VILINSKA ŠUMA (Vilin-saga se nastavlja) I/1

Vilinsko naselje uopšte nije bilo tako veličanstveno, kako su to smrtnici očekivali. Gomila tamnih otvora na priličnoj visini zjapila je iz litica. Iz nekih od njih pružali su se viseći mostovi ka stoletnom drveću sa druge strane, gde se nalazio čitav sistem kućica u krošnjama. One su bile vrlo različite po obliku i veličini. Neke okrugle, sa kupastim krovom, neke kvadrataste sa krovom na četiri vode, veće i manje sa različitim doksatima i terasama, povezane međusobno na najneverovatnije načine.

Jedno pravilo zapažalo se svuda. Središnji stub kuće uvek je činilo živo drvo, a oko njega je oblikovana građevina čiji se kosi, šiljasti klrov stapao sa deblom. Sve zgrade bile su isključivo od drveta, divno izrezbarenog i ofarbane u žive boje sa posrebrenim i pozlaćenim šarama i detaljima. Među njima uzdizale su se prostrane platforme, majstorski smeštene u račve drveća gde god je to bilo moguće.Te su kuće bile spojene mostićima i lestvama, što je zavisilo od njihovog broja i položaja na drvetu.

Un pažljivo prebroja sto dvadeset i jedan takav objekat sa leve i sedamdeset rupa u litici sa desne strane. Iza tog čudnog seoceta potok je pravio vodopad i punio jedno prozirno ovalno jezerce, koje je jednim svojim delom zamicao pod podkopanu stenu. Ono je delovalo kao usađeno tu jer je sa tri strane bilo opkoljeno kamenom, a samo sa jedne otvoreno prema šumi. Bilo je gotovo neverovatno da voda, u tom ravničarskom kraju, nađe mesto baš uz jedino ozbiljno uzvišnje u okolini. Kameni zid, koji je nadkrljavao njegovu kao staklo mirnu površinu, očito nije mogao nastati erozijom. Postojanje tog jezerceta bilo je jednako čudno kao i postojanje ovog stotinak metara visokog kamenog brda dobro obraslog drvećem. Svakom promoćurnijem posmatraču palo bi u oči da su vilenjaci od davnina, prepravljali prirodu po svom ukusu i potrebama. Međutim ni Un, ni inteligentna Frija nisu primetile da raspored kamena, šume i vode može da bude vrlo čudan. Za njih su te stvari iz svakodnevnice, bile razbacane slobodnom voljom Bogova i mogli su zauzimati bilo koji međusoban odnos. Ko bi se još obazirao na to.

Vilenjaci ih provedoše pored jezera i nastaviše dalje, kroz šumu. Nekoliko stotina metara od naselja naiđoše na široki proplanak. Tu, u podnožiju jednog gorostasnog drveta sa široko razgranatim korenovima, koji su dosezali skoro polovunu ljudske visine, sedeo je vilin-kralj.

Kjuov otac bio je snažan vilenjak, široko razmaknutih očiju, svetle lavovske grive koja se završala bogatom šiljatom bradom. Na glavi mu se nalazio venac od svežeg zelenog lišća i crvenih bobica. Bio je obučen u dugi ogrtač lisnatog dezena samo što to kod njega nije bila kamuflaža. Zlatno lišće sa crvenim žilicama sijalo je na tamo plavoj podlozi, a devojkama je kroj njegovog ogrtača bio potpuno nepoznat.

Nije nosio nikakvog znamenja niti nakit po kome bi se naslutio njegov status. Čak je i njegova odeča bila prilično izbledela i očito starija od kostima drugih vilenjaka. Ali, bilo je jasno da se oni odnose prema njemu sa velikim poštovanjem, iskazujući mu uvažavanje i dajući mu prvenstvo. Frija zapazi da su mu oči neboplave kao i Kjuove, a ne sive, zelene, smeđe, ili čak crvene, kao kod ostalih vilenjaka. Ona tada još nije znala da Evelonci računaju plemenitost po boji fosforescencije očiju, a ne po njihovoj boji na svetlu, pa zaključi da je to plavetnilo ključ njihove vlasti nad ostalim vilenjacima.

