Ne lomite im zakonje

Vlasta92

Jao mlekac, ako ti pročita ovaj post neko ko ne bi smeo, "spočitnuće ti" o pogrešnim metodama i nasiljem na koje se uzvraća nasiljem, ili bar pretnjom nasiljem...od takvih su upravo ta deca i naučila c,c,c

Izgleda da je jedino resenje problema sile jos veca sila.

Izgleda da je jedino resenje problema sile jos veca sila.

BTW, lik sa crnim dzipom je, inace, cika doktor, a dzip je bio pozajmio od nekog svog ortaka

arianna

Izgleda da je jedino resenje problema sile jos veca sila.

Sistemsko resenje nasilja je primarna prevencija - EDUKACIJOM

Apsolutno se slažem. Samo smo govorili o slučajevima kada preventivnih delatnosti nije bilo ili nisu urodile plodom.

Hansel

A šta onda raditi u takvim slučajevima? (Da ne pitam zašto se ne radi ni to niti išta preventivno...)

postdeliktne tj kada se vec dogodi incident a ne primarno preventivne.

nikola_kovac

2) друштвено-користан рад,
(деци и људима је потребан осећај корисности - да не дужим, насиље често (ако не и увек) може да буде резултат осећаја сопствене несврсисходности).

escherichije_colic

OŠ "Deveti oktobar" nalazi se u širem centru Prokuplja i ima samo taj jedan poljski toalet, koji je udaljen od škole oko 150 metara. Školu pohađa 1.155 učenika.

"Poljski toalet" ...

Vlasta92

išla sam sada u školu, po dete...

Primetila sam dve grupice dece, glasnije, sumnjive čak, pa sam ih nabrzaka razbucala (= oterala strogim, ali poučnim glasim kući, da rade domaće).

Vlasta92

išla sam sada u školu, po dete...

Primetila sam dve grupice dece, glasnije, sumnjive čak, pa sam ih nabrzaka razbucala (= oterala strogim, ali poučnim glasim kući, da rade domaće).

valhalen

Vlasta92

išla sam sada u školu, po dete...

Primetila sam dve grupice dece, glasnije, sumnjive čak, pa sam ih nabrzaka razbucala (= oterala strogim, ali poučnim glasim kući, da rade domaće).

Strogo, ali poučno!

alselone

, slacemo na robiju male vandale

I mi cemo skoro kljukati lekovima malo zivahniju decu i proglasavati kako imaju bolest hiperaktivnosti, slacemo na robiju male vandale a zrtve kod psihijatara da ih dodatno razjebu cedeci ih nedeljama o istom pitanju (i mnogim drugim).

alselone

Maltretiranja i tuca je bila od postanka vremena, samo sto je to nekad zavrsavano na nivou razreda, cak ne ni skole a danas je to udarna vest na najtiraznijim novinama.

Što su brat bratu i zaslužili

Pa dobro ovo moze i od pomoci da bude: e nemoj da pravis sranja po skoli inace ces kod ispiraca mozga 3x nedeljno na po 2 sata mucenja pricom...
pa da bira sta mu se vise isplati?

Pa, šta predležše? Da im lepo sutradan priđe i samo ih zamoli da to više ne rade?...ništa lakše..

Nije to, na kraju krajeva, ništa strašno. Oni su samo malo življi od drugih, znaš ono, pljuvanje, male slatke školske psine, bežanje sa časa, podmetanje nogu, skidanje klinaca iz drugog i maltretiranje u wc-u...

Hej, od postanka vremena - je l' to znači da uvek i treba da bude?

Čini mi se da si ti možda desetak godina mlađi od mene, možda je u toku tvog odrastanja pa još u Beogradu bilo više nasilja nego u mom detinsjtvu, ali ja stvarno ne znam da je bilo ko bio žrtva ovako drastičnog maltretiranja, onakvog kakvo je pretprela beše devojčica u Pirotu itd. Velika je razlika između sistematskog sadizma i zadirkivanja i ponekog udarca ili tuče.

alselone

Što su brat bratu i zaslužili
Ti si bas napacen lik.
Kao sto nisam ni predlozio da ih se otera na robiju kao onaj napaceni.

