Bitka za bebe: deo prvi

Nakon dugog razmišljanja menjam radne naslove bloga. Od: Mali životi (iliti: šta da radiš kad ti se razboli dete), pa preko: U Srbiji treba davati mito, došla sam do ovog - jer, u suštini, poruka moje priče i jeste to: bitka za bebe.

Menjam i blog koji sam već napisala, zato što svrha priče ne treba da bude filtriranje mog besa kroz dobovanje po tastaturi, već, koliko god to smešno (čak i meni) zvučalo, nada da će neko nakon čitanja shvatiti da porodiljama u bolnici nije toliko bitan TV i dugme za poziv osoblja, koliko CTG koji radi. U mom slučaju, ispravan CTG bi osoblju stavio do znanja da IMAM kontrakcije.

I počinjem od kraja i ne izvinjavam se na patetici. Ona je tu s predumišljajem.

Plače. Anesteziolog govori sestri šta i koliko da ubrizga. On i dalje plače, ali malo tiše. Ja ga mazim po kosi i osećam kako više ne mogu da se suzdržim. Koliko god da mi pričaju da je sve u redu, da nema potrebe da plačem, te reči na mene ne ostavljaju nikakav sedativni efekat. Onda naglo ućuti, ručice mu se samo mlitavo okače na očeve i oni ga odnose.

Mi stojimo onako zabezeknuti. Prestravljeni. U glavi motam reči sa papira koji sam prethodno morala da potpišem. Da sam saglasna da ga intubiraju ukoliko je potrebno i da razumem da tom prilikom može da dodje do odredjenih povreda, kao i da uprkos svim naporima nekada može doći i do letalnog ishoda. I razmišljam onda o tim silnim eufemizmima i stručnim nazivima - samo skrama koju navlačimo preko rudimentarnih reči od kojih vam se život zaustavlja.

Moje dete ima samo dvadeset meseci. Pod anestezijom je, jer magnetna rezonanca traži da se bude miran. Moje dete ima epileptične napade. Kontinualna pražnjenja koja se jasno vide na EEG-u zbunjuju lekare, jer su manifestacije kod njega sasvim blage i neuobičajene. Zato smo i bili na neurološkoj klinici u Beogradu, zato smo i ovde na magnetnoj rezonanci.

Razmišljam kako je super ono u filmovima kad glavni junak preživljava tako neki krš u glavi i odjednom mu se vraćaju sećanja, on premotava i u tom se završi i film. U mom slučaju, strah i mučnina su jedino čega sam bila svesna dok sam paralisano zurila u sat. U jednom trenutku sam, hvatajući krajičkom oka jednog starijeg gospodina kako proliva kafu po sebi, uspela da poželim da mi se ne desi kakav Parkinson, jer takva ne trebam nikom.

Zovu nas. Anesteziolog nam govori da je sve u redu. Smiren i fin čovek. Zbog njega smo i došli tu da radimo magnetnu.

I tu dolazim do prvog pitanja:

- Šta to znači kada neko ima neurološki problem i kad mu lekari napišu uput za MR, a onda dobijete informaciju da zbog toga što postoji aparat u vašem gradu vi ne možete da dobijete uput za neku od klinika u Beogradu (ili bilo gde drugde), a uz to vam lekari kažu da vam oni ne preporučuju da radite MR u vašem gradu iz tako nekih raznih razloga?

Dobijamo rezultate i oni kažu da moje dete ima perinatalne lezije. U prevodu, to znači da je za vreme porodjaja ostao bez kiseonika. Lezije su ožiljci i ireverzibilni su.

Drugo pitanje:

- Čemu služi CTG koji ne radi? Tj. jedino što je meni „uradio" bilo je da babica dodje, pogleda i kaže: - Pa šta Vam je! Vidite da nemate još kontrakcija!!!

To što nisam imala nikakve kontrakcije („Pa dobro, ajde da te pregledam!") dovelo je, na kraju do njenog užurbanog i vidno nervoznog: „Doktore, doktore!"

Ovde imam par primedbi:

- Da li se očekuje da trudnica urla, kumi, zapomaže, štaveć, pa da neko poveruje da je u velikim bolovima?

- Da li je normalno, tj. da li je po protokolu da se nakon prijemnog pregleda utvrdi da će se ta ista trudnica-porodilja poroditi tek za devet sati, pa je vi tako ostavite samu na pomoćnom ležaju, prikačenu za CTG koji ne radi i za koji joj vi kažete da ne radi i da mora zbog toga (valjda da bi radio) sve vreme da leži na ledjima i ne mrda?

Jer, MOJE dete je ČEKALO da se neko seti da me pregleda i onda na brzu brzinu pozove doktora...i onda vi vidite kako na papiru piše da vam je dete hipoglikemično. (I onda vas mesecima posle toga, neki drugi dr pita zašto vam je dete bilo hipoglikemično.)

Jer, par sati nakon toga, u moju sobu je ušla neka dr i samo konstatovala da je „plod patio" (i pritom se čudila kako je to moguće da je moja trudnoća bila sasvim uredna) jer je prekoračen termin za skoro MESEC dana. (A ja se porodila nedelju dana ranije) Ta dr nije mogla da zna da se, makar u našem slučaju, željnog iščekivanja deteta (ovo ko je prošao skroz razume), znao tačan dan začeća.

Bitka za bebe je i da imate ljude koji su kadri da vole to što rade i da stalno imaju na umu da njihovi postupci zaista mogu da budu pitanje života i smrti.
Bitka za bebe je da imate uredjaje koji rade. To je kontinualna briga za one kojima je pomoć neophodna.

Mi nismo želeli nikom da damo novac. Provela sam sate razmišljajući o tome kako postoji verovatnoća da bi sa mojim detetom sada sve bilo u redu samo da smo rešili, da kao i većina ljudi koje poznajem, damo novac.

Uraditi pogrešnu stvar za pravu stvar - kako to užasno zvuči.
Bitka za bebe je da uvek uradite pravu stvar.