Stari vilenjak delovao je blago, i samo se po vrhovima njegovih dugačkih ušiju koje su provirivale iz guste kose boje meda, moglo zaključiti da on nije neki dobrodušni druid, koji je svoj život posvetio lečenju bolesnih i smirivanju gneva Bogova. Ipak, jedan detalj davao mu je strašnu veličinu pravoga vladara.
Ogroman drveni presto na kome je sedeo bio je prekriven rezbarijama zastrašujućeg izgleda. Ružna i zlobna vilenjačka lica smenjivala su se s dugim, neverovatno mršavim rukma, komadima tela i užasnim prizorima. Taj stravični duborez bio je grozniji od same slike pakla, kakvu su je prestavljali hrišćanski misionari. Frija je bila zadivljena tim drevnim tronom, mnogo više nego Vilin-kraljem. Zastrašujuća svirepost tih izobličenih glava delovala je na nju gotovo hipnotički. Nije ni primetila kad se Kju odvojio od njih i stupio pred oca.

- Ove godine vratio si se iz skitnje, mnogo brže nego što smo temajka  i ja očekivali. Nije ti valjda dosadilo sa zabrinjavaš stare roditelje? - reče Haldir, smejući se, dok je ustajao da zagrli sina. 

- Da ti pravo kažem, imao sam na vratu vrlo nezgodnu rulju koja ima lošu naviku da maše sekirama, pa sam se naglo uželeo topline roditeljskog doma. U stari Astar, teško da će se iko od ljudi sa kojima sam u zavadi usuditi da kroči. - odgovori sin, visoko podižući Vilin-kralja hvatom oko struka.

Obojica prasnuše u smeh, a ostali vilenjaci pridružiše im se veselom grajom. Kada se bučni skup malo utiša, Vilin-kralj upita, još uvek jednom rukom stežući Kjua uz sebe:

- Nije teško pogoditi zašto si u bekstvu. Sigurno si ove dve lepotice oteo nekom kralju. Kaži mi gde si ih samo pronašao? -

Kju se, prateći Haldirov pogled, okrenu prema devojkama, koje su zbunjeno stajale usred razdragane gomile vilin-naroda, osećajući se veoma neprijatno.

- Nisu one nikakve plemkinje, ako reč plemenit kod ljudi uopšte nešto znači, jer se ne vidi nikakva razlika među njima. Pokupio sam ih u jednom selu marke Harolda Surovog. Mislim da se zove Lughajm. Tamo su hteli malo da ogreju ruke na vatrici založenoj njihovim lepim telima. Meni se ta ideja nije ni malo dopala, i pošto su me one podržale ne protiveći se da pođu sa mnom, otišli smo ostavivši im nekoliko leševa u zamenu, kako ne bi ostali bez goriva. To je mnogo ražalostilo biskupa Tojstolfa, koji uživa samo u toplini vatre od lepih zarobljenica, pa smo se našli u vrlo neprijatnom položaju. Eto, to je zapravo razlog moog prevremenog povratka u rodni kraj... Uzgred, Hageni su nas potpuno zaboravili. Sada su zadrti Hrišćani. - ukratko iznese mladi vilenjak svoje najvažnije doživljaje iz poslednje sedmice.

- Vidim da si ih vrlo lepo izabrao. Ako su bar upola pametne koliko dobro izgledaju, biće pravo uživanje deliti Mag-Mel sa njima... Hodite ovamo, deco moja. - pozva ih stari vilenjak blagim pokretom ruke, dok se ugodno zavaljivao nazad, na svoje široko sedište. 

