Markes u doba zatvora

Zadnjih meseci me poznanici s čuđenjem pitaju kada sam izašao iz zatvora . Očigledno da nikakvi moji demanti da nisam bio ni priveden ni uhapšen nemaju snagu prvobitne informacije. A tog dana su udarni mediji od B92 do Politike preneli vest da sam priveden i uhapšen zbog utaje poreza od 25 miliona - ravnom ukupnom godišnjem budžetu Nišvilla.
Novinaru Blica koji me je prvi nazvao u neverici kako to da mi u zatvoru mobilni radi i znam li da je TANJUG objavio da sam uhapšen - preneo sam uz demant i pretpostavku da se radi o namernoj ili nenamernoj grešci koju su preuzeli ostali mediji. I zaista, odgovorni u TANJUG-u priznali su grešku i suspendovali ženu koja sklapa naslove i koja je izmislila reči "priveden i uhapšen" u naslovu teksta.
Kako mi je u prvom trenutku izgledalo nemoguće da neko tako kardinalno pogreši, i pretpostavljajući da se TANJUG oslanja na policijske izvore, pomislio sam da su samo malo poranili i da mi verovatno hapšenje sledi u naredna 24 sata.
Iako mi je zdrav razum govorio da nema nikakvog osnova za hapšenje, jer stranci nisu obveznici našeg penzionog sistema, moje iskustvo mi se alarmiralo da se može odležati nevin u zatvoru. Čista koincidencija je da je tog dana tačno 15 godina od kada sam pušten iz pritvorske jedinice gde sam, 1996. godine, nečijom "greškom" proveo 75 dana. Veoma jasno sam se prisetio samouverenosti mog advokata u moju nevinost, ali i očajanja kako sudija može da ode na odmor u sred postupka i zaključa predmet. Kasnije izjašnjenje suda da nije nadležan u mom slučaju, da sam nevin i da mogu dobro da naplatim pretrpljenu štetu, nisu bili baš utešno sećanje. Trebalo je prebroditi ta 24 sata. Bez oklevanja sam zakazao

press konferenciju za sutradan, ali već tog jutra došla su dva policajca i izvinila se mi se što moraju da me privedu. Smireno sam zatražio da vidim poziv za privođenje i počeo da se smejem. Pisalo je da moram kod sudije za prekršaje da dam izjavu zbog emitovanja Nišville radija 2006. godine, tj. zbog bezazlenog prekršaja koji je, uzgred, bio i zastareo. Nije vam svejedno dok vas policijskim kolima odvode kod sudije, makar i za prekršaje, pa neminovno pomislite da je ovo trik i da će vam sudija za prekršaje uručiti pravi poziv za hapšenje. Srećom, moja nagađanja se nisu obistinila i policajci su me uredno dovezli natrag u firmu.
Moja prva pomisao bila je u tim trenucima Markesova zbirka pripovedaka "Neverovatna i tužna istorija nevine Erendire i njene bezdušne babe".
Naime, ovu Markesovu zbirku nisam uspeo da pročitam do kraja u pritvoru pre 15 godina, iako sam imao sve vreme sveta. Sve knjige koje sam tih 75 dana uzimao iz zatvorske biblioteke, imale su zajedničku manu: nedostajale su zadnje stranice. Kod romana to nije toliko smetalo, ali kod pripovedaka - jeste. Saznati sudbinu Erendire i junaka drugih priča nije bilo mogućem zahvaljujući drevnoj kockarskoj razbibrizi zvanoj jamb. Ispisivanju rezultata na belini otcepanih listova - bila je tradicija svih pritvorenika, pa i mojih tamošnjih cimera - višestrukih povratnika za dela pokušaja ubistva, krađe, dilovanje heroina.