U pitanju je trauma jednaka onoj kod grupnog silovanja i ti meni kažeš da sam napaćen?

alselone

U pitanju je trauma jednaka onoj kod grupnog silovanja i ti meni kažeš da sam napaćen?

U jeeebt, tvrdis da je maltretiranje u wc-u isto sto i grupno silovanje?!?! Grupno silovanje?!

Jukie

Silovanje bez penetracije
Dokaži da trauma nije ista

myredneckself

Svo ovo nasilje i kermese po školi prave vaspitanjem neupropašćena deca, ona, što ja obično kažem, mnogim roditeljima rastu kao korov.
Nad kojima se nije vršilo "vaspitno" nasilje u cilju roditeljskog iživljavanja nad slabijim, i želji da se ima moć nad njima.

Zapuštena, razmažena, nevaspitana deca, jadničci izgubljeni u novim vaspitnim metodama, koja nisu učena da shvate da u određenom životnom dobu moraju sebe prilagoditi zajednici, a ne zajednicu sebi, šta se može, a šta se mora, da moraju poštovati osećanja drugih, mlađih i starijih (drugara i učitelja), kontrolisati moguće ispade svojih golemih i oslobođenih ego-a, itd.
Ali, to bi bilo sputavanje, frustrirajuće i neprijatno, a mnogim roditeljima je i teško.

Decu treba pustiti, ona se vaspitavaju skoro pa sama, samo neka do kraja razviju svoju ličnost i individualnost, a manire će steći kad dođe njihov "pravi cajt".

Moderna literatura kaže da ih nametanjem starinskih vaspitnih pravila samo mučite, da će se ona sama vaspitati - kad budu spremna.

Tada će se valjda jednog dana navići i na nošu.

Rezultati novog načina (samo) vaspitanja, oslobađanje, bez tiranskog roditeljskog treniranja se nažalost vide skoro svugde, pa i u Engleskoj i to u svom najjadnijem i najsramnijem obliku - deca u prvom razredu osnovne škole još nose pelene!

sokodbuba

No, nešto je trulo kod nas, rekla bih.

U međuvremenu, u Africi, mnoga deca nemaju problem sa nasiljem u školama, jer nemaju ni škole, ni vode, ni hrane...

mlekac

sokodbuba

mlekac

Afrika je kontinent čuda i mesto na kome se ukazuju svi tretmani. Naša deca žrtve su neuporedivo manje povređena sveukupnim planetarnim stanjem.

mlekac

Izvini, ali kakve veze ovo sto si okacila ima sa skolskim sistemom? Ovo je film koji vise odgovara nekom blogu o crkvama ili narodnim verovanjima - ne vidim da ima direktne veze sa skolstvom.

sokodbuba

mlekac

Izvini, ali kakve veze ovo sto si okacila ima sa skolskim sistemom? Ovo je film koji vise odgovara nekom blogu o crkvama ili narodnim verovanjima - ne vidim da ima direktne veze sa skolstvom.

Očiglednih veza nema, film. Školski sistem je slika i prilika društva koje ga primenjuje, a društvena verovanja su važan deo svakog školskog sistema. Tako se i na drugom kraju sveta, na primer u Americi, u školski sistem ugrađuju sasvim očigledno drugačija verovanja od onih u Africi, ali oba ova potpuno različita verovanja po poreklu i ambijentu nalaze kako su deca zla i to postaje masovna histerija:

Pre nego sto nastavimo ovu raspravu

Kad iznosis stav da se u Africi deca smatraju zlom, da li je to iz tvog licnog iskustva? Bila si tamo i videla si to sopstvenim ocima, ili je to posledica gledanja filmica na You Tube i TV-u?

sokodbuba

Pre nego sto nastavimo ovu raspravu

mlekac, ne vidim raspravu, ne sporim tvoja stanovišta.

Kad iznosis stav da se u Africi deca smatraju zlom, da li je to iz tvog licnog iskustva? Bila si tamo i videla si to sopstvenim ocima, ili je to posledica gledanja filmica na You Tube i TV-u?

Ne znam kako si ti mene razumela, ali nikada ne bih pomislila da se u Africi deca smatraju zlom, nego sam kazala da određene potpuno različite okolnosti u različitim kulturama mogu proizvesti masovnu histeriju i zlodelo prema deci.

