Slom politike "ni tamo ni ovamo"..

Gledam TV izveštaje sa skupštinskog odbora za Kosovo i Metohiju. Strašno.

Jedini mogući zaključak nakon te rasprave je - slom populističke politike koju je vodio Boris Tadić od 12. februara 2004. godine, otkada je predsednik DS-a, pa do danas.

Krčag ide na vodu dok se ne razbije, kaže poslovica, a noseći taj krčag, Tadić je uspeo da po dva puta dobije predsedničke i parlamentarne izbore.

Osnovi strateški pravac njegove politike bi se najkraće mogao obeležiti kao "pravac ni tamo ni ovamo". 

Kad se pogleda osam godina Tadićeve dominacije u srpskoj politici vidljivi su neki fatalno loši rezultati. Pri tome neću markirati katastrofalnu ekonomsku i socijalnu situaciju. Neću pominjati ni korupciju ni prekomerno zaduživanje. Otpišimo to kao "produkt svetske krize", kako vlast voli zvati svoje neuspehe.

Elem..

- DS-a je postala populistička stranka bez ikakve ideologije u kojoj su zamrle ozbiljne političke rasprave o najvažnijim društvenim i državnim pitanjima. Deficit politike supstituisan je nepodnošljivom količinom marketinga, a budući, neminovni politički pad i rasap ove stranke biće  posledica pražnjenja "prenapuvanog" baluna na kome se letelo osam godina.

- DS je zacementirao partokratski način upravljanja državom, a vrh ledenog brega u takvom upravljanju jeste  sukob interesa na najvišem nivou, gde je Tadić i šef države i šef stožerne vladajuće stranke. Ta okolnost, iako ne formalno, suštinski derogira ustav, jer "suspenduje" ustavnu ulogu i odgovornost vlade. Zato nije slučajno da je aktuelni predsednik srpske vlade nevažna politička ličinost, vidljiva samo po nekim administrativnim i formalnim ovlaštenjima. Politiku ne vodi vlada, kako je ustavom utvrđeno, nego je praktično vodi kabinet predsednika države.

- DS je i kad je bila kao stranka formalno u opoziciji (period 2004 - 2006), zapravo preko Tadića  i specifične "kohabitacije" sa Koštunicom, učestovala u kreiranju i donošenju najvažnijih odluka, štetnih za sudbinu društva i države.

- DS je presudno uticala na donošenje Ustava iz 2006. godine, čije štetne strane sada svi mogu dobro videti i na koga se "žale" i sami DS-ovi funkcioneri. Istovremeno je presudno učestovala na kreiranje pogubne kosovske politike, donošenje bezbrojnih rezolucija o Kosovu koje su doprinosile jedino širenju zabluda u naširoj srpskoj javnosti, raspirivanju antizapadnog raspoloženja i proglašenju na mala vrata koncepta vojne neutralnosti.

- DS je, nakon izbora od 2007. godine, iako je imala za trećinu više glasova od Koštuničine stranke, prepustila Koštunici premijersko mesto, kako bi mogli zajedno nastaviti sa pogubnom politikom vezanom za Kosovo, dodatno gurajući "prst u oko" zapadnim silama predstavljajući nas kao "male Ruse", proklamujući ruske interese u Srbiji, koketirajući sa mogućnošću otvaranja ruskih baza u Srbiji (Niš), ali i plaćajući tzv. rusko prijateljstvo i pomoć poklanjanjem NIS-a sa sve državnim monopolom na energente. Ugovor o darivanju NIS-a potpisala je Koštuničina vlada u kojoj je većinu imao DS, a potpis toga ugovora je dodatno ojačao Tadić svojim prisustvom tome činu.

- Nakon proglašenja kosovske nezavisnosti i raspisivanju izbora, Tadić i DS su u te izbore ušli sa demagoškom parolom "I EU i Kosovo". Na toj paroli su dobijeni izbori, ali se zaboravilo na EU. Proklamovana je "pravna i diplomatska borba za Kosovo" i zatraženo od MSP preko GS UN, da dade tumačenje o legalnosti proglašenja kosovske nezavisnosti. Svedočili smo izjavama najviših funkcionera vlasti i DS-a da će Srbija ako bude morala birati između to dvoje, izabrati Kosovo. Kad je MSP saopštio odluku, a ona po Srbiju bila nepovoljna, pristupilo se, pregovorima sa Prištinom oko normalizacije odnosa uz posredovanje EU. Pregovori su išli do određenog nivoa, a onda se naša vlast setila da su brzo izbori i počela zatezati. U igru su ubačeni novi elementi poput podele, podignute barikade, došlo do zastoja i kad je konačno u Beograd stigla Angela Merkel i kazala da neće biti prečice za kandidaturu, Tadićeva ekipa se našla u velikom problemu jer ne može preskočiti prepreke koje je sama sebi postavila.

