ALEKSA

Ne ulazeći u rasprave o (bes)korisnosti Fejsbuka, o njegovim upotrebama i zloupotrebama, ova tehnološka novotarija je pokazala da je u stanju da u mnogome utiče na menjanje društvene svesti u pravcu ispravljanja, ili barem ukazivanja na neke devijantne pojave u našem okruženju.
Da nije bilo Fejsbuka, možda bi i samoubistvo dečaka Alekse Jankovića, nakon prvobitnog iščuđavanja javnosti, kod nekih bilo podvedeno pod dečakovo nesnalaženje u svetu odraslih, i kao takvo bilo prepušteno prašini zaborava. Ovako, kada je mnogo toga izašlo na videlo, shvatili smo da je Aleksa u stvari simbol stradanja svih koje društvo nije zaštitilo od nasilnika, a moglo je; svih čije smo vapaje čuli, ali se na njih nismo osvrnuli – ili nismo ni želeli da ih čujemo; svih poniženih i zgaženih, preko kojih smo preskakali dok smo besomučno hitali dalje, zagledani zabrinuto u svoje novčanike, benzinske rezervoare i mobilne telefone.
Aleksa Janković, čiji profil na Fejsbuku i dalje živi i dobija nove prijatelje, više nije samo stradali dečak, već, nazalost, i tragični dokaz nemoći države da svoje građane zaštiti od onih pred kojima se povlači kad god joj zaprete da će je demolirati. Mali Aleksa je stradao od njihove ruke.
Takvim nečinjenjem, drzava hrani svoje nove razbijače koji ubrzano sakupljaju kamenice, šipke, skakavce, toljage, bejzbol palice i sve što im se učini zgodnim za razbijanje – ideala slobode, izloga ili glava, njima je svejedno.
Ali, ima nade... Aleksino ime jeste simbol stradanja, ali polako postaje i simbol naseg otpora svakoj agresiji, primitivizmu, beščašću, zakonu čopora i našem mirenju sa njim.