Tri banane minus keks plus tender za naslov

Kraljevstvo, dajem kraljevstvo za keksić. Četvrtasti, sa dole čokoladom, gore ništa, ali unutra ukus pomoradže. Leži pored još tri keksa koji nisu četvrtasti. Ali mirišu. Mirišu tako da moj karakter kleca u kolenima. Sreća što ga inat podržava, inače bih odavno pojela i tufne sa čančeta u kom žive četiri keksa. Sa dole čokoladom.

Juče je bio Dan tri banane. Desetak minuta pred ponoć počela su da mi se priviđaju goveda. Svih vrsta, uključujući i lila krave. Ja nisam baš izraženi mesožder, uglavnom se držim pernate avijacije, ali u pomenuto gluvo doba su uz škrgut počeli da mi rastu očnjaci. Žmu kaže da sam dobila i agresivni pogled koji je pratilo naglo osvrtanje i hvatanje busije. Iskreno rečeno, bila sam spremna da ujedem sve što iole spada u ljudsku prehranu i liči na meso. Negde iznutra mi se vratilo razumevanje za radost prapredaka kada bi posle dana i dana traganja za ičim jestivim što ne cveta ili lista, uspeli da ukebaju nešto veliko i mesnato. Kada je plehani tanjir koji na našem zidu glumi sat, oćutao ponoć i velika skazaljka se udesno nagla, tog istog trena sam na teflon bacila komad pokojnog adolescentnog govečeta i sva srećna inhalirala miomirisne dimove koji su se zapušili kuhinjom. Dok sam ja do poslednje mesožderske ćelije upijala u sebe praiskonske mirise, kraj mojih nogu se vučije tiho stvorio Ikar Varvarin. Na njegovo tiho režanje sam odgovorila takvim škljocanjem zuba da je nesuđeni Beli Očnjak koliko odmah podvio rep pod ono malo nogu koje ima i odskvičao da se žali mačkama. Bila sam spremna da taj komad tako dugo čekanog mesa, branim do poslednje kapi tuđe krvi.

Sve je počelo mojom školskom drugaricom, Vekom. U gimnazijske dane zvanom Greča. Jednom od prvih pankerki u našoj školi. Pored crne kožne jakne i takve kolekcije bedževa i zihernadli da su zemaljske magnetne igle pored nje dobijale nervne slomove, Greča je imala i ubedljivo najviše kose u celoj školi, sa tendencijom da zauzme i prvo mesto u opštinskoj konkurenciji. Veka-Greča je nosila i osmeh koji se gubio tamo negde gde se očekivalo da žive njene uši, izgubljene u džunglastoj prednosti već pomenute kose, zahvaljujući kojoj smo svi ostali izgledali kao oplevljeni po glavama. Dakle, školska Greča je nedavno internetskim putem izronila iz vremensko-geografskih razdaljina u kojima smo se pogubile silan niz godina, i počela da me na daljinu zasmejava. Pored zasmejavanja, ona je krajnje autoritativno prezentovala i fenomenalnu dijetu koja omogućava da se ne bude gladan, a da se predmet iste dramatično smanji u svim kriznim zonama, sa posebnim aspektom na zadnji trap. Dotična dijeta je em dobra iz zdravstvenih razloga, em se njome pročišćava telo. Ukratko, leči sve od zauški do zanoktica i omogućava da se u zimskoj garderobi ne osećate kao debrecina ugurana slamčicu za sok. Obaška što je centralni sastojak te dijete dostupan i ima ga ne na kile, nego na brda – kupus. Poenta je čorba od kupusa, sa još nešto biljaka, volj' začiniti i može da se jede koliko ko voli. Uz sedam dana rasporeda časova za prateću hranu. Divota. Kupljeno.

Mali Sin je, doduše, digao svoj minimalni, razmaženi nos i gadljivo pogledao magičnu kupus-čorbu, u kojoj nije bilo ijedne flečice životinjskog porekla. Što se njega tiče, jedine prihvatljive dijete su bile: »Noćna dijeta« (ne jesti dok se spava) i »Ananas dijeta« (jesti sve sem ananasa). Njegov pokušaj destabilizovanja moje dijetalne odluke je završen time što sam ga poslala da spremi onaj svinjac od sobe u kojoj se verovatno već i aždaje legu. I to treća generacija.

Prva dva dana su bila u redu. Kupus-čorbu sam kusala veselo. Uz to sam prvog dana smela da se častim voćem. Drugog dana mi je voće ukinuto, ali sam glodala povrće. I naravno, mumala kupus-čorbu. Trećeg dana sam smela da jedem voće i povrće. Čak se pojavilo i par krompira kao vrhunac gozbe. Kupus-čorba je bila imperativna stalnica. Ne, nije mi dosadila. Uopšte. Ma kakvi. A, onda se svanuo Tri banane dan. Nema voća. Nema povrća. Samo glupa kupus čorba i tri banane. Tog dana sam probala da glocnem kauč. U rasporedu jedenja kupus-čorbe nigde nije pisalo da ne sme da se jede nameštaj. Uz to je u kupus-čorbi isplivao celer na površinu radnje. Mrzim celer, sem ako mu nije duša u supi iskuvana i to tako da mu se ukus izjednači sa gastronomskom notom dinstanog najlona. Pored celera je plutao i jednocifreni broj mrtvih žitarica. Tu negde sam osetila kako mi rastu uši. Uvis. Dok su prednje, gornje jedinice počele da me svrbe i da streme ka jugu.

