Današnji dan

Ima dana kojih bi bilo bolje da nema. Ovaj današnji će potrajati još samo koji minut, a i to mu je previše. Da se ja pitam, komotno je mogao da bude rupa u kalendaru.

Zajedno sa njim će i ovaj blog biti siv i smušen, otužan i neizbežno lako patetičan, jer smrt silno voli da se nakinđuri patetikom. Valjda joj je to jedini način da našminka svoju strašnu i ružnu sliku koju su joj naše oči strahom naslikale. I da proba da njome ublaži to što je nit ko voli, niti očekuje, čak i onda kada već dugo drži koščatu nogu u vratima.

Pre godinu dana, na današnji dan je umro Cole. Da, prošlo je već godinu dana, dovoljno da vest o njegovoj smrti izgubi uzaludnu nevericu, a ipak premalo da dobije konačnost. Ma koliko racionalizacijom smrt bila konačna pojava, ipak negde u nama čuči neverovanje i nada da možda ipak...negde postoji nešto...da se tamo nastavlja smrću prekinuta nit...nije valjda da je Majka Priroda toliko materijala, vremena i znanja potrošila na nas, na svaku ćeliju, svaku komplikovanu kap fizike i hemije, matematiku srazmera, muziku svakog našeg zvuka, toliko boja...zato da sve to ode u ništa, u večito nepostojanje. Možda, možda ipak, u ime vezivanja očiju našem strahu, negde gore, još sprat više iznad onih oblaka koje gledamo iz aviona, na kičastoj vati ima neki svet, bilo kakav, makar po njemu letala i golišava, gicnuta dečica pernate anđeoske sorte. Dobro, ima i ona opcija kotlarnice, a čak i ona u poređenju sa večitim nigde i ništa, ne zvuči tako loše...nervozno i verovatno preterano, ali bar nije tišina.

Biće da zbog toga, ma koliko se trudili da smrt razumemo kao konačnu, u nedogled povučenu crtu, ipak neki tračak nade u nama se trudi da je doživi kao niz prekinutih linija, među čije pauze se može uvući i pronaći ponovo, makar na kratko onaj ko je bio, pa ga sad nema. Zato ja ceo dan hvatam sebe kako radim ono što mi je potpuno jasno da spada u resor sujeverja, da to nije ni pametno, niti ikuda vodi...pričam. Onako kao što ponekad pričam sa stvarima koje nikada tokom svog postojanja progovorile nisu, niti su usrećene darom sluha, tako i danas čujem sebe kako bez glasa pokušavam da pričam sa Coletom. Da bude još gore, sve mi se čini da on to sigurno čuje. I da ga nervira. Taman onoliko koliko je prezirao patetiku, a naročito kada je u pitanju smrt. Ako je nešto mrzeo to su obredi i običaji vezani za taj, odvratne li kombinacije reči – poslednji ispraćaj. Da je ikako mogao da bira, on bi lepo peške otišao tamo nekuda sam, bez ičije pomoći i pratnje. A to da još neko proba posle da priča sa njim, e tek to bi mu skratilo živce...mada, mogao bi to da mi upiše u rubriku očekivanog, zemljačkog humora i tradicionalnog komšijskog nerviranja, onako – z'inat. Ovde već mogu da se i nasmehnem. I da budem sigurna da on to zna i vidi, pa nek je i sujeverje. »Zovi me i loncem, samo me nemoj razbiti«, govorila je česta nastupačica u mojim pričama, baba Kaja.

A, onaj dan iz prvog pasusa je osvanuo siv, nebo leglo mokro i ledeno na ramena, slini i curi iz njega zimska gadna kiša. Ono malo dekorativne zemlje između betona se pretvorilo u lepljivu gnjecu, trune u njoj opalo lišće koje je koliko do onomad bilo predmet divljenja svih ljubitelja prirodom danog kiča. Prosto crkava u musavoj vodurini i jedina nada mu je da će ga uskoro prekriti sneg koji je Cole mrzeo iz dna duše. A pašće, Knjaže, pašće sneg, beo, belji od sećanja i tiši od večite tišine.