Milan Nikolić
Ako zanemarimo formu, sadržina je uglavnom identična. Tu ljudi pevaju, vole se i mrze podjednako strasno u realiti i igranoj formi, zatim pokušavaju da po cenu valjanja u sopstvenoj kaljuzi unovče svoju tugu, nesreću, zao slučaj, onda se raduju, kuvaju, ocenjuju, takmiče. TV lica na oba P su podjednako dobro našminkana, propisno odevena, zadovoljavajuće širine osmeha i baš po meri ovog medija izbeljenih sekutića i molara. Naravno, njihova mimika i njihove reči su apsolutno predvidivi, jer to je valjda uslov da bi se uspelo na oba P. U svakom trenutku računajte na čitave lance fraza tipa: o čemu se zapravo radi, čak štaviše, pogledajte u prilogu koji sledi, vas ne treba posebno predstavljati...
Međutim, tu nije kraj razlikama u sadržaju. Naime, starije, ružičasto P gledaoce, kao i onomad, u deceniji svoga lansiranja, ostavlja ili uveseljenim, razgaljenim, rečju podmirenim zadovoljavajućom kvotom šunda što u fensi što u ruralnoj ambalaži ili ozbiljno zapanjem, zgroženim, željnim da zauvek sahrane svoj TV prijemnik ili konačno i definitivno spakuju kofere.
Drugo, a ustvari prvo srpsko P, kod gledalaca većinom budi teške uzdahe zalivene čistim suzama. Zapanjujuće je da uopšte nije bitno koju emisiju gledate da biste se siti isplakali: čudesni šou u kojem zapuštene žene postaju lepotice, takmičenje mladih, talentovanih glasova za koje se dok si rek'o keks ispostavi da ih život radije šamara neho mazi, rekonstrukciju krimi akcija, izgradnju kuće za siromašnu porodicu. Plus kada se na sve to doliju suze slavnih dokazujući po ko zna koji put da i bogati plaču i da za teskobu duše pravila nema – eto nas u predvorju jedne kolektivne, nacionalne katarze.
Kao što je Pink odigrao, i to majstorski, svoju ulogu devedesetih godina, Prva to čini danas u tranziciono-gubitničko vreme. Iz mog ugla to je jedini validan prevod pojma tranzicija na srpski jezik. Koliko god da su ovi „formati“ preuzeti i rađeni po modelu televizija iz nekih srećnijih zemalja, moj utisak je da je program Prve televizije perfektno skrojen da uteši, ohrabri, umrtvi prosečnog savremenog srpskog gubitnika. Onog istog kome je pre deset i kusur godina trebalo dati sočnu, masnu pesmu nad pesmama, lumperajku bez kraja i konca, ulični štos i geg. Danas, kada je taj gubitnik, kao neki Beketov junak prošao kroz istoriju, preživeo je i shvatio da iza svega toga ne postoji ništa do potpunog raspadanja, on mora biti uveren da mu i nije tako loše, da ima onih kojima je mnogo teže, da su hladni zidovi mnogo bolji od nepostojećih zidova, da je tavanica koja prokišnjava bolja od vedrog neba, a pasulj od preključe delikates u odnosu na ponudu u gradskim kontejnerima.
I tu se otvaraju vrata kolektivne televizijske katarze, celovečernjeg plakanja sa junacima sa ekrana regrutovanih upravo iz krugova samih gledalaca što ukida svaku distancu. Utešen ili umrtvljen, gledajući sve te bajke u kojima se udžerice pretvaraju u homesweethome gnezdašca, u kojima gladni bivaju do ispumpavanja želuca pretovareni hranom, a gabori postaju beli labudovi, on čak može da se usudi, kažem usudi jer je taj „sport“ danas čista ludost ili pouzdani lakmus gluposti – da se nada.
Čemu? Ne mislim na Mirka, Ivicu, Borisa i ostale. Može da se nada da će biti – izvučen! Ono u nikad se ne zna loto fazonu, izvučen da pred kamerama otvara usta i pokazuje devastiranu vilicu, da plače pokazujući dokle mu se vlada popela u dnevnoj sobi, da jadikuje što mu je žena toliko ružna da se i mraku od nje uplaši, itd. Mogućnosti na televiziji koja je ovim konceptom konačno opravdala svoje ime, Prva srpska, su neograničene. Uslov je samo pristati na ponižavanje. Prilika za ponižavanje je loz koji dobija.
