Uja Boža i uja Milutin

Uja Boža je poslednje drago biće generacije porodičnih uzora. Jedini preostali živi hvalospev bezbrižnog, nezaboravnog detinjsta, u bajnom kutku Evrope zvanom Šumadija.

Na desetak kilometara od Topole i Oplenca ušuškano je medju voćnjacima i vinogradima selo Plaskovac, rodno mesto moje majke, tetke, kao i njihove braće, mojih ujaka Božidara i Milutina. Leta šezdesetih i sedamdesetih, i pre i posle putovanja na more, bila su znamenovana boravkom u Plaskovcu.

Tih godina šumadijska sela su cvetala. Fabrike u Kragujevcu, Gornjem Milanovcu i Stragarima radile su punom parom, gastarbajteri su dolazili na odmore iz Nemačke i Francuske, dok su ostali vredno radili, poput mojih ujaka. Uja Milutin je neko vreme bio rudar, ali se nakon loma kičme vratio poljoprivredi. Medju prvima u selu je prestao da svaštari i sve što je znao, umeo i imao uložio u uzgajanje voća, kruški i jabuka. Ta njegova tada rizična odluka pokazala se dobitnom kombinacijom, od koje danas, nakon njegove smrti 2010, dobro žive i sin i unuk sa porodicama. Plaskovac i susedno selo Vinča postali su voćarski krajevi, sa uspešnom vinarijom „Aleksandrović" i sve izrazitijim izvozom voća u Rusiju.

Uja Boža je krenuo drugim putem, neimarskim. Gradio je kuće i vikendice čitavog života. Samo u Plaskovcu je izgradio preko 50 kuća, u okolnim selima ne zna se koliko, a tek u Arandjelovcu, Topoli, na obroncima Avale... Davne 1968, kada je uja Boža podizao novu kuću u svom dvorištu, brat i ja smo mu kao klinci „pomagali", „učeći" kako se pravi malter, kako se redjaju cigle, kako se slažu crepovi na krovu.

Taj etos rada, ta energija gradjenja i sadjenja nečeg novog, taj slatki umor čiji se plodovi vide i u kojima se naknadno uživa, zauvek su tetovirali naše duše. I brat, i ja i naši mali rodjaci tada smo imali besplatnu školu životnog truda i radosti, sa „mentorima" - uja Milutinom i uja Božom.

Ta snaga epohe, ta potencija životnosti, taj eros nade i novina osećao se svuda, na seoskim vašarima, na fudbalskim turnirima, na prelima, na zabavama u sali zadružnog doma, na svadbama, proševinama, ispraćajima u JNA... Noseći zvukovi tog (van)vremena, glavni instrumenti nisu bile trube, već harmonika, violina, frula i kontrabas.

Sećam se jednog detalja, možda je bila 1963. godina ili naredna. Došli smo sa mamom i tatom na letnji odmor kod uja Milutina. Na ulazu u kuću nas je zamolio da zažmurimo, a potom nas je uveo u jednu od soba. Kada smo otvorili oči, ugledali smo upaljene sijalice na plafonu. Uja Milutin je sav ponosan rekao: „E, od sada više nećete da palite petrolejke!" Radovali smo se manje zbog sijalica, više zbog tog ujakovog ponosa i poleta.

Sećam se i večernjeg iščekivanja uja Bože, sa nekog od gradilišta. Ujna Milja nas je učila u štali kako se muze krava, dok je ćerka Gordana brinula da večera bude podgrejana i spremna za serviranje. Uja Boža se razlikovao od uja Milutina po tome što nije bio toliko pričljiv, ali je imao poseban smisao za humor, koji ga nije napustio ni sada, kada uskoro, 4. decembra, puni 85 godina.

Brat i ja smo nedavno posetili našeg uja Božu, odneli mu prigodne poklone, porazgovarali o „situaciji u zemlji i svetu". Iako slabo čuje i već pomalo muca, uja Boža je zadržao lucidnost i radoznalost. Čita knjige i štampu bez naočara, sluša radio, gleda TV i - ima svoje stavove. Ne može da se „opasulji" što su mu i ćerka i zet sa 40 i kusur godina ostali bez posla, što unuk Miloš mora da plaća ispite na fakultetu i što je u Plaskovcu za proteklih dvadesetak godina prepolovljen broj domaćinstava!

Brat i ja gledamo njegove neimarske ruke, njegove oči iskonskog plavetnila i kroz prozor orah u dvorištu, gde smo kao klinci igrali žmurke, skakali, trčali i pravili ljuljašku. Celo detinjstvo prepevano u jednu sliku. Izvan svakog zla, iznad svake ideologije i vere, izmedju gradske buke i morskih šumova, glasovi naših ujaka iz sela Plaskovac, njihova dela i poruke su najgrandioznija crkva. Spomenik u našim srcima. Lep i pouzdan most ka potomcima.

"Misli i na to da je možda najbolji deo tvog života, o kome još nikom nisi pravo govorio, bio onaj period pre dve godine, onih osam meseci na selu kad si verovao da si sa svime prečistio, ograničio se samo na ono u sebi što je van svake sumnje, slobodan... a uz to nisi morao mnogo štošta da menjaš u sebi, nego samo da čvršćim potezima podvučeš uske obrise svoga bića.« (Franc Kafka)