Važno je zvati se Doroti: jazz i homoseksualnost

Pre desetak dana je kod nas promovisana knjiga "Povijest gej i lezbijskog života i kulture". Nisam imao prilike da je prelistam, te tako ne znam ima li u njoj reči o džezu. Neko će se upitati čemu naglašavati kao podskup jednu umetnikovu životnu okolnost više negu drugu, naprimer da je siroče ili da ima ortopedskih problema. Tema je validna iz prostog razloga što postoji nešto što se naziva kulturom homoseksualnog „pokreta", a ne postoji ništa slično što bi se dalo povezati sa ljudima sa ravnim tabanima. Koliko je kultura seksualnih manjina dala jednom manjinskom muzičkom pokretu? Koliko sam imao prilike da istražim, homoseksualizam i džez su se malo susretali. Ipak, ne i nikako.

Sve je počelo dobro po tu vezu. Opskurni kreolski kvartovi Njuorleansa ni danas nisu lišeni gej/lezbo/travestit arome. Početkom XX veka džez muzičari su delili rejting sa homoseksualcima kada je u pitanju društveni status: malo ko ih je želeo u svojoj blizini. No određene četvrti Njuorleansa pružale su utočište i jednima i drugima. Samozvani tvorac džez muzike, Jelly Roll Morton - notorni ženskaroš - je za prijatelja i saradnika izabrao pijanistu po imenu Tony Jackson koji je, osim što je bio homoseksualac, imao više uspeha u Storivilu (njuorleanski kvart) od samog Mortona. Morton je za njega imao samo reči hvale. "Tony happened to be one those gentlemans that a lot of people call them lady or sissy. I suppose he was either a ferry or a steamboat, one or the other", kaže Morton. Nakon što je komponovao veliki hit Pretty Baby, prvobitno napisan kao pesma o muškarcu, Džekson se ipak odlučio na povlačenje iz skučene sredine kao što je Njuorleans i preselio u Čikago, nadajući se da će tamo lakše živeti kao otvoreni homoseksualac. Navešćemo da je umro od posledica alkoholozima u 44-oj godini.

Lude dvadesete se ne zovu tako bez razloga. U tim veselim vremenima, Harlem je bio značajno gej stecište. Uslovno govoreći - od stotinjak kabarea, klubova i prčvarnica, samo su dva važila kao mesto okupljanja LGBT populacije (mislim da se u to vreme nije koristila ta skraćenica) ali su oba bila na glasu kao sjajna mesta za zabavu. Nijedno nije bilo eksluzivno gej, pa ni ekskluzivno džez, a ni eksluzivno crnačko, ali je ova kombinacija ipak preovlađivala. „Harlemska Renesansa" (Harlem Renaissance's) kako je glasio naziv jednog od ova dva lokala je bio omiljeno mesto nastupa izvođača koji nisu sakrivali svoju homoseksualnost (ili biseksualnost), kao što je to Bessie Smith ili Ma Rainey. Reči jednog od velikih hitova sa pozornice „Renesanse", upamćene do danas, glasile su „if you can't bring me a woman, bring me a sissy man". U klubu na 133. ulici zvanom Calm House carevala je izvesna Gledis Bentli, ponosna na to što je lezbejka. Ostala je zabeležena kritika njenih nastupa u novinama: "If ever there was a gal who would take a popular ditty and put her naughty version to it La Bentley could do it."
Relikt iz tog srećnog vremena (bar se takvim čini sa ove distance) koga sam imao prilike da slušam na koncertu u Beogradu je Stefan Grapeli, veseli i virtuozni džez violinista koji je slavu stekao u predradnom Parizu. Svuda je, ne krijući to, putovao sa svojim dečkom.

Ova romansa džeza i homoseksualnosti nije dugo trajala. Homoseksualni milje je doduše svoju inspiraciju tražio često na istim mestima kao i džez, u mjuziklima, ali retko ruku pod ruku (npr: Džudi Garland je diva koju je prisvojio gej pokret; Over the Rainbow je često služio kao jazz standard ). Pojavom bibapa je nestalo kako homoseksualne jazz publike koju je swing još i mogao da privuče, tako i izvođača. Rodonačelnici bapa su insistirali na svom mačo imidžu (koji je neretko prelazio u mizoginiju), pa je to svakako doprinelo izopštenju homoseksualaca iz džeza. Tvrdnja da sama bap muzika nije odgovarala gej senzibilitetu značilo bi upuštati se u odbranu tvrdnje da tako nešto kao što je gej senzibilitet uopšte postoji kao determirana odrednica muzičkog ukusa bilo kog homoseksualca. Sterotipa se treba kloniti, no ostaje činjenica da jazz iz doba bapa nije prijao većini homoseksuallne publike. Iako su egzistirali jedan pored drugog, jazz klubovi i gej barovi nisu izmenjivali niti publiku niti muziku. Uz neke izuzetke.