Svojvremeno sam na MTV gledao „šou“ u kojem neki lik za pristojan keš pristaje da ga vežu u montažnom poljskom toaletu i pritom uz pomoć dizalice ceo izvrnu na njega. Kilogrami i kilogrami fekalija...Usta su mu stisnuta, smeje se iz nelagode, ali na kraju, ozaren broji keš. Prevedeno na šemu prvog srpskog P, to mu dođe kao to svakodnevno rialiti dokazivanje sopstvenog jada.
Poput servisa za bolji život, televizija svojim vernim i, kako kažu hrabrim, gledaocima, a za odricanje od svakog dostojanstva nekada je hrabrost bila neophodna – poklanja silikonske implante, crep, uvodi grejanje, pronalazi bračne partnere, puni potrošačke korpe, kosi dvorište, skida karijes...Onima koji ostaju ispred čarobne kutije nesebično daruje olakšanje. Epifaniju, instant katarzu. Sasvim dovoljno da Prva srpska televizija preuzme ulogu Javnog servisa. Jer, za razliku od pomenutog, ona bar nešto „servisira“. Od onog glavnog, presudnog, da bi medijski servis to zaista i bio, ionako su svi digli ruke. Zašto zaustavljati klizećak u tabloidnom, em je naporno, em nije isplativo.
Stoga, rivalstvo Prve sa Pinkom, odnosno Pinka sa Prvom, kojim je ovaj tekst i započet, i jeste tako otvoreno, otvoreno do međusobnog izrugivanja. TV lica su konačno dobila zeleno svetlo da javno rade ono u čemu su najbolja, da se fekalijam dobacuju sa kolegama. Ne moraju više, kako reče jedna novinarka sa tzv.Velike televizije, odnedavno i visokotiražna spisateljica, da idu u „bekstjdž, iza scene“ da bi se predavali omamljujućem zovu spletkarenja. Dojučerašnje rivalstvo RTS-a i Pinka, ili Pinka i B92, bilo je stalno prisutno, ali u odnosu na ovo današnje, čini se salonski decentnim i prefinjenim.
Vremena se menjaju, a ekran, kao Stendalovo ogledalo nekada, samo beleži...
"Ne možemo da se sagnemo toliko":
"Ispratili smo je tužnu, a sad se nadam da ćemo je dočekati zadovoljnu":
i tako dalje...
Atačmenti
- tears.jpg / 44.94 / KB image/jpeg
Tagovi
Blogovi autora
- Ravnodušnost nije opcija (56)
- Zar se toliko vidi? (19)
- Tragedija zabune (41)
- Puna voltaža licemerja (128)
- Treće ubijanje Brisa Tatona (113)
- Ljupki opus prve dame (314)
- Država, muzej i koraci (27)
- Sva ta divna tela (69)
- Šekspirove lude u krugu dvojke (281)
- Vreme izigranih igrača (16)
- Promena nije moguća (38)
- Drama je ženskog roda, preživeće (0)
- On line sa Jelenom Bogavac (124)
- O pederima i listićima (28)
- Ne preterujte sa jajima! (35)
- Da li je Survajver spasao Insajder? (21)
- Datum (0)
- Marko, pesak i predrasude (140)
- Dva grama mozga (358)
- Kako sam poludeo od ljubavi (60)
Najnovije VIP blogeri
- Klasicna tema- Beograd, popodne i gitare
jednarecfonmoi - Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel - Horizontala, koja ne da vertikali da se vidi
angie01 - СРБИЈА ‒ ЗАЈЕДНИЧКА ДОБРОБИТ И КАЗНА
Predrag Brajovic - Lični izbori
njanja_de.manccini - Džez kao religija
Ivan Blagojevic - Diznijev svet
jinks - ovde je nigde dobro mesto ...
Đorđe Bobić - вабомамом спојке сунчане
Черевићан - Jolene
njanja_de.manccini
Najnovije blogeri
- ŽUTA OSA (8/24)
horheakimov - DUB PUB: Milion kvadrata
docsumann - Dokon um đavolje igralište
zilikaka - НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ
Filip Mladenović - DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann - DUB PUB: No Love, No Home
docsumann - ŽUTA OSA (7/24)
horheakimov - Hronologija antipatriotizma...
Filip Mladenović
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Eksperimenti u blogovanju (4)
- Muzika (3)
- Hobi (2)
- Mediji (2)
- Zabava (2)
- Reč i slika (2)
- Obaveštenja (1)
- Životni stil (1)
- Politika (1)
- Umetnost (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org