Ovo o filmićima i sopstvenoočatom iskustvu, intonirano je pomalo kao pretpostavka, a pretpostavka ti je veoma pogrešna.

Jedina veza koju mogu da vidim sa ovom temom je da nesto mora pod hitno da se uradi kako ne bi zavladala masovna histerija jer ce onda nastradati ne samo mali nasilnici nego i mnogi nevini.

A ja vidim sve napetiju i napetiju atmosferu u kojoj se potpuno opravdani roditeljski strah može lako podići na nezamislivo visok stepen i biti opasno zloupotrebljen,

sokodbuba

Jedina veza koju mogu da vidim sa ovom temom je da nesto mora pod hitno da se uradi kako ne bi zavladala masovna histerija jer ce onda nastradati ne samo mali nasilnici nego i mnogi nevini.

A ja vidim sve napetiju i napetiju atmosferu u kojoj se potpuno opravdani roditeljski strah može lako podići na nezamislivo visok stepen i biti opasno zloupotrebljen, kao što mi se čini da biva i u pojedinim tehnološki naprednim i tehnološki nerazvijenim društvima jednako. Brine me ta mogućnost.

Tu se slazemo. Samo, pitanje je - sta je preventiva i kako je sprovesti?

tasadebeli

Прочитао сам пажљиво све коментаре јер је ово тема која ме итекако интересује. Наиме, наставник сам у основној школи. Уједно се одазивам и на Властин позив да се јави неко из школа и да каже како то све функционише по школама.

Не бих се сложио са Валхаленом да је у школама некада било мање насиља. Није, само што је онда том проблему било посвећено мање пажње медија, а ако би неки случај и доспео до новинара, често би био брзо заташкаван да се не би таласала површина једног "идеалног" система или би се, евентуално, моћни родитељи потрудили да заштите своје чедо. И то причам зато што сам и сам, као ученик, видео, доживео и учествовао у много тога. Слажем се само да је онда улога неких институција које су биле ту да помогну школи у таквим случајевима била много већа.

Садашњи закон школама омогућује да ученику током полугодишта изрекне укор, а бројчана оцена из владања се доноси тек на крају полугодишта или на крају године. Ако ученику хоћете да смањите бројчану оцену из владања на двојку или јединицу, онда морате да водите педагошки поступак (који мора да се води и кроз папире) у којем би требало да учествују, осим ученика, одељењски старешина, педагог, психолог, школски тим за борбу против насиља и родитељи. И тај поступак се води као управни поступак! У мојој школи смо то пробали пар пута, али смо брзо одустали јер је то бесмислено. Каква је сврха казнити ученика у јуну месецу за нешто што је урадио у фебруару? У њиховим малим животима то је огроман период у коме се свашта догађа пубертетлији и његов грех из фебруара више нико и не памти, а и сам кажњени се тога сећа кроз маглу. Дакле, никакав васпитни ефекат таква казна нема. Уз то, и родитељи се врло ретко одазивају на позиве за састанке.

Закон не дозвољава избацивање ученика са часа ни под каквим околностима. Ученик се може упутити код психолога и педагога на разговор, али и то је лоше решење. У сваком одељењу, по правилу, имате најмање по двоје-троје ученика који су проблематични. То би значило да на сваком часу, у мојој школи на пример, код педагога или психолога треба да седи по десетак ученика на разговору. Па психолог и педагог нису неки супермени да би то могли то да раде. Зато сваком наставнику преостаје да сам нађе некакав модел по којем ће такве ученике контролисати, а да само у најтежим ситуацијама тражи помоћ ПП службе. (Ако се не варам, ми наставници смо на стручном испиту за рад у школи полагали и психологију и педагогију. Требало би и да примењујемо то научено ако смо већ седели и грејали столицу...)