One bojažljivo priđoše. Frijin pogled stalno je prelazio sa Haldirovog lica na sablasne rezbarije njegovog trona. Kao da nikako nije shvatala kakva je međusobna veze između njih. Vilin-kralj je shvatao šta joj je na duši. Na kraju krajeva, ona nije bila prva osoba zbunjena tim prizorom. Zato se odluči da pruži neko objašnjenje, pa progovori:

- Čudi te ukrasni rad na ovom prestolu, a verovatno i zašto je toliko širok? Odmah ću ti dati odgovor. Taj tron napravio je ludi umetnik Kut-Hearg, u vreme dok je još živeo sa nama. On je na njemu, na sebi svojstven način, simbolizovao snagu i moć. Uradio ga je za našeg prvog gospodara Kotal-Gatora. Neobična širina prestola potiče od toga što je i Asa, zagrljena sa vladarom, često sedela na njemu pa su stvaraoci morali da im obezbede dovoljno prostora. Zbog uspomene na taj par naših spasioca, i roditelja našeg naroda, čuvamo ga i koristimo sve do danas. Kako bi smo mogli da zaboravimo one koji nas dovedoše na ovaj svet i poraziše trolove, dok smo mi još spavali? -

- Zar trolovi nisu takođe vilenjaci? - upita Frija zaprepašćeno.

- Nikako! Taj narod koji vi zovete Trol, a mi Džil ima samo jednu dodirnu tačku sa nama. To je činjenica da smo, na žalost, zajedno došli na ovaj svet. Oni su imali neverovatnu želju za ubijanjem, kako ljudi, tako i nas vilenjaka, ali njihova moć bila je slomljena pre nego što su svoje pogane noge spustili na sneg sevrnog sveta. Asa ih je porazila, a Kotal je ubio njihovog vođu. Zatim naši preci zapodenuše bitku sa preživelima, od koje su se planine rušile, a jezera ključala dok se ne bi pretvorila u paru, jer u to doba i mi, i oni, besmo moćni. Tu ih do nogu potukosmo i oni postaše ono što i danas jesu. Plašljivi divovi koji se sklanjaju od ljudi i od nas, ali u čijim srcima gori neopisiva mržnja prema svima.

Kada su se ugasile vatre obračuna na poprište stigoše ljudi. Oni počeše da skuplaju delove naših istopljenih borvenih mašina, smatrajući čelik velikim blagom. Mi ih pustismo jer od toga nismo više imali nikakve koristi. Oni nas tada nazvaše Bogovima i zahvališe nam na poklonu, njima, Božijoj deci, kao i spasu njihovog sveta od snežnih divova koji htedoše da ga unište. Uspomene na to vreme ostale su dan danji u vašoj mitologiji. Tada se raziđosmo.

Vremenom su ti Bogovi rastući u ljudskoj mašti ,postali nešto mnogo više, a mi, koji smo u bici izgubili dobar deo svog znanja i opreme, postadosmo za vaš narod vilenjaci. Natprirodna bića koja služe Bogovima za samo njima znane ciljeve. -

Frija osta zatečena tako iscrpnim odgovorom, pa, iako još nije uspevala da poveže stvari na pravi način, bilo joj je jasno kako je o mnogim stvarima imala vrlo pogršne stavove. Zato ona skrenu temu na drugo područje, dok o poreklu sveta i Bogova ne bude bolje razmislila:

- Poštovani kralju - reše tamnokosa došljakinja, sa takvom pompopom u glasu da se i sam Haldir nasmeja, jer su ga njegovi sunarodnici više smatrali starešinom porodice nego nekakvim kraljem u ljudskom smislu te reči - Nije mi jasno kako je taj Kut-Hearg nakupio toliko mržnje u svojoj rezbariji, ako je živeo među vama i sam bio jedan od vas? Tako crno sce više bi odgovaralo nekom trolu nego veselom vilenjaku. Šta se zapravo desilo sa njim? -

- Umetnost je kći trpljenja. Mislim da je to rekao neki vaš ljudski mudrac, još vrlo davno. Kut-Hearg bio je jedan od sinova Ase i Kotala. Još u mladosti, dok se zvao Vilir, počeo je pokazivati sklonost da bude naročit. Bijo je najjači od sve braće. Oduševljavao se junačkim delima i varvarskim postupcima. Prvi je počeo da jede rukama kao zemljani, režeći kao vuk radi imitiranja zverske prirode.

