In memoriam| Život

Današnji dan

Jelica Greganović RSS / 15.12.2011. u 23:58

 2165349285_2398de9624.jpg 

Ima dana kojih bi bilo bolje da nema. Ovaj današnji će potrajati još samo koji minut, a i to mu je previše. Da se ja pitam, komotno je mogao da bude rupa u kalendaru.

Zajedno sa njim će i ovaj blog biti siv i smušen, otužan i neizbežno lako patetičan, jer smrt silno voli da se nakinđuri patetikom. Valjda joj je to jedini način da našminka svoju strašnu i ružnu sliku koju su joj naše oči strahom naslikale. I da proba da njome ublaži to što je nit ko voli, niti očekuje, čak i onda kada već dugo drži koščatu nogu u vratima.

Pre godinu dana, na današnji dan je umro Cole. Da, prošlo je već godinu dana, dovoljno da vest o njegovoj smrti izgubi uzaludnu nevericu, a ipak premalo da dobije konačnost. Ma koliko racionalizacijom smrt bila konačna pojava, ipak negde u nama čuči neverovanje i nada da možda ipak...negde postoji nešto...da se tamo nastavlja smrću prekinuta nit...nije valjda da je Majka Priroda toliko materijala, vremena i znanja potrošila na nas, na svaku ćeliju, svaku komplikovanu kap fizike i hemije, matematiku srazmera, muziku svakog našeg zvuka, toliko boja...zato da sve to ode u ništa, u večito nepostojanje. Možda, možda ipak, u ime vezivanja očiju našem strahu, negde gore, još sprat više iznad onih oblaka koje gledamo iz aviona, na kičastoj vati ima neki svet, bilo kakav, makar po njemu letala i golišava, gicnuta dečica pernate anđeoske sorte. Dobro, ima i ona opcija kotlarnice, a čak i ona u poređenju sa večitim nigde i ništa, ne zvuči tako loše...nervozno i verovatno preterano, ali bar nije tišina.

Biće da zbog toga, ma koliko se trudili da smrt razumemo kao konačnu, u nedogled povučenu crtu, ipak neki tračak nade u nama se trudi da je doživi kao niz prekinutih linija, među čije pauze se može uvući i pronaći ponovo, makar na kratko onaj ko je bio, pa ga sad nema. Zato ja ceo dan hvatam sebe kako radim ono što mi je potpuno jasno da spada u resor sujeverja, da to nije ni pametno, niti ikuda vodi...pričam. Onako kao što ponekad pričam sa stvarima koje nikada tokom svog postojanja progovorile nisu, niti su usrećene darom sluha, tako i danas čujem sebe kako bez glasa pokušavam da pričam sa Coletom. Da bude još gore, sve mi se čini da on to sigurno čuje. I da ga nervira. Taman onoliko koliko je prezirao patetiku, a naročito kada je u pitanju smrt. Ako je nešto mrzeo to su obredi i običaji vezani za taj, odvratne li kombinacije reči – poslednji ispraćaj. Da je ikako mogao da bira, on bi lepo peške otišao tamo nekuda sam, bez ičije pomoći i pratnje. A to da još neko proba posle da priča sa njim, e tek to bi mu skratilo živce...mada, mogao bi to da mi upiše u rubriku očekivanog, zemljačkog humora i tradicionalnog komšijskog nerviranja, onako – z'inat. Ovde već mogu da se i nasmehnem. I da budem sigurna da on to zna i vidi, pa nek je i sujeverje. »Zovi me i loncem, samo me nemoj razbiti«, govorila je česta nastupačica u mojim pričama, baba Kaja.

A, onaj dan iz prvog pasusa je osvanuo siv, nebo leglo mokro i ledeno na ramena, slini i curi iz njega zimska gadna kiša. Ono malo dekorativne zemlje između betona se pretvorilo u lepljivu gnjecu, trune u njoj opalo lišće koje je koliko do onomad bilo predmet divljenja svih ljubitelja prirodom danog kiča. Prosto crkava u musavoj vodurini i jedina nada mu je da će ga uskoro prekriti sneg koji je Cole mrzeo iz dna duše. A pašće, Knjaže, pašće sneg, beo, belji od sećanja i tiši od večite tišine.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 



Komentari (31)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

lady_d lady_d 00:10 16.12.2011

dok ima secanja...

na divne ljude, nekako ima i njih. Moj najbolji prijatelj je iznenada umro pre 9 meseci. I koliko god pokusavam da se naviknem na ideju da ga nema, nekako jos uvek sebe hvatam u osecaju "e ovo mu moram ispricati" ili "sad ce on da dodje"... Znam Jelice osecaj, bez prijatelja, onih pravih, svaki dan je nekako siv i smusen, ili bar onaj deo dana kad osetimo strasnu prazninu oko srca i shvatiomo da toga nekoga eto vise nema. Pokoj im dusi.
Jelica Greganović Jelica Greganović 00:12 16.12.2011

Re: dok ima secanja...