- Kad je odlučio da napravi savez sa SPS - om, Tadić se setio da je to zgodna prilika za manifestaciju zvanu "nacionalno pomirenje". Zajedno sa Dačićem sastavio je Deklaraciju o pomirenju i savez svoje stranke sa SPS-om proglasio istorijskim činom. Rezultat toga jeste da niko iz SPS-a ko je je činio velike belaje više ne može biti osuđen, da Dačićevi prijatelji poput Cece budu amnestirani na način da vrate samo desetinu onoga što su uzeli uz kućni pritvor sa narukvicom u trajanju manjem od godinu dana. Istovremeno, od svake kazne se amnestiraju članovi porodice Milošević. Sva dela za koja su optežni zastarevaju, a postupci se obustavljaju. Istovremeno, od strane ministara u vladi (Mrkonjić) insistira se da se i pravomoćne sudeske presude kojima su osuđeni neki SPS kadrovi ukinu. Za SPS-ovce Srbija postaje besudna zemlja i klizi vrednosno i sve vidljivije u devdesete.

Šta je stvarnost Tadićeve politike danas? Nacionalisti kojima se udvara mu ne veruju, pa da hiljadu puta češće ponavlja da je Kosovo - Srbija i da on brani nacionalne interese. To se jasno videlo više puta a najdrastičnije onda kad je sa Putinom došao na "Zvezdin" stadion. Putinu su bili upućeni izlivi histeričnog oduševljenja, njemu zvižduci. Koketiranje sa nacionalizmom i "zalivanje korova" u vrednosnom smislu donelo je svoj rezultat, tako da Putin zaista može legitimno misliti da Srbiju lagano može tretirati kao "rusku guberniju". 

Tadić je "uspeo" da sebi napravi alternativu od umivenih radikala Tomislava Nikolića. Oni danas hvale Tadićev program i tvrde da će ga uspešnije realizovati nego što on to radi. Rezultat je, da će na idućim izborima dobiti većinu za promašenu politiku. Nije problem što će Tadić na izborima biti poražen, nego što će Srbija biti i dalje zarobljena u svojim zabludama. Kad je pod Tadićem "izgubila" 400.000 stanovnika, ne smem ni predpostaviti koliko bi ih izgubila pod Vučićem i Nikolićem kad bi kojom nesrećom ovaj "dvojac" bez kormilara upravljao osam godina. Tu bi ostali oni, politička elita i 2-3 miliona straca koji bi živeli od onoga što im deca pošalju iz zapadnih zemalja.

Danas parlamentarna većina za Tadićevu vladu ne postoji. U samoj vladi, videli smo, čak 7 ministara glasa kontra Uredbe vezane za pregovore sa Prištinom. I stranku je nagrizlo nejedinstvo. Prisustvujemo čudnoj svađi i teškim međusobnim optužbama između formalnog ministra spoljnih poslova Jeremića i glavnog pregovarača sa Prištinom, direktorom jedne uprave tog ministarstva, Stefanovića.  Predmet svađe su rezultati pregovora. Poslanici DS-a sa Kosova negiraju rezultate pregovora. Očito, problem je velikih razmera i oslonci vlasti se rašivaju po šavovima. Prilazi 9. decembar. Ako vlast toga dana ne dobije kandidaturu za EU, ona nema sa čime pred birače. Ako je dobije, znači da će morati uraditi nešto opipljivo, što će opet biti kamen spoticanja.

Potpuno je izvesno da je aktuelnoj parlamentarnoj većini istekao rok trajanja i da je vlada pred padom.

No, ja ne bih bio iznenađen da se iznutra počne rašivati i DS. I to ne samo po jednom šavu, nego po nekoliko njih. Osam godina je to Tadić držao vrlo čvrsto jer je bio garancija njihova uspona, i uspeo nametnuti tezu da je smisao bavljenja politikom njegov rejting, ali prvi jasni neuspesi i prva velika konfuzija u redovima tog dosta totalitarnog stranačkoga ustroja, proizvešće raspad. Rekosmo na početku da je krčag kojim se ide na vodu pukao. Ako iz Evrope ne dođe rezervni krčag, nikakav marketing neće moći nadomestiti ispraznost dosadašnjeg političarenja. 

O tim mogućnostima i izgledina neki drugi put...