Te njegove igre vremenom su počele da prerastaju u nešto što bi se moglo nazvati posebnim pogledom na život. Zabavljao se užasavajući starije i rušeći sve norme i kanone. Na njegovu žalost, mi ih imamo vrlo malo, pa mu tu nije ostalo mnogo prostora da se razmahne. Sem toga, mi smo vrlo tolerantan narod, pa su uskoro svi gledali sa simpatijama na njegove kerefeke. Tada se dosetio da kreira sebi posebno mračan izgled, i pogazi stavove klasične umetnosti, smatrajući je suviše lirskom i potpuno lišenom lepote grubosti. Tako je počeo da stvara nakazne skulpture, ispunjene snagom i zlom. Uradio je drveni presto za oca i majku, utkavši u njega likove iz svojih namračnijih fantazija.

Kotal je sa iskrenom zahvalnošću primio poklon, smartajući da će takav tron izauvati strahopštovanje meću ljudima. Svi su bili oduševljeni i zaključili kako je dobro da se Vilirova negativna energija jednom tako dobro iskoristi. Međutim, većina naših umetnika nastavila je da radi po starim principima, oslanjajući se pre svega na estetiku. Tako su kod nas počele da žive dve umetnosti.

Ali, i Vilir je imao svoje pristalice. Deo njegovih vršnjaka i prijatelja, podržavalo je njegova shvatanja, kao izraz moći mladih i prilagođavanja uslovima na novom, surovom svetu.

Jednog dana Vilir odbaci svoje ime, jer mu se činilo suviše nežnim i poetskim, pa se nazva Kut-Hearg. Njegovo društvo poče ga tako zvati i mnogi su takođe izmenili svoja imena da bi delovali grubo i opasno. Njihova popularnost je rasla. U njihovom zastrašujućem izgledu, prevladavala je jedna crta kasnije definisana kao „lepota divlje zveri". Neobični i opasni, bili su toliko drugačiji od drugih mladića, da im je to kod devojaka donosilo znatnu prednost.

Kut-Hearg, koji se to vreme počeo oblačiti samo u crno krzno i metal, hvalio se da nema devojke koja nije bila zaljubljena u njega. To bi svakako izazvalo nerede, da nam ljubomora nije potpuno stran pojam. Svi vilenjaci su lepi i niko od njih se ne oseća ugroženim, ako je devojka sa kojom je spavao, ode u avanturu sa nekim drugim. To je, po našim običajima, osnovno pravo svakog pojedinca i svake pojedinke. Mi ljubav odvajamo od telesnog uživanja. Mnogi kod nas žive u parovima sa svojim potomstvom, ali to je ljubav, a ne pravo posedovanja. U takvim okolnostima Kut-Hearg nije postigao bog zna šta, ali popularnost mu je godila.

Jedne jeseni Kotal nastrada u velikom lovu. Sa još dvojcom vilenjaka našao se pod kopitama krda bradatih bikova. Subjektivno vreme im nije pomoglo i svoju grešku platili su životima, jer doou nije bio od nikakve pomoći tako izmasakriranim telima, sa razmrskanim lobaljama i izdrobljenim kičmama. Posle tog tužnoh događaja, Kut-Hearg okupi svoje pristalice i reče kako je rešio da se preseli u planine, jer želi da radi u kamenu, materijalu koji je večan, a ne u drvetu koje truli i mora se stalno štititi.