To..."e, ovo moram da mu ispričam"...to je da ne poveruješ. Znaš i opet...
margos margos 00:13 16.12.2011

....

Iz naslova sam naslutila da je o njemu reč, ni sama ne znam kako.
Nisam ga poznavala, sem s bloga, a postao mi je reper za jednu šašavu pojavu - naime, kada mu je bio rođendan, u maju, na fb-u se pojavila obavest, a onda su neki čestitali, nemajući pojma da ga nema.
Ili ga ima? I nervira se...
Jelica Greganović Jelica Greganović 00:17 16.12.2011

Re: ....

Nervira se, sigurno, znam ga...
jesen92 jesen92 00:20 16.12.2011

tuga

.....htela sam nesto da kazem ali samo mogu da pokvarim...sve si rekla..
Jelica Greganović Jelica Greganović 00:23 16.12.2011

Re: tuga

...volela bih da jesam, ali mi se čini nedovršenim...a da dovršim ne mogu, ne bi valjalo, ta konačnost je kao potvrda slutnje da kraj kanda ipak postoji...
jesen92 jesen92 00:36 16.12.2011

Re: tuga

Jelica Greganović
...volela bih da jesam, ali mi se čini nedovršenim...a da dovršim ne mogu, ne bi valjalo, ta konačnost je kao potvrda slutnje da kraj kanda ipak postoji...

jesi bas...
samo da dodam, posto nisam znala da Cole nije voleo sneg,kakve li ironije, svi smo bili beli kada smo ga "ispracali"...
Jelica Greganović Jelica Greganović 01:20 16.12.2011

Re: tuga

samo da dodam, posto nisam znala da Cole nije voleo sneg,kakve li ironije, svi smo bili beli kada smo ga "ispracali"...

Ne da ga nije voleo, nije ga podnosio, ali je ipak i protiv svoje volje uživao u njemu...jeste da je mrzeo lopatanje i slao mi (kao sa revoltom) čarobne slike snega u njegovom dvorištu, ali je zato uživao u jurcanju njegovih pasa po dvorištu...svako malo mi je slao fotke njegovih ovčara koji su više ličili na bele medvede nego na pse.
A ima i ova fotka koja toliko govori o njemu, više od bilo koje reči. Spavaju.
Bojana Maljević Bojana Maljević 18:38 16.12.2011

Re: tuga

ta konačnost je kao potvrda slutnje da kraj kanda ipak postoji...

Nema kraja. Samo beskraj, kod nekih ljudi.
freehand freehand 00:22 16.12.2011

Ne okreći se, sine

Carpe diem.
Ne znam šta bih više na tu temu.
Sem da za sutra predviđaju prestanak padavina, a da se deca na snegu tako lepo smeju.
Jelica Greganović Jelica Greganović 00:24 16.12.2011

Re: Ne okreći se, sine

Sem da za sutra predviđaju prestanak padavina, a da se deca na snegu tako lepo smeju.

Hvala i za ovo lepo rečeno
libkonz libkonz 00:40 16.12.2011

Prošle godine

kada si napisala tekst nekoliko puta sam počinjao da pišem komentar. I na kraju samo kliknuo na preporuku. Iskreno sam bio pogođen njegovim odlaskom.
Niko na blogu nije ostavio takav snažan utisak na mene kao on. Pravi gospodin, dobar čovek, tako sam ga video.
Hvala što nas podsećaš na njega.
Jelica Greganović Jelica Greganović 01:22 16.12.2011

Re: Prošle godine

Dobar čovek. Obe ove reči pune.
AlexDunja AlexDunja 01:52 16.12.2011

branko je razumeo mrtve

Dobar čovek. Obe ove reči pune.


Verujem da bih mogao da govorim
da izađem iz sebe s nadom na povratak,
makar kroz pustinju do mesta gde gorim,
makar kroz smrt do istinskih vrata.

U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme
možda ću naći. Ili ću otkriti
kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme,
ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.

Verujem, mada bez nade ući mora
u noć, u zaborav kroz koji se prostirem,
ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora,
da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem.

Onaj ko peva ne zna je li to ljubav
ili smrt. Kada miris pomeri cvet,
gde je cvet, da l tamo gde miriše sa ruba
sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet?

Svaka je pesma prazna i zvezdana,
Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.
Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,
Praznina što peva i mir moj rumeni.

Pesmo prazna i zvezdana, tamo,
tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta,
ako ga uberem ostavlja me samog,
ako ga napustim za leđima mi cveta.
Milutin Milošević Milutin Milošević 09:20 16.12.2011

Hvala za podsećanje

...
loader loader 10:05 16.12.2011

Belina, belina...

A pašće, Knjaže, pašće sneg, beo, belji od sećanja i tiši od večite tišine.




