OPASAN NOVOGODIŠNJI POKLON

Autor: Rodoljub Šabić

Već godinama, prilično neuspešno, pokušavam da skrenem pažnju Vlade na jako lošu normativnu situaciju u vezi sa zaštitom podataka o ličnosti. Posebno često sam naglašavao da se u pravoj „gomili" stvari koje nam nedostaju po svom značaju izdvaja nedostatak nekoliko zakona koji bi u pojedinim, neuralgičnim oblastima konkretizovali opšte standarde utvrđene Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti. Mislim na zakone o video nadzoru, o obradi biometrijskih ličnih podataka, i o detektivskoj delatnosti u privatnom sektoru.
Nedavno sam, iako to nije moj posao, provociran najavom prave lavine video kamera u stambenim zgradama u Beogradu, pripremio i Vladi uputio formalnu inicijativu za dopune Zakona o zaštiti podataka o ličnosti jednim brojem odredbi kojima bi se uredio video nadzor. Za sad, bez efekta.
Međutim, iznenada se u vidu „novogodišnjeg poklona" pojavio Predlog zakona o detektivskoj delatnosti. Iako bi ta činjenica, po logici stvari, trebalo da me obraduje to se nije dogodilo, naprotiv.
Bilo je iznenađenje, ali neprijatno.
Kao neko ko je na tome insistirao, znao sam naravno da se radi na pripremi ovog zakona. Još u toku 2010. ukazivao sam na ozbiljne nedostatke rešenja koja su bila sadržana u tadašnjem Nacrtu zakona, ali te primedbe očigledno nisu uzete u obzir. Sada je, i ne tražeći mišljenje Poverenika, 30.12.2011. Vlada utvrdila nov, u osnovi vrlo sličan Predlog zakona i 04. januara ga dostavila Skupštini na usvajanje. A Predlog, po mojoj oceni, sadrži i očigledno neustavne odredbe, u nizu svojih odredbi je kontroverzan, kontradiktoran i nejasan. Nemam nikakvu dilemu da bi usvajanje ovog Predloga moglo širom otvoriti vrata mogućim povredama privatnosti i zloupotrebama podataka o ličnosti.
Iako Ustav Srbije u članu 42. izričito utvrđuje da se prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuje zakonom, Predlog zakona o detektivskoj delatnosti, direktno suprotno ovoj ustavnoj odredbi, predviđa da, kad su u pitanju zbirke podataka o ličnosti koje vode detektivske agencije ili preduzetnici „bližu sadržinu tih podataka i način vođenja tih evidencija propisuje ministar".
Predlogom zakona se utvrđuje da organi uprave i pravna lica koja na osnovu javnih ovlašćenja vode evidencije, i što je posebno neshvatljivo, „drugi rukovaoci" (dakle praktično svi koji imaju bilo kakve zbirke podataka o ličnosti), imaju obavezu da daju detektivima lične podatke građana, pri čemu je kao pravni „osnov" predviđen ugovor koji detektiv ima sa svojim klijentom, odnosno njegovo ovlašćenje. Tako se direktno dezavuiše jedan od osnovnih principa Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, po kome je obrada podataka o ličnosti dopuštena samo kad je izričito predviđena zakonom ili kad za to postoji izričit pristanak lica o čijim podacima se radi.
Predlog zakona potpuno fluidnim formulacijama utvrđuje krug lica čije podatke detektivi mogu obrađivati, kao npr. „nestala lica ili lica koja se kriju" ili „lica koja su korisniku usluge prouzrokovala štetu", ili „lica koja anonimno postupaju prema korisniku usluge narušavajući mu privatnost". Istovremeno, Predlog ne utvrđuje kako se te činjenice dokazuju, što omogućava tumačenje po kome je za njihovo „postojanje" dovoljna i prosta tvrdnja naručioca posla, te da se shodno tome po ovom „osnovu" može pristupati podacima o ličnosti praktično neograničenog kruga građana.
Nemam sumnju da bi usvajanje ovog predloga unelo dodatni haos u naš „sistem" zaštite podataka o ličnosti koji, i bez toga, postoji u jedva rudimentarnom obliku. Ali nažalost, u pogledu ishoda apela koji sam uputio Vladi (da Predlog povuče iz procedure) i apela koji ću uputiti Skupštini (da ga, ako ne bude povučen, ne usvoji) ipak imam.