Tender za naslov i sve je pod kontrolom

  Moja knjiga ima ime. Konačno. Srećni dobitnik sam – ja. Uostalom gde se videli tender u kom se bog prvo ne pobrine za svoju bradu. Ali, da ne bi bilo dibidus nefer, otvaram glasanje za jednu od dve utešne nagrade. Za onu prvu sam se već odlučila, takođe u skladu sa tradicionalnim tenderskim subjektivizmom.

  Ali, da krenem od sredine, kao što je red. Princeza ima virozu. Kašlje kao romantičarski pesnik i troši već polovinu šumskog bogatstva omanje države, duvajući u papirne maramice suptilnošću prekookeanskog broda koji urlikom najavljuje parkiranje u rikverc. Kako se viroze leče samo uzaludnim posetama lekaru, mirovanjem i jezerskim količinama tečnosti, sa posebnim akcentom na izvoru elektrolita zvanom supa, lift je odlučio da se pokvari.     

Zahvaljujući njegovom bojkotu, Žmu i ja smo ovih dana glumili magarad koja obara rekord u planinarskoj disciplini tegljenja prepunih kesa. Zato što smo do onomad bili u matici, povodom čega su kućni termiti izjeli sve zalihe hrane i prešli na nameštaj, iako je opšte poznato da isti oskudeva vitaminima i prehrambenim koristima.

  Da ne bi frižider izgledao kao Aljaska pred krečenje, Žmu i ja smo odlučili da krenemo u samoposlužni lov, ali pre toga da se odvedemo na kafu u komšijski kafić na ćoše. Tamo nas je dočekala takva gužva sačinjena od činovnika na pauzi ropskog rada da smo tek iskoristivši urološke potrebe jedne od radnica Ministarstva za rad, sport i dalje rođake, uspeli da se dočepamo njene stolice na visokoj nozi. I taman kad smo mislili da ćemo u miru sipati ono malo kafe za vrat, dobra duša od kelnerice nam je saopštila da je u našem kraju došlo do monetarne panike. Neki maštoviti delikvent je na bankomat priheftao kameru, zbog čega svi srećni podizači novca mogu da se obrišu za materijalna zadovoljstva, jerbo je zloupotrebljena mašina dobila domaći zadatak da sve kartice blokira i proguta. Do tog trenutka je već počeo da podriguje od sreće, a nesrećnici koji su ga hranili mogu samo da plaču za šankom i kafu probaju da plate dugmićima.

  Empatijski zacoktavši, Žmu i ja smo batalili kafu i razvili se u strelce. Ja sam lakim kasom forsirala put ka pijaci, jer se u zgradi pročula informacija da će lift ipakmoždadanasjednom proraditi. Kako materijalizam dominira i na pijaci, zahtevajući novac u procesu razmene dobara, to sam ja veselo ubacila karticu u neozloglašeni bankomat, nadajući se da će mimoići sreća ojađenih radnika javnog sektora. Umesto toga mi je odvratni stvor mašinski saopštio da mi je karticu oduzeo i da sa parama koje sam želela mogu da se slikam. Ukoliko foto radnja par metara dalje radi za džabe. Dobro, bolje i to nego da me pošalju na produženi vikend veslanja na galiji. Ali su se zato, na pijaci, džabe oduševile sirote predstavnice poljoprivrednog stvaralaštvaštva. Umesto uobičajenog šlepera voća i povrća, mogla sam samo da im istresem žute kusure proteklih dana.

   Lift i dalje nije radio. Pomenuvši mu svu tehnološku rodbinu, zajedno sa širom familiom firme servisera, uspela sam da ispustim dušu do četvrtog sprata i pobednički legnem na kese boreći se za život do poslednjeg kilograma kupljenog zeleniša. Tu negde se pojavio i Žmu koji je sa razumevanjem saslušao moju sagu pod naslovom »Uzelo mi karticu«. Što se njega tiče, to je tragedija jedna neponovljiva za koju se u stvari nada da će što duže potrajati.

