MARGITA

Često čujemo da su jedini pravi prijatelji, prijatelji iz mladosti. Vrti se ta izreka toliko dugo da se već sva izlizala, odronjavila, masna, zaprljana, raščupana i ni malo istinita! Slično je i sa onom, da se prijatelji ne mogu steći kad dođeš/zađeš u neke godine. Cvrc! Šta mi napriča? Nije nego! Mojne da njaške, đina kogne gogdru!

Upis'o sam se na B 92 blog 8. 09. 2008-me godine. Objavio jedan tekst u potpalublju i ende! Bavio se onim čime se inače bavim: slikao, štampao grafike, crtao, akvarelisao, čitao knjige, pecao, cunjao tamo i ovamo, naravno, porodica na prvom mestu i onda mi posle skoro godinu dana, pade na pamet da otvorim blog. Koliko se sećam a dobro se sećam, Anči Radmilović je bila objavila tekst, da me na kolac nabijete, ne mogu da se setim naslova ali sam siguran da je pisala o Kosovu. Ja tih godina često bivao u Gračanici, lično i očno i srcno video kako se tamo živi, pa ne odoleh nego lupih komentar, dva. Ani se dopalo i krenusmo u komunikaciju. Ništa naročito i ništa neobično rekli biste ali stiže meni PP od margos: Mikele, evo ti moj prostor i piši! Ljubazno, prijateljski ali i energično! Kako da odbiješ žensku? Za tili čas je zatrpam gomilom tekstova, samo izviru iz mene k'o bujica. Ja njoj čaršave a Margita duša jedna ogromna, sređuje, glanca ih, polira... kad izađu, neprepoznatljivo lepi, uredni, čisti, čitljivi...i čitani! I piše meni Margita: Jel' vidiš koliko smo dugo na prvom mestu?! A ja nastavio da pišem i pišem, da sam toliko orao, izorao bih bar pola Banata! Uz sav svoj posao i život, Margita i dalje sređivala, uređivala, doterivala, caklila... moje pisanije. I vidim, prosto osećam da joj je drago. Javljali se blogerke i blogeri (ovi malo ređe), hvalili je što me pronašla, postade Margita moj Pigmalion. Što je istina, istina je! Ja sav zahuktan, u glavi mi bururet, hiljadu zanimljivih stvari, situacija, razmišljanja, zamišljanja, istinite priče iz dugotrajnog mi i bogatog života i onda! Čekaj bre Mikele, stani, kud si navro, gde ti se zaturiše osećaji, preterao si bre! Zovnem ja Margitu da se nađemo i popijemo kafu ili je ona mene zvala ali to ne menja suštinu sledećeg. Sednemo u kafić, poručimo kafu, zapalimo i ja joj kažem: Izvini Margita, zanela me luda glava, okupirao sam ti prostor, travku ne možeš da zasadiš od mene, sebičan sam ispao a ti... Ma daj, samo ti piši, imam ja druga posla a vidiš da se ljudima dopada to što pišeš, odgovori mi Margita ladnjaka, nego da te pitam nešto... Ne, hvala ti na svemu ali ja više neću da pišem na tvom blogu, i više je nego dovoljno, čak previše... osećam se kao uzurpator... Čekaj bre malo, jesam li ja tebe zvala, jesi li i za trenutak osetio da mi te je dosta, ne paranoiši molim te! E da! U komentarima se sve češće pojavljivalo pitanje: Zašto Mikele nema blogersku opciju? Dobićeš je uskoro, sigurna sam, kaže meni moja Pigmalionka, moja draga Margita. I dobih je a nisam ni znao, otišao u Novi Sad, u to vreme nisam imao Lap Top, pa nisam ni mogao da proveravam poštu. Tko zna šta je tada mislila Tajanstvena urednica: Ja njemu opciju a on ni da mi kaže MU! Kad sam se vratio u Bgd, pročitam, izvinem se Tajanstvenoj i zahvalim kako red nalaže. Margita mi čestita, (bogami i mnogo njih) izljubi me (i ja nju) kad smo se ponovo našli u kafiću. Uskoro proširismo društvo, za još dva (izuzetna) ženska komata, imena neću napisati, upisana su mi u srcu! Sastajemo se kad se poželimo u raznim prolećnozimskojesenjeletnjim periodima i uvek nam je lepo.

Znam čime se Margita bavi, to njoj i jeste i nije posao, ona je na prvom mestu iscelitelj ljudskih duša i srdaca! Kad god je sretnem, sve moje muke i nevolje spadnu sa mene kao glup, samoisforsiran, beskoristan i nepotreban balast zvani teret. Umem često da zabrazdim, da bez ikakvog racinalnog razloga, izbacim iz sebe raznoraznarije naintimnije prirode... e a onda mi Margita kaže: O, bre, Miškoci... ne pazim par dana, a ti odma' neko sranje praviš... ccc ... Najveći kompliment koji se u Crnoj Gori može dati ženi je: Čojek žena! Margita je i više od toga! Drago mi je što postoji, što mogu da se viđam s njom, da se družim s njom najopuštenije na svetu, da se posle susreta s njom (još dugo) osećam vedro i veselo, čisto, oslobođen svakodnevnih otrova. Nikad joj nisam zbog toga rekao hvala, znam da Margita to zna i oseća.Ćao Margita