Njegove pristalice izjaviše da će ga pratiti, pošto je njegova umetnost osnov novoga života vilinskih stvorenja. Tada se oko četiri stotine vila i vilenjaka uputi prema planinskom masivu na drugoj strani kontinenta, pošto su iz priča saznali da je on najveći i najviši. Kut-Hearg je patio od megalomanije, pa je krenuo prema Alpima, a ne pema bliskim Skandinavskim planinama. On se spustio kroz zemlju Germana i ušao u Keltska područja, bezobzirno rušeći spomenike svake domorodačke kulture na koje bi naišao. Latenska i Posthalistatska umetnost posebno su stradale od njega.

Na kraju je, promašivši Alpe, odveo svoj narod u Pirineje, odakle su se docnije raširili po južnoevropskim planinama. U narednim vekovima, oni su kao i svaki vilenjački narod, vršili uticaj na primitivne domoroce, sa kojima su dolazili u kontakt. Više plemena Gala i Germana palo je pod njihov uticaj. Od njih su najznačajniji Vandali, koji su postali prava deca Kut-Heargove filozofije. To se odmah primećuje iz njihovog simbola „konjske glave nataknute na motku", što neodoljivo podseća na glavu vitorogog muflona, istaknutu na isti način, što je bio znak Kut-Heargovih sledbenika. Posle smo imali vrlo slabe kontakte sa njima, pre svega zbog velike udaljenosti.

Oko pet stotina godina docnije, jedna grupa od pedesetak planinskih vilenjaka prošla je kroz Astar na putu za gvozdene planine severa, gde su se odlučili nastaniti. Njihova oprema od crne kože i sjajnog metala, još je podsećala na odelo u kome je Kut-Hearg otišao, ali su se na njima zapažali mnogi praktični detalji koji nisu imali samo ukrasni karakter. Ojačanja na kolenima i laktovima prekrivena metalnim nitnama, teške, čvrste okovane cipele, kuke i karabini smešteni na kaiševima ili kožom obloženim lancima, koji su se ukrštali na grudima. To je očigledno bilo namenjeno pentranju po teškim terenima i životu u kamenitim pećinama. Još uvek su nosili široka, krznom postavljena ramena i zastrašujuće sjajne kacige od izglačanog čelika, ali su sve više počeli da ih prilagođavaju zahtevima prakse. Tako su kožni kostimi postali izuzetrno topli, a kacige su dobile nalepljene pokrivače od crne kože kako ne bi suviše upadale u oči.

Zadržali su se kod nas više od mesec dana, da se dobro odmore i pozajme još nešto opreme, da im se nađe na putu. Bilo je smešno recimo videti sulude kombinacije našeg i njihovog odela, ali oni su to smatrali sasvim prirodnim, jer smo, u suštini, isti narod. Primetili smo da se njihov jezik donekle izmenio i da ima mnogo reči i izraza koje ne razumemo. Tako jedva razumesmo da nameravaju u planine Skandinavije, jer su ih nazivali Saevo-Mounts. Najčudniji nam je bio njihov naziv za Dansku, od koga su i najrečitiji među nama hteli prosto da iščaše jezik. To je zvučalo nešto kao Chersonescs Cimbrica.

Pitali smo ih otkud to da se vraćaju na sever, i napuštaju glavni Kut-Heargovu družinu? Oni rekoše, kako je tridesetak godina ranije njihov vođa nastradao. Pokušao je, pričali su, da za opkladu uzjaše medveda, još mamurnog od zimskog sna. Kut je bio veoma snažan vilenjak, sav mišićav i kosmat. Bio je za glavu viši od najkrupnijih članova svoje družine. Mogao je da obori konja stiskom svojih butina. Zato su se mnogi kladili i podržavali njegovu odluku da se ogleda sa medvedom kapitalcem. Ali, medved nije konj. Izbezumljen prisustvom vilenjaka na svojim leđima, posle nekoliko bezuspešnih očajnih pokušaja da ga se otarasi udarcuma o kameni zid pećine, on pojuru napolje i zaslepljen svetlom posle zimskog sna, strmoglavi se u preko hiljadu metara dubok ponor odnevši sa sobom i ošamućenog Kut-Hearga.