  Što se početka tiče, on je ostavio na mene dublje zvučne posledice koje prati potpuno poremećeni ritam spavanja. Naime, u maticu sam otišla da izvedem radnju »kupi me, prodaj me« i kao što bi se i moglo očekivati shodno podnaslovu prošle knjige, kud će gusar no u lagunu, za promenu sa velikim L. Da bi bilo što morskije, stacionirali smo se na Panonskom moru. Kud bi nego kod kuma. A, kumu slava. I umesto kući da se vratimo, mi smo ostali na slavi. Red je. Kum nije dugme. Da smo znali da će u odnosu na njegovu slavu Ivkova slava biti kratak intermeco, možda bi i pobegli...ovako...tri dana smo jeli kao svilene bube, dve noći su predstavnici romske zajednice svirkom ukidali spavanje kao potpuno nepotreban luksuz. Napolju je na ledenom dlanu ravnice cvetalo inje. Herendi je pucketao u ćošku. Svirci su svirali, svirali. Ispod rogova pokojnog kapitalca se žutela od godina slika starog kuma u detinjim godinama. Sa talasnom kragnom oko vrata, do mekih kolena kratkim pantalonama sa nizom koštanih dugmića, plišanim medvedom u stolici pored i plave, svilene glave, vencem lokni uokvirene ispod ušiju...svetlih očiju...isti, isticijati Jesenjin. Žubor tamburica se razlivao preko stola punog gastronomskih umotvorina. U čelu njegovom je sa zida gledao Aranđel Mihailo, mlad i lep, sa plamenim mačem u jednoj i zlaćanim terazijama u drugoj ruci. Bela, meka krila su mu disala dahom stiha koji je treptao toplom gostinskom sobom – »A ti, na belom perju zaspi mi«.

  Za to vreme su Lagunisti menjali jedan naslov za drugim...i taman mi legne...pa, se predomislim. Strpljiv svet, strpljiviji no što sam mislila da postoji. I taman je dizajnerčica napravila koricu prste da poližeš, kad sam se ja probudila sa novim naslovom. Valjda zbog silnog gledanja u anđeosko perje i nebesa po kojima anđeli tabaju, tek taj naslov mi se konačno prilepio kao gladna krlja. To je bio znak da je pravi. Ni jedan drugi nije imao tu superlepkovsku kondiciju. Dobra dizajnerka je krenula u novo kopanje po mašti.

  Trenutno stanje stvari je sledeće: a) naslov je pronađen, idejna varijanta korice takođe. I jedno i drugo ću, čim se još malo poglanca objaviti...b) među svim predlozima koji su se pojavili ovde, bili poslati emajlom bez tufnica, i na isturenom odeljenju zvanom Fejsbuk, jedan je zaradio prvu utešnu nagradu, ali i pokušaj lagunske ekipe koja se mnome bavi da se prijavi za kolektivnu emigraciju sa ciljem bavljenja iskopavanjem dijamanata na crno. Vlasnik lagunskih dobara je počeo ozbiljno da razmišlja o bataljivanju baktanja knjigama i da na svoja plodna tla poseje prve nasade kukuruza kokičara. Taj naslov je – »Greh orla njene ranjene majke«. Srećni dobitnik te ideje će za nagradu fasovati moju novu knjigu i kafu sa mnom. Ako ga kofein ometa u životu može da naruči i neku drugu učašenu tečnost. Laguna kojoj je pao kamen s obale, kada je čula da naslov srećnog dobitnika neće biti i konačni naslov moje nove knjige, ga časti još jednom knjigom, »Bremasonima«. Ja obećavam da ću lično ujuriti Bremasonku, Veliku Opajdaru zvanu Mirjana Đurđević, da potpiše tu knjigu. Onomad me je sačekala u busiji da me proziva za mačkoljubačku priču koju sam obećala za mačeće-ljudsku zbirku koja se priprema, tako da ćemo izjednačiti jurnjavu.

  c) zbog subjektivnosti u izboru prve  i prve b utešne nagrade, na glasanje ću staviti nekoliko naslova od onih koji su mi se najviše dopali na raspisanom tenderu. Biće u komentarima, pa vi glasajte. Srećni dobitnik dobija moju potpisanu knjigu. Ako ne bude mogao da je dobije lično zaradi geografskih i vremenskih smetnji, obećavam da ću je poslati poštom...daklem, kandidati su – vidi dole...glasa se preporukama na komentar u kome je naslov.

Edit:

S obzirom na iskazane želje da se mom izboru predloga, stavljenih na glasanje, dodaju i novi predlozi pristigli na talasima zakasnele inspiracije...može...daklem, svoj predlog naslova kandidata stavite u komentar, pa na glasanje. Za sedam dana, kad se zaključa blog, prebrojavanje. A do tad, ko preživi pričaće. Zbunjivanje na kvadrat. Uostalom, kakav bi to bio tender da se pravila ne menjaju u poslednjem trenutku na zahtev pojedinaca...Izvol'te.