Dr M Dr M 10:51 16.12.2011

*****


Otišao fini čovek..

Hvala na prilici da ga pomenemo, Jelice..
Jelica Greganović Jelica Greganović 11:23 16.12.2011

Re: *****

Da.
ninevla ninevla 11:25 16.12.2011

i svi dani posle

Draga Jelice,
Sta napisati tebi kada nemam reci, kada sam zacutala, kada sve sto bih napisala nije dovoljno dobro, osim , HVALA!Nanizala se godina tuznih dana neverice, ovaj DAN je bio pravi prolecni...sveta je bilo puno i cveca...porodica, prijatelji, njegov dom i njegovi psi ...i sve je nekako bilo isto, a zapravo nista vise nije isto.I nece biti nikada!Moj brat je voleo iznad svega svoju porodicu i prijatelje.I svi mi u koje je utkao deo ili delic sebe(a davao se previse, nista njemu nije ostalo)koracamo i dalje, neko hoda, neko posrce... Bez njega!Kako ko ume i moze.Volela bih da verujem kako "ore nebeske njive".Volela bih da spava "izvan svakog zla"(previse je zla doziveo), a opet sumnjam....jer da moze, vec bi nam poslao nekakav znak...ali, eto, "Gusarska carice" on je ziv, nazalost, samo u nama.Nina
angie01 angie01 11:44 16.12.2011

nedostajes mnogo, druze nas!

ikkg ikkg 11:56 16.12.2011

...

bez prijatelja sve bi bilo tako pusto i tmurno...hvala
Jelica Greganović Jelica Greganović 12:53 16.12.2011

Re: ...

Nina, draga, živ je Cole sve dok živi u nama. Jer, dobri ljudi zapravo ne umiru, kao što ni rukopisi ne gore.
Aleksandra Mitrovic Aleksandra Mitrovic 14:32 16.12.2011

Pričam

Razgovaram i ja sa mojom mamom i nanom. Već godinama...od kada ih nema. Uglavnom kad sam sama i kad me niko ne vidi da ne bih prinudno završila u institutu za mentalno zdravlje pa da tamo njima objašnjavam svoje ponašanje. Popričam ja sa njima i kada sam okružena ljudima. Ćutke.
Jedini znak te moje mentalne aktivnosti je to što se samo isključim iz razgovora na par minuta i oči mi odlutaju negde u "prazno" dok izvšim konsultacije sa preminulim članovima porodice.
Često ih zamišljam tako kako sede "tamo negde" i sprdaju se samnom dok ih smaram sa svojim ovozemaljskim problemima. Obično ih prizivam kad mi je strašno teško samo da bih čula njih dve kako me sokole i govore da prestanem da patetišem. Uglavnos se postavljaju kao "good cop - bad cop" par. Dok me jedna teši, druga mi lupa čvrge.
Eto. Priznajem. Pa me sad šaljite u ludnicu ali to me neće sprečiti da ćakulam sa njima ponekad...bar ćutke.
Jelica Greganović Jelica Greganović 18:00 16.12.2011

Re: Pričam

Eto. Priznajem. Pa me sad šaljite u ludnicu ali to me neće sprečiti da ćakulam sa njima ponekad...bar ćutke.

Možemo i zajedno da idemo
Atomski mrav Atomski mrav 16:32 16.12.2011

Miroslav Antić - Besmtrna pesma

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.
skener92 skener92 16:42 16.12.2011

moja VIP lista

jos uvek stoji njegovo ime.
Atomski mrav Atomski mrav 18:44 16.12.2011

Re: moja VIP lista

Takođe... Žao mi je što ga nisam poznavao lično.
malasneki malasneki 22:43 16.12.2011

Re: moja VIP lista

Atomski mrav
Takođe... Žao mi je što ga nisam poznavao lično.

Nune Popović Nune Popović 10:31 17.12.2011

O Coletu uvek sve najbolje

Deda od mog prijatelja, koji je inače bio sveštenik, znao je da kaže da je raj kada ljudi o pokojniku pričaju lepo. O Coletu uvek sve najbolje.
49 41 49 41 18:52 17.12.2011

Re: O Coletu uvek sve najbolje

Obecao sam mu u privatnoj prepisci, kad se "resim"; da cu "sici" do njega (u KG) da se; konacno upoznamo, "uzivo".

Brat, neka nas sluzi u "Odiseju"; kafom i picem - kao sto su njih dvojica cinili, godinama - jadajuci se, poveravajuci se; - jedan drugom.

Cole, "pobeze mi", ne ispuni mi; - dato obecanje.

- Nije to bilo fer!
mikele9 mikele9 11:08 17.12.2011

Nezaborav

Koliko dobrih, plemenitih, divnih ljudi kao što je bio Cole, odlazi a meni se stegne i grlo i pamet, sve što osećam ne može se rečima iskazati, ostajem nem.

Arhiva