Насилника је увек било, има их и биће их и даље. Па и у школи међу децом. Погрешна је претпоставка да се насиље у школи може искоренити (како то пише у упутству за рад школског тима против насиља које смо добили од Уницефа). Не може се искоренити, али се може контролисати. А да би се контролисало, рекао бих на основу свог дводеценијског искуства, треба да постоји следеће:
1) Сви људи у школи, наставници, директор, педагог, психолог, па чак и помоћно особље, морају да делују као тим. Да би деловали тако, међу њима мора да постоји одлична комуникација. И схватање да проблематичан ученик није проблем само свог разредног старешине и ПП службе, него целе школе, те да сви морају да помогну директним "извођачима радова" у покушају васпитавања и социјализовања проблематичног детета.
2) У том процесу родитељи морају да учествују. Без њих није немогуће утицати на промену понашања неког детета, али је много тешко.
3) У то морају да се укључе и одређене социјалне службе. Када би оне постојале и када би функционисале, онда онај дечак којег је Бојана поменула, онај без мајке и чији је отац у затвору, не би на улици усвајао модел понашања и малтретирао другу децу.
4) Школа мора у таквом приступу проблему да има пуну подршку Министарства. Не може се тај проблем решавати у ситуацији у којој Министарство у 90% случајева по пријави родитеља излази у сусрет родитељима јер је то, Боже мој, гласачка машина коју треба задовољити.
5) И на крају, али и најважније од свега, мора се деловати превентивно. Не треба чекати да дође до оваквог драстичног случаја малтретирања као у Прокупљу. Нису ти дечаци изненада полудели и закључали голог малишана у тоалет. Они су и раније показивали да су проблематични, али су, ето, дошли и у старије разреде основне школе, а да се нико није озбиљније позабавио њиховим васпитањем. Ни родитељи, ни школа. И кривица је подједнака. Ако већ родитељи не увиђају проблем, ту је школа, ту су људи који су ваљда и стекли своје образовање да би такве проблеме могли да уочавају на време. И да их решавају заједно са родитељима и, када су тежи случајеви у питању, са институцијама у којима ће седети стручњаци који знају како да се изборе са социјалним проблемима.

Уз пажљиву селекцију људи који добијају лиценцу за рад са децом у школи, уз две кључне речи, превентива и контрола и уз веће учешће родитеља који ће имати поверења у такву школу, школе ће бити способне да се боре са оваквим проблемима. И помиримо се са тим да насиље неће никада бити искорењено у школи. Увек ће постојати, оно је, напросто, део одрастања (како рече Тајсон). Многе од тих проблема деца ће решити у оквиру своје групе (то, наравно, не значи да одрасли не треба да знају за то и да окрећу главу док се клинци туку или псују) уз малу помоћ одраслих. А ако ми, одрасли, родитељи и наставници, заиста желимо да помогнемо својој деци у том тешком процесу одрастања, играћемо као један тим, једна екипа, а не као себични играчи који на некој утакмици играју само за себе.

tasadebeli

Ако ученику хоћете да смањите бројчану оцену из владања на двојку или јединицу, онда морате да водите педагошки поступак...Каква је сврха казнити ученика у јуну месецу за нешто што је урадио у фебруару? У њиховим малим животима то је огроман период у коме се свашта догађа пубертетлији и његов грех из фебруара више нико и не памти, а и сам кажњени се тога сећа кроз маглу.

Нису ти дечаци изненада полудели и закључали голог малишана у тоалет. Они су и раније показивали да су проблематични, али су, ето, дошли и у старије разреде основне школе, а да се нико није озбиљније позабавио њиховим васпитањем. Ни родитељи, ни школа. И кривица је подједнака.

valhalen

Taso, hvala na ovom odličnom, detaljnom i odmerenom postu. Vidi se da je u pitanju dvadesetogodišnje iskustvo. Stvarno nemam šta da dodam, samo ćutim&sledim.

tasadebeli

Закон не дозвољава избацивање ученика са часа ни под каквим околностима. Ученик се може упутити код психолога и педагога на разговор, али и то је лоше решење. У сваком одељењу, по правилу, имате најмање по двоје-троје ученика који су проблематични. То би значило да на сваком часу, у мојој школи на пример, код педагога или психолога треба да седи по десетак ученика на разговору. Па психолог и педагог нису неки супермени да би то могли то да раде.

