"Dođi mi na derbi" (Case Study)

požar

Partizan dva, Prva (ako dozvolite -sedi) jedan, Crvena zvezda nula. To bi, ukratko, bio bilans našeg večitog fudbalskog derbija, retke stvari koja traje i izaziva, kakvu-takvu, emociju kod širokih narodnih masa. No, kako to biva sa institucijama u državi, koja je sve manje država, kvalitet fudbala konstantno izostaje, divljanje je postalo obrazac navijanja, a sportski maniri, onih, koji bi trebalo da nas uče tome, ostali su na kravatama skupih odela, sakrivenih ispod klupskih šinjela i pravoslavnim brojanicama besnih centarhalfova.  Uz medije, sportske novinare sa manirom svojih kolega iz političkih redakcija, koji su simulirali ratno stanje, brojali uhapšene, slomljene stolice i vreme za koje spetljani vatrogasci savladaju vatrenu stihiju i smeste je u koficu sa vodom, sve je poprimilo obrise potpunog debakla, možda malo manje za one, kojima je još uvek satisfakcija „silovanje komšija“, a letnje rane od irskih konobara, zaceljene...

Ko da im zameri, kada ih urednici gaze (u civilizaciji medija,čovečije zenice reaguju samo na najupečatljivije gadosti), a fudbala nema. Međutim, ni dvadesetak anonimusa, menadžerskih pulena ili silom napravljenih zvezdica, uz par polufudbalera i jednog „bisera u blatu“ (Lazar Marković) nisu jedini krivci za urušavanje naše zajedničke emocije sa kojom smo odrastali. Nisu momci krivi što su igrali u atmosferi linča, što naboj, koji se oseća, pre i posle, nema veze sa sportom, a slika sa stadiona, uz maglu, hladnoću i paljevine, liči na pakao.

Fudbalski stadioni su ogledalo stanja u jednoj državi. Država je dozvolila da se od jedne utakmice, opet, napravi „rat“. Opet su letele baklje, bacani topovski udari, lomljene stolice, pravljeni požari, a igrači su prolazili sa opekotinama i sedeli na centru, kada su trebali da prolaze kroz tunele fudbalskog Bejruta. Opet su specijalne jedinice MUP-a pregledale stadion, opet je angažovano, ko zna koje i kakvo obezbeđenje, opet. Čudo, pa nema pištolja, pošto bi pored takvog obezbeđenja, i minobačac mogao da uđe na tribinu, da doživljaj južnoameričkih fudbalskih bajki, ali i političkih oligarhija bude potpun.

Iako, ni po čemu to nisu zaslužili, „večite“ je gledalo 45 hiljada ljudi. Ipak, barikade, 9. decembar i „cvonjak u džepu“ su bili jači argumenti od letošnjih katastrofa, „antifudbala“ sa Šamrokom, šamaranja od Rena, „Ali, Vlado“ mariborske noći i „odlaska u lepi Honduras“. Derbi je, jadan, uvek bio i biće način za kolektivno pražnjenje.  I tako je bilo. Većini se manje gledalo, a više „praznilo“. ispraznili su se svi i to onako, za sve pare. „Ventil“ karta, pomogla je mnogima da ispitaju svoje granice besa i "crvene linije", a Dačićima, Vučićima i Tadićima, da izmere svoje rejtinge i opipaju puls naroda. Teatralna „šampanjac“ oligarhija u predizbornoj godini, dozvolila je da stadion ponovo bude kulminacija svih gluposti njihovog mandata. Mitinzi su „aut“, tamo je protivnik nevidljiv, a posle toliko godina lajanja i nedostižan, dok to stadioni nisu i nikada neće biti. Na stadionu svako nađe svog protivnika, crveno ili crno-belog, ali nikada, onog pravog...

Praznila se nervozna „sirotinja“, a tek da njoj bude lakše, i oni, koji su danas ovde, sutra tamo, igrači i treneri. I oni su se hvatali za guše, malo na terenu, malo u tunelu, svuda, gde je teškoj svakodnevnici trebalo dati oduška i opravdati se pred svojom navijačkom armijom...

A sve je počelo „Kumanovskom bitkom“, bezimenih heroja u međunarodnom vozu Solun – Beograd.

Najbolji prenos jednog derbija,verovatno ikada, oslobođen navijačkih konotacija i nesuvislih komentara, gledali smo od devetog do 38. minuta, koliko su nas tehničke muke Prve Televizije udostojile da uživamo u nepostojanju komentatora. Onda se javio jedan glas, smušen, ko iz bunara, sa intenzitetom, kao da prenosi Fišer – Spaski „Jugoskandik“ trku za šahovskog šampiona sveta, napravio par lapsusa, pohvalio vremenske uslove pakla u kome se utakmica igrala, naglasio da nije bilo incidenata, okukao Zvezdin penal, koji je konstatovao bez treptaja i zaćutao negde oko pedesetog minuta. Tada je bez najave, uleteo novi komentator i stručni konsultant, koji su nas pratili do samog kraja, sve dok 15 sekundi po završetku, prenos nije prekinut, a na ekranu se pojavilo lice crnogorskog umetnika lakih ružičastih komedija, koji nam je najavio (svi pobegoše od Željka Mitrovića – pala neka guba na taj deo Topčidera...) izvesni rijaliti show, u kojoj mladi muzički anonimusi dižu sebi cenu na "tezgama" i svadbama (nekada je ovde išao i ispraćaj u vojsku).

Ne videsmo ni golove, ni izjave aktera, nismo ni neko pošteno izvinjenje dobili, što nas nisu udostojili prvih 10 minuta utakmice i poštene najave, a uletesmo u najavu „Prvog glasa“, gde je petoro, šestoro pevača i pevačica u nastanku bilo spremno da“ubije“ subotnje veče gomili TV manijaka.  Tako su naše derbi emocije i sva ta otkupljena institucija od posrnulog Javnog servisa, smeštena negde između „Dođem ti na večeru“ i  „Dođi mi na večeru“, postala samo nešto da se upotpuni TV program, ni previše eksplozivna, ni previše ekskluzivna, nešto brzo i lako za zaboravljanje.

I tako jednu od retkih vrednota svih naroda i narodnosti, i uopšte srpskog sporta, urušavaju svi. Zašto da zaostajemo...