Kakav bre gost autor...Jasmina je redak zver!

Sa veseljem i radošću vam predstavljam svoju drugaricu Jasminu Stijović, pesmama koje sam odabrah iz njene knjige LJUDIMA ISTOČNOG NEBA.

Juče zajedno besmo u KCB na promociji TISE, časopisa za književnost i umetnost iz Bečeja, u kojem se našao i moj tekst GENOCIDAN NAROD koji je inspirisala baš ona, Jasmina. Zateče se tu i AlexDunja pa posle uz kafu kod Ruskog Cara, iznedri se predlog koji evo sprovodim u delo.

Pošto mi je u požaru izgorela knjiga sa posvetom, zvrcnem je, pitam da mi da novu. Dođi, reče. Odem, da mi knjigu, kažem: Napiši mi nešto. Uze knjigu, sede za sto, kratko žvrljnu: Evo ti. Otvorim, na prvoj beloj strani piše: Нешто! I još: Јасмина i nacrtano srce! Nisam onomad tek tako rekao: Luda si k'o struja!

Pokušao sam da skeniram naslovnu stranu i samo na njen superoriginalni način uobličene pesme ali nisam uspeo da ih prenesem ovde. Mnogo mi je žao jer svaka pesma ima svoj vizuelni karakter, oblik, boju, font...ima ih pisanih u krug, pisanih hemijskom olovkom, pisanim i štampanim slovima a moja omiljena je pisana na linijama kajdanke! 'Ajd' da počnem baš s njom:

МУЗИКА КАО ИЗГОВОР

Опет већ годинама покушавам да се сетим речи

Које су биле саставни део сна о мојој реченици.

Она их је дакле појела.

Сасвим их је иситнила, смрвила сажвакала,

њих више, могло би се рећи, уопште и нема,

реченица је успела да уклони све трагове

не зна се више од чега је настала ни како

заправо гласи.

Урадила је то темељно, кришом од мене.

Курвински.

Једног се јутра појавила празна!

Бестелесна, провидна саздана од непостојања

стајала је изнад моје главе надмоћна.

Ако пажљиво погледаш видећеш да и сад то чини.

Нити сам могла да је препознам нити да је се сетим.

Нити!

Та поган још увек лебди около.

Понекад ме окрзне крајичком свог не-бића

Па брзо кидне.

Омеђена границама којима по својој вољи

мења облик и величину бацака се с

једног на други крај мога мозга.

Шта она ради?

Она чини да се опет осећам лоше.

Нити могу да је препознам нит

да је се сетим.

Нити!

Ћу моћи да сачиним такав ред речи у

реченици од које ћу постати нахрањена.

П. С. Ово није песма

ово је мисао о реченици које нема.

Једна Душанка

време кад сам пошла у школу

не може се поредити

са овим што сад око мене

то је и нормално

јер је био леп дан

а ја у белој хаљиници да баш хаљина цигована

то ми онда лепо стајало

јер ми је било свеједноибашмебрига

а циганчића је било

колико ти душа хоће

ја сам у почетку с неком душанком

седела коњски реп се тад

модерно носио

све које су имале дугачку косу

мене стално

шишали после и за казну

зато ме ваљда бре

ова слова и сврбе

која су слова

кожна болест мога мозга

и то ти је песма

А ШТА АКО ЈЕ ОВО

ИСПОВЕСТ НА ПРИМЕР

            Ово што пишем

нећу знати да прочитам бојим се.

  Што се већ једном не забрани

д е к р е т о м овом испљувку од кише

       да ме кваси по мозгу мој је

мозак једно чудовиште од мозга

         он је самосталан

             он се не да

 брани се од мене која посустајем.

 Аутономан је-у даљем тексту А.М.

       Сва она прашина што се

     беше залепила на аористе

       мојих окана избрисана је

не могу само с крпе да је отресем.

                   Никако.

       Покушавам да је одувам

              само не могу

                не желим

      је боље овде да се каже.

     Е па та поменута прашина

ми се кези у лице (као месец из једне

песме од пре коју можда нисте читали)

       ко да сам болесно прашњава

            а најбоље је кажем ја

         да се није ни наталожила

     јер смо обе нуле од терапеута

                али недељиве

              моја прашина и ја.

     И ко ће ту да буде задовољан.

     Не подносим се са прашином

           која ме оваквом направила

направљена сам од једних прашина па шта.

                           Јесте

     прашњава сам некако ваздушаста и

          ако само нешто буде дунуло

                онда ће ме немати.

     Крај првог дела и почетак трећег:

              човек који стоји и ја

        страшно се крадом смејемо

                од осталих који

              ништа не разумеју

       зато што су сви помало луди

       то није баш толико смешно

    али шта је ту је разговараћемо

       пажљивије кад се вратим.

П.С. У недостајућем другом делу

     требало је да схватиш да

        је мој прашњави а.м.

        у озбиљној опасности.

Од кише из четвртог реда песме.

              Па зато што ће

           ако настави овако

од мог прашњавог а.м. направити

        блато лошег квалитета

        а шта ћеш после с њим

                  да радиш?

                   Радимо.

КАО ПРОСУТ

Као просут по кревету

прљави бачени пешкир после употребе

дан се оклембесио поражен

зато што:

се на дну мора још једно дно.

Налази тајно.

Гле како нацртан цвет тихо мирише!

И све то.

И све то садржано у зони подгребена

кад је већ све било на југ

пресељено од властите воље

и све то невидљиво а присутно

обећано ал преварено.

Само ја кришом нисам ту.

Као просут се видим осећаш

и све то.

Плус лажни ветар што без обзира

на све. Ти плачеш.

У јуну ове године.

Осветљен покрет омами

на тренутак читав чопор лутајућих

магли низ моју улицу.

Што се ваљају.

Дал пада киша у Марибору питаш.

И све тако.

Осврћем се јесам ли ту

док уквашени ветар ђубре једно

брише мирисе мене.

Твоја или туђа дна све једно

прикривају ме.

ПРЕТХОДНО КРИКНЕМ.

Volim je baš zato što je takva kakva je, skroz naskroz svoja!