Jukie

tasadebeliАко ученику хоћете да смањите бројчану оцену из владања на двојку или јединицу, онда морате да водите педагошки поступак...Каква је сврха казнити ученика у јуну месецу за нешто што је урадио у фебруару? У њиховим малим животима то је огроман период у коме се свашта догађа пубертетлији и његов грех из фебруара више нико и не памти, а и сам кажњени се тога сећа кроз маглу. Koje su to situacije u kojima je postojala volja za takvim postupkom? Tj. šta su ti učenici uradili?

sokodbuba

Pažnja može biti profesionalna, ali ljubav ne može, pa se onda i javno i tajno prostituišu elementarni preduslovi za funkcionalnost.

jkt2010

I pretpostavljam - uvek ista deca? Eto taman dovoljno djaka da formirate posebno odelenje koje ce da obradjuju psiholog i pedagog. Pa kako koje dete "prevaspitaju" neka ga vrate u maticno odelenje. A ako dete ne mogu da dovedu u red, neka ga vrate tati i/ili mami.

tasadebeli

Нисам за такву врсту подвајања. Тиме ћемо само направити један мали резерват за "дивље и неприлагођене" у коме ће они још више осећати да су посебни због свог проблема, па ће чак бити и поносни на то и показиваће још више да им смета то што нико нема воље, времена и стрпљења да се бави њиховим малим животима.

tasadebeli

А ја мислим да се и не може платити таква врста давања себе у односу са децом уопште.), већ да селекцијом треба саставити екипу која у себи носи довољно и љубави и емпатије и стрпљења и разумевања за дечји свет. То може да се уради јер заиста верујем да на овом свету има довољно људи који су такви и који би се тако понашали. А када у школи имаш позитивно језгро које је такво, онда и остали наставници, који можда и не размишљају на овај начин, почињу да се укључују у тај процес према својим способностима јер не могу остану по страни. Свакодневни живот у школи им то не дозвољава.

Onda sam joj rekla da se ne šali i obavezno mora da mi kaže, jer ona ima malo frku da ću ja ići u školu sa nekim da se svađam. Naravno da hoću, i treba, jer ako to ne uradim, taj ko ju je maltretirao će misliti da je ovca koju uvek možeš šišati i može samo da pojača pritisak!

sokodbuba

Taso, srećom, u svakoj školi postoji poneko stabilan u svim elementima, ko daje i ljubav i pažnju i znanje i vaspitanje, ali postoji kao pojedinac na nivou ekcesa. Što je dao, on i dobija zauzvrat od dece, i stoput više. Tvojoj profesiji je oduzeto i poštovanje i na neki način stručnost i ovlašćenja, koja su recimo imali učitelji i profesori pre II svetskog rata. Postoji Sindikat prosvetnih radnika, ali on na drugačijem nivou štiti i zastupa profesiju, ne na način Lekarske komore ili Advokatske komore, na primer. Jedan važan deo stručnosti, koji bi morao biti neodvojivi deo celine, preuzeli su pedagozi, psiholozi i socijalni radnici. Kako zahtevati i očekivati od dece da budu ispravna i nenasilna, kada se mnogi koji ih podučavaju ponašaju neispravno tokom čitavog školovanja, čast divnim izuzecima. Očekuje se jednoobrazno dečije ispravno ponašanje uz neprekidno indukovan i mnogostruko različit i nepravedan odnos samih nastavnika prema deci, koji je uslovljen i opštim društvenim stanjem i statusom roditelja, obrazovanjem, porodičnim okolnostima, često i fizičkim ili sportskim kvalitetima samog deteta, razlozi nepravednog tretmana su brojni i variraju po preferencijama. Deca to jasno znaju i osećaju, ne daju se zavarati. Najteže je deci koja su najugroženija kod kuće, čije su prilike emocionalno i materijalno teške. Njih na početku školovanja kao potencijalno komplikovane odvajaju zaposleni u školskom sistemu kroz svoj individualni odnos prema svemu i svačemu, zatim ostala deca, po identičnim kriterijumima koje u društvu praktikuju svi odrasli. Deca međusobno samo oponašaju te odnose, i najčešće ih sama deca međusobno i regulišu. Kako će dete koje živi u razlupanoj porodici i uvek nailazi i na nepravednu školu da bude pravedno i ispravno u ponašanju? Psihološki slabo dete će biti žrtva, a invazivno dete zlostavljač, ostali kako se ko snađe. Neki zadivljujući pojedinac učitelj ili nastavnik ume taj tok i da promeni, ali on je u rangu čuda. Svako od nas pamti po nekog posebnog učitelja ili profesora, koji je voleo decu i borio se.