Tako se njegova umetnička karijera završila, ali ipak ne bez rezultata, jer su za njim ostala brojna deca njegove doktrine. Smrt Kut-Hearga značila je postepeni raspad njegovog plemena. Jedni ostaše u velikom sistemu pećina i rudnika u kojima ga sahraniše. Obrazovali su tu svoje naselje pored podzemnog jezera iz koga su dobijali ribu, jer je kroz njega očito prolazila neka veća ponornica. Odlušili su da budu čuvari uspomene na svog vođu, i bavili se pretežno vajanjem u podzemnim hodnicima koje su dograđivali uz pećinu. Oni su vladali lokaknim stanovništvom koje im je plaćalo danak, plašeći se gospodara podzemlja.

Druga frakcija krenula je prema Alpima, privučena veličinom tih središnjih planina. Ta grupa je bila najmnogobrojnija, jer su se, za vreme beskompromisne Kut-Heargove vladavine prilično razmnožili, poto su, često ratujući, došli do mnogih lepih zarobljenica, koje su se mnogo lakše odlučivale na potomstvo od vila.

Treća grupa, od oko sto pedest pripadnika vilinskog naroda, bila je zaljubljena u obradu metala i pravljenje oružja. Toj skupini pripadali su i naši gosti. Kreuli su za dobrim gvožđem. Usavršavajući umetnost njegove obrade, u svojim podzemnim kovačnicama živeli su u vrlo dobrim odnosima sa ljudima, pretžno trgujući sa njima, pa čak uzimajući potpuno van rodbinskih odnosa učenike koje je zanimala duša metala. Onda se pritisak Hrišćanstva pojača, a sa druge strane postojali su stalni sukobi sa nekim divljim planinskim narodom, pa su, zanemarujući kontakte sa ljudima, poćeli da se raseljavaju sa Pirineja.

Jedan deo te grupe, koji se nije plašio prelaza preko ravnih i naseljenih krajeva, jer nisu zaboravili da su oni u osnovi šumski narod, zaputi se u planine Gitsa (Šveđana) gde ima dosta dobrog gvožđa. Tako su naši rođaci stigli nazad, u svoju prapostojbinu, i kad krenuše dalje obećaše da će i dalje sa nama održavati kontakt. Oni odoše prema Upsali.

Međutim, kontakt između dva već po malo odrođena dela našeg naroda imao je i druge dimenzije. Mladi koji se nikada ranije nisu videli izmešaše se i pošto je ta grupa planinskih vilenjaka nastavila svoj put prema zapadu mnogi krenuše sa njima. Tu je tužna prića o mladiću Grandelu koji se zaljubio do ušiju u planinsku vilu Terr-Morg i odvojivši se od grupe sa kojom su krenuli, stigao sa njom na skanijsko poluostrvo. Tu su napravili svoj dom, po uzoru na kuće vodenih vila, u koje se moglo ulaziti samo roneći kroz vodu. Zato mu je bilo neophodno znanje o raznim vrstama plastike i izolacije, kako bi od toga pravio sve što im je bilo potrebno za podvodni život. Njegova majka, koja je bila već stara vila i nije više mnogo uživala u radosti ljubavi, ode da mu pomogne, jer je to znanje donela još sa rodnog Evelona. Tako su oni srećno živeli u podvodnom skloništu, dok Gren kao i sva deca vrlo starih roditelja nije počeo da pokazuje znake neopreznosti i neuravnoteženosti u kriznim situacijama.

Jedno veče, posmatrajući iz vode kako se ratnici kralja Hrohara ludo zabavljaju sa lokalnim devojkama, dok je on čamio samo sa jednom vilom, on ne izdrža i uvuče se u zamak Heort da se pridruži veselju. Međutim, ljudi ne behu vilenjaci. Pošto otkriše da nije njihov oni, onako pijani, navališe da ga ubiju. Nastade žestoka tuča u kojoj on u svom besu ubi trinaestoricu. Tada mu svi Josmovikinzi postadše neprijatelji, i ubrzo uz pomoć stranih plaćenika, posebno prljavim trikom, dođoše mu glave.