Jedna od najpoznatijih nepoznatih žena u svetu džez muzike je Melba Liston, trombonista (trombonistkinja?), kompozitor i aranžer. Poput Džudi Garland, tačnije male Doroti, i Melba se zaputila daleko od rodnog Kanzasa (zanimljivo da joj je srednje ime bilo Doreta). Ranih '40 svirala je po njujorškim klubovima sa Dekster Gordonom, da bi se Diziju pridružila u vreme kada je sa njim svirao Koltrejn. Tokom cele svoje karijere se borila sa predrasudama jer je bila lezbejka. Međutim, u ono vreme je imala dovoljno problema dokazujući se kao žena u muškom poslu, da bi mogla sebi da priušti javno otkrivanje svoje seksualnosti. Bilo je to vreme kada se stav "ne pitaj, ne govori" koji je primenjivao Dizi smatrao naprednim (devedesetih promovisan od strane Bila Klintona). Ne smemo zaboraviti Dizijevu izjavu datu mnogo godina kasnije: "...homoseksualci u džezu? Da vam kažem, ja ne znam ni za jednog". Da nešto ima u imenu Doroti dokaza je i slučaj Bilija Tiptona, saksofoniste iz Kanzas Sitija rođenog kao Doroti Tipton. Doroti je kao mlada devojka tridesetih godina prošlog veka pokušavala da nađe gaže, ali bez ikakvog uspeha dok nije skratila kosu, povezala sise trakom i obukla muško odelo. Posao je čekao iza prvog ćoška. Bili Tipton je imao uspešnu muzičku karijeru dugu preko dvadeset godina, izdavajuči se do kraja života za muškarca. No svakako najpoznatiji i najuticajniji džez muzičar koji je bio gej je Bili Strejhorn (Billy Strayhorn). U prvoj liniji kompozitor i aranžer, Strejhorn je godinama radio sa Elingtonom, potpisujući se iza hitova poput Take the A train i Lush Life. Zahvaljujući tome što je bio prijatelj sa tako uticajnom osobom kao što je to Djuk, Strejhorn nije krio svoju homoseksualnost, ali je nije ni promovisao, ostajući u senci velikog čoveka. Elingoton je za Strejhorna govorio da je "my right arm, my left arm, all the eyes in the back of my head, my brain waves in his head, and his in mine." Ovo ga nije sprečilo da tu i tamo prisvoji ponešto od Strejhornovog rada. Ostali su prijatelji dokraja života.

Pojava kul džeza, pravca koji je svojom liričnošću, tempom i atmosferom hladne smirenosti odudarao od najčešće zapenušanog bapa doprineo je da se o takvoj muzici u tvrdim baperskim krugovima govori kao o "pederskoj". No, nijedan "slučaj" nije zabeležan, i pored pojave muzičara koji su svojim izgledom, ili glasom, ako ništa a ono bar činili stav o "pederima" objašnjivim: pomenuću Bil Evansa i Čet Bejkera. Kada je Bil Evans (mladi, uredni belac nežnog lika, sa cvikerima) pristupio Majlsu Dejvisu da sa njim snimi Kind of Blue, Majls ga je dočekao sledećem pričom: mi smo ovde (kaže) svi povezani više nego što misliš, jedino tako možemo da sviramo kao jedan. Zato, ako hoćeš da sviraš sa nama, "you got to fuck us all". Ovo opisuje duh vremena. Majls kaže da je Evans, razmislišvi desetak sekundi odgovorio: ipak ne mogu to da uradim.

Kraj dvadesetog veka je dočekan u manje-više sličnoj atmosferi. Svet džez muzike je ostao jedan od poslednjih bastiona "stare mačo škole". Po rečima kolumniste Džejmsa Gavina, situaciju je najbolje sumirao neimenovani gej džez saksofonosta aktivan i danas, nadamo se u oba polja delovanja. Kaže da je među muzičarima vladalo mišljenje da ukoliko nemaš dovoljno testosterona, ne možeš da sviraš džez. Grover Sales, profesor na Berkliju i Stanfordu je u svojoj knjizi posvetio osam strana pitanju "Why is jazz not gay music". Ovakvi glasovi su donekle utihnuli kada su devedestih tri značajna džez muzičara javno otkrila svoju homoseksualnost. Bili su to Geri Barton (Gary Burton), Fred Herš (Fred Hersch) i Endi Bej (Andy Bey). Fred Herš je bio poprilično jasan kada je rekao da džez prostor nije baš tako malecki klub kao što se misli.

Danas je naizgled sve drugačije. U međuvremenu su se mnogi muzičari koji su svirali šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih (oni stariji su mahom pomrli) izjasnili kao homoseksualci. Ima ih naravno i onih mlađih. Statistika nikoga ne treba da zanima, jer je nema. Međutim, ako je verovati Joe McPhee - ju, saksofonisti iz Njujorka, postoji još dobar deo puta koji treba da se pređe. Treba priznati da se džez danas, što se publike tiče, okrenuo nekoj vrsti staromodnosti, tačnije profilisanju publike na način koji mi se ne dopada previše. Barem na koncertima bap i post bap džeza na kojima sam bio u Londonu ili Njujorku , a nije drugačije ni u Beogradu, kao da se publika okamenila u profilu osobe koja je bela, sa sitnoburžoaskim navikama, mačo životnog obrasca i srednjih godina. Moguće da grešim. Moguće da sam i sam takav. Naravno, lepeza džez muzike je znatno šira od bapa. Osim toga, postoje i zanimljivija mesta od koncertnih sala.

Najzad, Bili Holidej ne može a da ne dirne u srce. Ako se malo potrudimo, videćemo da isto važi i za naprimer Čarlija Parkera. Srce, naravno, svi imamo.