BebaOdLonchara

koji su kriterijumi da dete ode u popravni dom? ne sećam se da sam skoro naletela da je bilo koje dete-nasilnik dobilo takvu meru prevaspitanja.

arianna

sad apelujte kod nadleznih uvodjenje zdravstvenog i specijalnog obrazovanja u redovan skolski sistema ja se javljam, da sa grupom kompetentnih autora, napisemo udzbenik

Vlasta92

Naravno da će biti zaboravljen, i stvarno ne znam kako bi bilo najpametnije upakovati neku inicijativu da se promene barem neka pravila u školi...

Bojana Maljević

Važno je što pišeš o tome. Važno je da govorimo o tome. Sve su to mali koraci koji su važni. Sve je to deo preventive.

jednatanja

Znači ovaj problem je globalni,

arianna

Sistemsko resenje nasilja je primarna prevencija - EDUKACIJOM

Жао ми је само што нисам у прилици да мојој деци у школи покажем фотографије које је током једног семинара показивао колега, Американац који у Португалу предаје енглески језик. Те фотографије је он снимио током службене посете једној изузетно сиромашној афричкој земљи, једној од оних из које моћне корпорације извлаче ресурсе скоро бесплатно. У учионици, која је обична колиба направљена од дасака и трске седи на земљи око 60 ученика. И то су само она деца чији родитељи имају да дају новац (у вредности од отприлике 1 евра месечно) за учитељеву плату. Од њих 60, само предњи ред, најближи учитељу, има свеске и оловке. Остали немају јер њихови родитељи, ако деца нешто и добију од иностране помоћи, то продају на улици. О уџбеницима нема ни говора. На часовима, каже колега, деца са пуном усредсређеношћу прате сваку реч учитеља. И долазе редовно. Зашто? Зато што схватају да је једини начин да себи мало отшкрину врата за бег из сиромаштва, глади и живота недостојног човека тај што ће се образовати, што ће учити.

Деца у Србији, а и у многим другим земљама, олако одбацују могућност образовања која им је пружена на тањиру, готова, сажвакана, "само да се деца не муче". Једнога дана, када буду радили најгоре врсте послова за један јенки долар месечно или за чинију пиринча, схватиће шта су то у својој младости одбацили уз одобравање родитеља и осталих одраслих који их окружују. Само, тада ће бити касно. А ваљда то тако и треба да буде у свету у којем је јефтина радна снага један од главних предуслова којим ће мала одабрана мањина млатити паре на гомиле.

Жао ми је само што нисам у прилици да мојој деци у школи покажем фотографије које је током једног семинара показивао колега, Американац који у Португалу предаје енглески језик. Те фотографије је он снимио током службене посете једној изузетно сиромашној афричкој земљи, једној од оних из које моћне корпорације извлаче ресурсе скоро бесплатно. У учионици, која је обична колиба направљена од дасака и трске седи на земљи око 60 ученика. И то су само она деца чији родитељи имају да дају новац (у вредности од отприлике 1 евра месечно) за учитељеву плату. Од њих 60, само предњи ред, најближи учитељу, има свеске и оловке. Остали немају јер њихови родитељи, ако деца нешто и добију од иностране помоћи, то продају на улици. О уџбеницима нема ни говора. На часовима, каже колега, деца са пуном усредсређеношћу прате сваку реч учитеља. И долазе редовно. Зашто? Зато што схватају да је једини начин да себи мало отшкрину врата за бег из сиромаштва, глади и живота недостојног човека тај што ће се образовати, што ће учити.

Деца у Србији, а и у многим другим земљама, олако одбацују могућност образовања која им је пружена на тањиру, готова, сажвакана, "само да се деца не муче". Једнога дана, када буду радили најгоре врсте послова за један јенки долар месечно или за чинију пиринча, схватиће шта су то у својој младости одбацили уз одобравање родитеља и осталих одраслих који их окружују. Само, тада ће бити касно. А ваљда то тако и треба да буде у свету у којем је јефтина радна снага један од главних предуслова којим ће мала одабрана мањина млатити паре на гомиле.