Pozvaše ga na poštenu borbu bez oružja, i tu ga izranjaviše sa preko stotinu srela, a onda mu neki snažni rvač iz Upsale slomi kičmu dok je već umirao. Posle toga se strašan sukob do te mere rasplamsao, da se jedino Terr živa izvukla iz njega uspevši konačno da smrsi konce ubici svoga muiža. To je stajalo neopisivo puno napora i sredstava, pa je ostala jedna vrlo tužna priča koju sada nećemo pričati, mada se ljudi često ponose njom nazivajući je epom o Beovulfu, kako se Gicki rvač zvao.

Uglavnom, tamni vilenjaci otišli su u Skandinaviju gde su i dalje usavršavali svoje zanate, uslovljavajući tako nove poglede lokalnog stanovništva na trolove, jer su oni sva natprirodna bića tako nazivali. U svojim podzemnim skloništima naši rođaci i danas prave oružje za potrebe celog vilinskog sveta severa i zapada.
Vila Morgan, kada je sa svojih nekoliko pratilja, stručnjaka za podvodna staništa, učenicama Grendelove majke, otišla da zaposedne Vels, ponela je nekoliko mačeva kovanih po obliku i dimenzijama slično ljudskim, da podmiti tamošnje vladare sa njima. Neki lokalni vođa, Uter, primio je jedan posebno uspeo. Preko njega smo uspeli da izvršimo uticaj i na njegovog sina. Mada se danas o tim događajima među Britima, dosta drugačije priča. Naravno, pod uticajem hrišćanske crkve na predanje. -

Tako Haldir završi svoju dugu priču o Kut-Heargu i njegovim pristalicama. Zatim, uočivši koliko se raspričao, upita sina i gošće:

- Voleo bih da čujem nešto novo o događalima van vilinskog sveta. Posle tolikog puta vi mora da ste dobro obavešteni. Uzgred, oprostite meni, brbljivom starcu, što se toliko raspričam čim se taknu minuli događaji. Nadam se da vas nisam puno zamorio? -

- Gluposti! - viknu Frija skoro ozlojeđeno - Tako ste divno govorili! Mogla bih da vas slušam danima. -

Kju je takođe bio pogođen ovim Vilin-kraljevim izvinjenjem. Pa se obrati ocu rečima:

- E sad mi je dosta tvog izmotavanja i izigravanja skromnog nemoćnog starca! Ponašaš se kao da si Kotal-Gator lično. Pa ti si u najboljim godinama. To svi prisutni znaju! -

Haldir prasnu u smeh. Zatim namignu i reče:

- To ja radim da bi ostavio veđi utisak kod gošći. Moraš uzeti u obzir da one dolaze iz jednog gerantokratskog društva. Više bih voleo da odgovoriš na pitanja koja sam ti postavio, nego tu da se raspravljaš sa mnom i rušiš mi autoritet kod tako šarmantnih devojaka. -

- Nema tu mnogo šta da se kaže! - nastavi ozbiljnije Kju - porodica Terina Hagena načisto je zaboravila na zavet koji nam je dala kod Meal-Durina. Mnogo sam muke imao dok sam erla Otolfa malo prizvao svesti. Raspeti bog i njegove uvrnute sluge danas vladaju skoro svim gospodarima ljudi i truju njihove duše. Od ostalih stvari, Hakonove siledžije i dalje prave svinjarije po Norlandu, ali to nije ništa novo. Čuo sam dosta o događajima u drugim zemljama. To ću ti ispričati večeras, za vreme gozbe, kad nam pamet bude opuštena, a duše razigrane, jer su to stvari koje se mnogo nas ne tiču. -

- U redu, i onako imamo vremena koliko hoćemo. Bilo bi pametno da se moj sin i njegove prijateljice dotle, dobro odmore od puta. Sada bi mogli da se vratimo svojim svakodnevnim poslovima, i satanemo se opet ovde kada mesec izađe. - zaključi vilin-kralj skup, pa se njegov narod stade smesta razilaziti. Ostali su samo mladi vilenjaci i deca koji su u svojoj neobuzdanoj radoznalosti previdela ovaj Haldirov savet.

