njih zajedno nekako je ustajao i pomalo smradan, kao ritovi po panonskim prostranstvima u kojima je voda više žitka nego tečna.

Zašto je to tako, gđa Sekulić jedva i naslućuje; nju to tišti, nekada toliko da joj od pogruženosti nije već više ni stalo do pouzdanijeg odgovora. Začmalo tavori palanka, lenivo govori i zloslutno romori, ne veruje da bolje može biti, mrzi sve one koji teže da bude bolje. I svi najzad stignu na palanačko groblje; hronika palanačkog groblja postaje hronika uzaludnosti i jalovosti nedoživljenih života, i mada hroničarka piše mahom sa setom i jezom, hronika njena na trenutke postaje optužba protiv palanke, optužba protiv sputavanja života, protiv podrivanja čoveka pre nego što se on u život utemeljio...

Đorđe Jovanović (1940)

Isidora Sekulić: KRONIKA PALANAČKOG GROBLJA

U ime zahvalnosti trima institucijama sistema u našoj maloj korumpiranoj zajednici koje rade u interesu građana, koje podrivaju svakodnevno sve druge institucije tog istog sistema i kojima nikako ne mogu oprostiti to što se vidi ko je ko. Ko hoće da gleda. Mada nam ni gledanje nije jača strana.