Ja i oni pre mene...

I u ovom romanu istorija je nedvosmisleno prisutna, ali se ona otkriva kroz intimno, individualno iskustvo junaka. Koliko je ta vrsta uslovljenog, posredovanog susreta određujuća za samu ličnost?

I u ovom romanu, kao i u “Žegi”, interesuje me da progovorim o poziciji urbanog individualca koji nema pojma o istoriji ali odjednom biva u najvećoj mogućoj meri upućen ne samo na nju, nego i na mitomaniju i na porodično poreklo. Što je najsloženije, dok on tek shvata da će o svemu tome morati da što pre zauzme neki stav, većina ljudi iz njegovog okruženja već baštini najplameniji mogući stav o svemu tome. Otprilike, mi smo dobri, drugi su loši. Opisana pozicija je svakako traumatična po našeg junaka. Koliko će on uspeti da ublaži tu činjenicu, zavisi isključivo od snage njegovog individualizma. Što je ona veća, manje kasnijih trauma. To je jedina etička poruka kojom se čitaoci ohrabruju, i “Majčinom rukom”, i mojim ostalim knjigama.

Koliko je dominacija ženskih figura, koje su i sam jake, u najranijem detinjstvu i mladosti odlučujuća za definisanje psihološkog profila budućeg zrelog muškarca?

Živimo bez sumnje u patrijarhalnom društvu. Međutim, u njemu je uloga žene često ključna baš zato što usled spoljne dominacije mačizma mora biti prikrivena, pa utoliko i razrađenija i sržnija. Velike su šanse da muškarac docnije prema svim ženama posredovano emituje odnos kakav je imao s majkom, kao prvim modelom žene koji je upoznao. Otuda potiču i nepoverenje prema lepšem rodu, i sklonost ka prevari, i sklonost starijim partnerkama… ali i čiste emocije.

“Majčina ruka” je bildungsroman koji u odnosu na ono što se očekuje od tog žanra nešto više opisuje ulogu majke nego ulogu oca u odnosu na glavnog junaka/dete.  Zanimljivo je da iako je dobar deo kritičara otkrio vezu naslova sa radnjom, dobar deo njih ipak nije.  Zlobnik bi rekao da tu vezu možda ne mogu da dokuče oni za koje je majčina manipulativnost nešto najnormalnije, pa ništa upečatljivo u odnosu majka/ sin u romanu ne mogu da prepoznaju. Ali, to ne bih rekla i moja neznatnost, čije shvatanje odnosa emocije i emotivne manipulacije jeste krajnje naivno.  Ne samo da je po meni manipulacija u ljubavi uvek štetna, nego ona uvek znači zloupotrebu, ako ne i faktičko poništavanje ljubavi.  Kao privatno lice, uvek isključujem diplomatiju iz ljubavnih odnosa i nisam nikada imao nijednu ozbiljnu vezu sa osobom sklonom “vrućehlađenju”, možda eventualno višemesečno samozavaravanje adrenalinom.  Za manipulaciju, po meni, nema opravdanja.

Napravio bih paralelu sa Džojsovim  „Portretom umetnika u mladosti“. I tu je sazrevanje burno motivisano različitim otkrivanjima, saznanjima, iskustvima, dominantnim porodičnim figurama. Vaš junak ima 16 godina i njegovo intelektualno sazrevanje je sticajem okolnosti ubrzano. Kako se ta vrsta „starenja“ kapitalizuje kasnije u životu?

Kako u jednom trenutku pedagoški progovara majka glavnog junaka, “suština iskustva je baš u tome da ga što pre primeniš, inače postaje suvišno, čak postaje najobičniji teret”. Dodao bih da upravo u zavisnosti od mere sopstvenog individualizma, osoba uspeva da se izbori sa tim teretom i da od njega načini prednost, odnosno sve nesavlađiviji balast. Što se konkretno pomenutog šesnaestogodišnjaka tiče, kako će se prisilna starmalost usled nagle upućenosti na istoriju i istinu o porodici odraziti na njega, moći ćemo da saznamo tek kad budu gotova dva preostala toma mog petoknjižja “Etnofikcija”, koje osim “Majčine ruke” od do sada objavljenih knjiga čine i “Šnit” i “Žega”.

Koja „literarna majka“ predstavlja najvišu inspiraciju za vas: Medeja, Gertruda, Karenjina, Klitemnestra…

Iako sam i po struci i po načinu pisanja književni insajder, moram reći da ne tražim inspiraciju među književnim ženskim likovima. Naime, u tom smislu za mene je dovoljno neiscrpno vrelo književne građe u ženama koje sam upoznao. Tako je Sonja Šleser iz “Majčine ruke” suma svih onih starijih dama o kojima sam maštao kao šesnaestogodišnjak, njena sestra Herta suma takvih mojih nekadašnjih vršnjakinja, a tetka Bonja, suma patrijarhalnih vremešnih gospođa čijoj ženstvenosti sam se oduvek čudio, što činim i danas.