Жао ми је само што нисам у прилици да мојој деци у школи покажем фотографије које је током једног семинара показивао колега, Американац који у Португалу предаје енглески језик. Те фотографије је он снимио током службене посете једној изузетно сиромашној афричкој земљи, једној од оних из које моћне корпорације извлаче ресурсе скоро бесплатно. У учионици, која је обична колиба направљена од дасака и трске седи на земљи око 60 ученика. И то су само она деца чији родитељи имају да дају новац (у вредности од отприлике 1 евра месечно) за учитељеву плату. Од њих 60, само предњи ред, најближи учитељу, има свеске и оловке. Остали немају јер њихови родитељи, ако деца нешто и добију од иностране помоћи, то продају на улици. О уџбеницима нема ни говора. На часовима, каже колега, деца са пуном усредсређеношћу прате сваку реч учитеља. И долазе редовно. Зашто? Зато што схватају да је једини начин да себи мало отшкрину врата за бег из сиромаштва, глади и живота недостојног човека тај што ће се образовати, што ће учити.

Деца у Србији, а и у многим другим земљама, олако одбацују могућност образовања која им је пружена на тањиру, готова, сажвакана, "само да се деца не муче". Једнога дана, када буду радили најгоре врсте послова за један јенки долар месечно или за чинију пиринча, схватиће шта су то у својој младости одбацили уз одобравање родитеља и осталих одраслих који их окружују. Само, тада ће бити касно. А ваљда то тако и треба да буде у свету у којем је јефтина радна снага један од главних предуслова којим ће мала одабрана мањина млатити паре на гомиле.

Жао ми је само што нисам у прилици да мојој деци у школи покажем фотографије које је током једног семинара показивао колега, Американац који у Португалу предаје енглески језик. Те фотографије је он снимио током службене посете једној изузетно сиромашној афричкој земљи, једној од оних из које моћне корпорације извлаче ресурсе скоро бесплатно. У учионици, која је обична колиба направљена од дасака и трске седи на земљи око 60 ученика. И то су само она деца чији родитељи имају да дају новац (у вредности од отприлике 1 евра месечно) за учитељеву плату. Од њих 60, само предњи ред, најближи учитељу, има свеске и оловке. Остали немају јер њихови родитељи, ако деца нешто и добију од иностране помоћи, то продају на улици. О уџбеницима нема ни говора. На часовима, каже колега, деца са пуном усредсређеношћу прате сваку реч учитеља. И долазе редовно. Зашто? Зато што схватају да је једини начин да себи мало отшкрину врата за бег из сиромаштва, глади и живота недостојног човека тај што ће се образовати, што ће учити.

Деца у Србији, а и у многим другим земљама, олако одбацују могућност образовања која им је пружена на тањиру, готова, сажвакана, "само да се деца не муче". Једнога дана, када буду радили најгоре врсте послова за један јенки долар месечно или за чинију пиринча, схватиће шта су то у својој младости одбацили уз одобравање родитеља и осталих одраслих који их окружују. Само, тада ће бити касно. А ваљда то тако и треба да буде у свету у којем је јефтина радна снага један од главних предуслова којим ће мала одабрана мањина млатити паре на гомиле.

А ваљда то тако и треба да буде у свету у којем је јефтина радна снага један од главних предуслова којим ће мала одабрана мањина млатити паре на гомиле.

Jukie

Ja vidim četiri ista citata bez odgovora ?

jednatanja

Ja se u zadnje vreme trudim da sinu ne savetujem negativno "radićeš najgore poslove" nego "ako budeš dobar učenik možeš da odabereš ono što hoćeš i voliš" (da ne bude akcenat na finansijama).

aramon

U mojoj osnovnoj školi:Zlostavljanje na hodnicima,šutiranje na dvorištu,napadi u wc-u.
A kad padne sneg - ledenice u glavu.
O ismevanju i drugim malim pakostima ne vredi govoriti.