Kju je i dalje stajao ispred oca kao da nešto očekuje. Haldir tada pokretom ruke pozva jednog dečačića. Šapnu mu nekoliko reči i ovaj otča skačući i prevrćući se od sreće što je baš njemu poveren tako „važan" zadatak. Vilin-kralj se obrati sinu i njegovim izabranicama:

- Tvola Majka Asgarda, Gospa od Astara, otišla je sa Anunel i Tis duboko u šumu da obiđe pokrivene vrtove, jer je Anunel prijavila neke probleme u vezi sa njima. Poslao sam mladog Krtola da ih obavesti o tvom dolasku. -

Haldir ih zatim povede prema naselju i pokaza im jednu dosta prostranu kuću u krošnji. Bila je četvrtasta i imala je prostranu verandu ispred ulaza.

- Tu ćete otsesti, dok vam ne nađemo nešto prikladnije. Kako je u zadnje vreme naš narod postao malobrojan, mnoge od tih građevina služe nam kao magacini. Slobodno možete odabrati neku drugu ako vam se više sviđa. Mi čemo je isprazniti i spremiti već do sutra. Obzirom da tvoje ljudske neveste Kju, nisu navikle na naš način ponašanja, namerno nisam hteo da vas smestim u zajedničko sklonište. Želim da ih poštedim nekih iznenađenja i neprijatnosti vezanih za naše običaje. - Kju se pope na verandu kuće i pomože devojkama uz merdevine.

- Zar vi nikada niste umorni, kada se vratite sa rada ili dugog putovanja? - prokometarisa Frija ovaj strmi uspon, sa željom da se bar malo raspravlja, kako bi sebi dala oduška od ovog napornog prilaza. Vilenjak joj ništa ne odgovori, jer je smatrao da nikakva dalja objašnjena o prirodi njegovog naroda nisu potrebna. Umesto toga on zbaci svoj kostim i uđe u nešto metalno što je ličilo na ogromnu posudu za destilaciju, a bilo je postavljeno uz samo živo stablo drveta. Devojke zinuše od ćuda, kad se iznutra začu jak šum vode. One radoznalo otvoriše vrata i osetiše prskanje kao da su na jakom letnjem pljusku. Frija ih smesta zalupi, dok je iznutra dopirao gromoglasni Kjuov smeh. On ih pozva da se skinu i pridruže mu se. Tamnokosa razveza svoj mokri kostim i uđe u drugu sličnu metalnu napravu. Međutim odmah uvide da je to neka vrsta nužnika. Izašla je besno rekavši da se neke stvari ipak ne rade u društvu, ali onda začu veselo kikotanje Un koja je ušla u pravu komoru. Trenutak docnije i ona je bila na prijatno toplom pljusku sa svojim voljenima.

Taj brzi vilenjački način kupanja toliko joj se dopao, da ga je otad primenjivala i po nekoliko puta dnevno, sama ili u društvu. Godinama docnije kada bi bila van Šume Trolova, uvek je žalila za tim načinom održavanja higijene. Ali kako sam vilinski narod kaže - Na dobro je lako navići se.

Posle kupanja naši junaci su uživli u prijatnoj 

unutašnjosti vilinske kuće. Ubrzo su polegli po prostranim krevetima, i pošto su, uz kupanje, već bili vodili ljubav, prerpustili se čarima odmora. Toplina sunca koje je prodiralo kroz dignute kapke i šum lišća svuda oko njih, uspava ih posle nekoliko trenutaka.