Počastvovani činjenicom što u svojoj sobi imaju kulturnog radnika, pribavili su moju saglasnost da ću igrati jamb sa njima i prionuli na pravljenje kockica za jamb. Kako su sve kockarske igre zabranjene - pa i unošenje kockica, nije bilo druge nego ih napraviti od hleba. Moji cimeri su začuđujućom umešnošću najpre umesili hleb a zatim ga isekli na jednake kocke nožićem koji su prošvercovali iz polomljenog BIC-a na jutarnjem brijanju. Za ispisivanje brojeva iskoristili su mastilo iz hemijskih olovaka.
Posle nekog vremena kockice se toliko stvrdnu da možete lupati njima o zid. Nevolja je da se od silnog igranja vremenom sve više smanjuju, pa treba praviti nove. Naučili su me brzo pravilima o igranju jamba i krenula je moja neverovatna serija bacanja šestica tipična za početnike. Cimeri su se svaki put hvatali za glavu u neverici, ali na kraju pristali da se upišem na vrhu istorijata zatvorskog zida kao rekorder sa 3.920 poena.
Moje dalje iščitavanje zatvorske biblioteke bilo je ozbiljno dovedeno u pitanje jer njih dvojica nisu želela da

igraju između sebe već iskljućivo samnom.
Podjednako je bio ugrožen i moj pokušaj pisanja dramskog dela inspirisanog događajima u našoj i susednim dvema ćelijama (sa kojima jedino možete u polučasovnu šetnju). Te 1996. godine bio sam pri kraju pisanja svog prvog dramskog dela - jedne varijante zatvorskog Big Brothera gde čuvari glasaju o slobodi prateći ekstremno ponašanje zatvorenika. I dan danas tvrdim da je razlog što nisampostao dramski pisac taj - što su me prerano pustili iz pritvora.
Zatvorska biblioteka sadržala je najbizarnije naslove među kojima i neke kvazi pisce - državnike afričkih zemalja, očigledno dobrih prijatelja J.B. Tita.
Šta je bilo sa nevinom Erendirom nije me toliko interesovalo, ali sudbina junaka jedne druge priče iz pomenute zbirke izuzetno jeste. Ne sećam se naslova priče, ali u njoj anđeo pada nakon nevremena u dvorište izvesnog seljaka. A domaćin mu potkresuje krila, zatvori u svinjac i naplaćije predstavu gledanja komšijama.
Positovećujući se tada sa sudbinom palog anđela, svih ovih godina želeo sam da pronađem tu Markesovu zbirku i saznam rasplet. Na žalost, ni sada nisam našao to izdanje Dečjih novina iz 1978. godine, iako sam obišao sve knjižare a i ulične prodavce.
Verovatno se Markesov pali anđeo dočepao slobode ali to nikada nisam saznao jer sam dobio samo prvobitnu informaciju o njegovom zatočenju. Za mene je on i dalje zatočenik medijskog monopola seljaka. Iz sličnih razloga ni moji demanti ni na lokalnim ni na nacionalnim televizijama, pa ni jako uspela press konferencija nisu imale snagu "greške" neke službenice. TANJUG-a. O mom stresu i stresu mojih najbližih neću ni govoriti, ali ću štetne posledice po sebe i Nišville festival sretati i nadalje u svakodnevnim kontaktima. Mada moram priznati da je među komentarima ljubitelja Nišvilla bilo i po moju sujetu ohrabrujućih inicijativa poput: "dodele ulice Ivanu Blagojeviću za sve što je uradio za grad u poslednjih 20+ godina" (tih dana sam krišom zagledao neke ulice u centru grada).

Da li je zatvorska biblioteka obnovljena, da li su sudbine junaka romana i pripovedaka do kraja definisane, da li je zid sa mojim rekordom u jambu prekrečen - neću skoro saznati, osim ako grad ne posluša neke fanove Nišvilla koji tvrde da sam toliko važan za kulturu grada - da me treba čuvati... i bukvalno!!!
Moj advokat je insistrirao da ipak utužimo TANJUG, a da odštetu uplatimo u humanitarne svrhe.
Ja glasam da celokupan iznos ide na obnovu zatvorskih biblioteka, sa posebnim akcentom na sabrana dela Markesa, sa puno belih stranica na kraju.