Tačno tada, i baš za inat, svi po kući su našli da jedu. Jedu, ne staju. Od dece do mačaka, preko Žmua i kučeta. Na sve strane žvakanje. Mali Sin je do te mere izgubio svaku kontrolu nad sobom da mi je čak zatražio da mu napravim kolač. Kolač!? Ima li igde kraja nezdravim prohtevima omladine?! I ne samo oni, svi su se odjednom projeli. Nepoznati bestidnik za susednim stolom u kafiću je uz kafu naručio i tortu. Od borovnica. Onu što se topi sama od sebe. I ima krckavo dno. A odozgo tegetna slast. Za inat. Niko normalan ne jede torte ujutru.

Vukao se Tri banane dan kao gladnija od gladne godine, ali je na kraju ipak nekako dobauljala ponoć i obradovala me dozvolom da tog dana jedem meso. Goveđe. Nema veze, pojela bih i iguanin nokat samo da se mesom zove. Probala sam Ikaru Varvarinu da maznem kosku-glodalicu, ali zlotvor ne da. Zube pokazuje i reži, parazit pseći. Mačiji briketi su bar na pogled lepši. Tu i tamo sam stala da bacim pogled na njih, kol'ko da ga osvežim od onog udavljenog kupusa. Dobro je što je konačno stigla ta govedina. Bar mi se činilo dobrim sve do trenutka dok nisam probala da pojedem pomenuto nazovi meso. Bolje bi bilo da sam opržila svoju levu papuču, bila bi mnogo mekanija, sočnija. Nisam znala da su govečad tako žilavi stvorovi.

Naredni dan je reprizirao govedinu, naravno uz obaveznu kupus-čorbu koja mi je već namigivala pakošću kazne božje. Skriveni cilj dijete se polako otkrivao. Nije to bilo mršavljenje, nego pokušaj da mi se zubi istupe na goveđim đonovima i od mene načini vegeterijanac koji kad vidi kravu počne mahinalno da traži njene vlaknaste ostatke među zubima.

Naravno da su mi sve vreme bili zabranjeni bilo kakvi slatkiši, voće takođe, povrće mestimično ali retko. U moje sećanje se uvukla zaturena informacija dalekih predaka o tome kako od makar kisele jabuke nema boljeg slatkiša. Počinjala je kriza. Žmu je počeo da lovi moje izbezumljene poglede. Spavao je sve manje, a sve češće su ga posećivale noćne more. Navodno zbog mog škrgutanja zubima u snu. Zato je počeo da me nagovara da prestanem sa dijetom. Što, naravno, nije dolazilo u obzir. Ostalo mi je samo...dana...ne sećam se više, ali malo. Uostalom, to više nije bilo pitanje mršavljenja, to je bilo pitanje časti. Moj karakter je možda tu i tamo klecnuo, ali ga je zato s leđa pridržavao i gurao Inat...a onda je neko u činijicu stavio gore pomenute keksiće...zavijorio se miris zabranjenog po celom stanu, došunjao mi se do leđa i počeo da me vuče za nos...to mora da se prekine...najbolje radom. Tako je!

Da zaboravimo keksiće i pozabavimo se drugim bitnim čokoladnim...ne to, nego...stvarima, da...Moja nova knjiga je u konačnom pakovanju. Dobra lektorčica je pregleda, trošeći poslednje zalihe crvene boje. Naslov. Traži se naslov. Ima par dobrih predloga, ali prošlogodišnje dobro iskustvo govori da bi valjalo da opet raspišem tender. Dakle, ima li ko dobar predlog za moju novu zbirku priča koja bi svetlost knjižara trebalo da ugleda sredinom decembra? Taman za pod jelke. Sa mašnom. U sjajnom papiru bih da budem. Nema još mnogo vremena. Jelke samo što nisu krenule iz podruma.

Primam neobavezujuće ponude. Može i preko veze. I mito. Najbolje u formi čokolade. One odozdo sa keksa. I keks. Sa mirisom pomorandže.

Izvolite...i nemoj da je neko slučajno u predlog turio kupus, ispašće iz konkurencije momentalno.

Edit:

p.s. Potencijalni kum dobija knjigu, potpisanu naravno, po želji mogu nešto i da nacrtam. Mogu da ga odvedem na kafu, ako želi. Ili čaj. Ili šta god tečno za uz razgovor. Kolači ne dolaze u obzir, ali možemo da podelimo jedan koren kupusa.