Kako se pravi ime

Ima 3 godine od kad sam se vratio iz Majamija i neki moji čitaoci i dan danas žale za onim mojim tekstovima iz majamskog noćnog života iz ugla namrštenog radnika obezbeđenja. Nekada sam taj deo svog života opisao kao "On šipku ja blok, on stotku ja džep, ona sisu ja dlan, on kokain ja nos". Za manje upućene čitaoce bio sam prvi izbacivač srpskog porekla u Majamiju a danas ne da nema kluba bez Srbina nego na Majami Biču nema kluba bez Nišlije koji brine o redu i ustavno pravnom poretku.

To je bilo 2008. godine. Džoova ponuda me je zatekla baš kada sam izgubio posao u Menšnu. Kažu mnogo sam uziimao para. Ono preko leba i pogača. I tu su u pravu. Naučio sam se da koristim kombinaciju telesne konstitucije, reputacije i grebanja u svrhe grebanja. Nije prolazilo veče a da ne uzmem par stotki na ovu ili onu foru, principijelno da bogatim gostima omogućim što konforniji boravak u klubu. Kao primer ću navesti da kad počne sranje, većina iz obezbeđenja je uvek gledala ko je prvi počeo sranje a ja sam premeravao čaše. Ako se sukobe gospodin pivo od 7 dolara i gospodin šampanjac od 3000 dolara nisam imao ni malo dvojbe ko je kriv. Izbacio bi gospodina pivo bez ikakve forezničke analize ko je počeo sukob. Tu je bilo pregršt tehnika kojima sam poput striptizete... poput dobre striptizete izvlačio zelene novčanice ali ne bih sada u detalje. U grebanju za pare malo mi je pomogla i činjenica da sam već imao reputaciju zajebanog. U prvih 10 meseci rada sam imao 157 tuča po izveštajima koje je revnosno pisao šef obezbeđenja. Ako se uzme u obzir da Mansion, odnosno Menšn radi od četvrtka do nedelje ispada da sam skoro svake večeri imao neko sranje. I imao sam kristalno čist dosije. Sve tipove sa kojima sam se tukao sam uspevao da izbacim, izvedem, iznesem ili izvučem iz diskoteke. Da budem iskren ne radi se o hrabrosti. U pojedinim trenucima mi se čak i činilo da sam najveća pička u diskoteci kad počnu da mi klecaju kolena i trese vilica... Fora je bila u novcu i reputaciji. Nije bilo nazad. Morao sam napred da me ne pregaze. Da ne budem shvaćen pogrešno... Nisam ja ni neki šaolin borac. Baš na protiv. Do Majamija sam imao svega 7 - 8 tuča i to kad me je tukla starija sestra. Mislim na imamo skor 7.5 prema 0.5 za nju. Jednom sam uspeo da se zaključam u WC- u i tu sam sedeo dok nisu došli ćale i keva, u mrklom mraku jer mi je ona šta? Ugasila svetlo. Tako je.
Ali sa sa ovom konstitucijom znanje nije presudno. Težinske kategorije u borilačkim sportovima su izmišljene baš da spreče ovakve situacije da je neko dva puta veći i 4 puta jači od protivnika dominira. A i borilačke veštine su izmišljene da slabiji ima neku šansu. Ako ništa drugo umeo sam da trpim tepanje. Naučila me sestra.

Nego da se ja vratim na priču. Elem Džo ponudio 150$ za tri večeri nedeljno. Ja rešio da odmorim nedelju dve pa bio tvrdoglav i tražio 175. A imao sam i neke telohraniteljske poduhvate od po 400 dolara veče pa nisam navaljivao da baš odmah počnem da radim za 3 put amanje. Kao i ja malo da se cenkam. Međutim svega par dana kasnije dođe Džo sa tom impozantnom ponudom od 200 za veče ali "Odmah odmah da počnem da radim". I ja prihvatim

Dođem ja na posao u taj Dek 23. Postave me da stojim na vratima sa solidno nabildovanim momkom imena Davide (nije vokativ, čovek se tako zove) koji je bio dormen, osoba koja profiliše ko je propisno odeven za ulazak u klub a ko nije. Naravno ako mu neko da stotku odmah promeni mišljenje. 200 kinti za veče za mene i verovatno još 50 od Davidea za čuvanje leđa nije loše. Mada me zbunjivala čudna atmosfera. Dva tri puta su me terali da otpratim menadžerku i jednog od vlasnika do njihovih automobila koji su bili parkirani bukvalno na 20 metara od ulaza. I to u osvetljenoj ulici. Nešto me je navodilo na pomisao da neki problem postoji pogotovo što je Džo na mojih 175 dao 200 "ali odmah da počneš". Pored nas je bila neka mala radnja koja nije radila noćom, pa picedrija tipa "na parče" a onda neki kubanski polustriptiz klub sa brojnim obezbeđenjem ispred. Mislim brojnijem nego što je to meni bilo logično. nazivam ga polustriptizklubom jer je spolja impozantan a unutra je samo jedna .. ma pola sobe sa 2 - 3 buckaste brkate hispanke koje se bore sa onom šipkom u toplesu. Fora im je da zajebu turistu da uđu, uzmu mu 40 kinte i posle preduprede vraćanje para "zastrašujućim" obezbeđenjem.

"Nemoj da ih gledaš?" Reče Davide
"Što?"
"Nemoj kad ti kažem."
"Je l me zajebavaš?"
"Ma imali smo frku sa njima..."
U dva tri reča Davide mi objasni da im je ljubazni menadžment kluba red light district (setio sam se imena) ljubazno ponudio da imaju zajedničko obezbeđenje da skrate troškove. To u prevodu znači da obezbeđenje iz Red Lajt Distrikta treba da čuva oba kluba a da Dek 23 plaća nešto što se u mnogim žargonima naziva reket dok Hrvati to nazivaju zaštitom. U ubeđivanju je menadžer ili vlasnik Crvenog Fenjera bio grub pa je došlo do konflikta koji je izazvao masovnu tuču u kojoj je obezbeđenje i osoblje Dek 23 izelo ćutek, ili u prevodu sa niškog, dobilo batine. Otud Džoova užurbanost i velikodušnost da me dovede na vrata kluba.
"Samo nemoj da ih gledaš."
Ne da ću da ih gledam nego sam krenuo ka njima. Došao sam do najvećeg.
"Jeli glavonjo koliko vas radi u obezbeđenju?"
"Molim?"
"Ne pravi se glup. Imali ste frku sa ovima iz Deka... Prebili ste ih. Oni su angažovali mene...
"Brate čekaj nije to tako."
"Aj pozovi ih sve da to završimo sad odmah i ovde..."
I dok sam kucao ove svoje reči koje sam tada izgovorio ježio sam se i digao mi se puls. tada te večeri sam bio na ivici da padnem u nesvest od straha. Ukenjao sam se u gaće. Zaista ne znam koji mi je kurac bio da to uradim. Niakvu ideju nisam imao kad sam im prišao. To je samo izašlo iz mene. Sada sam sam pred četvoricom krupnih momaka odevenih u crno i očekujem barem još trojicu da se pojave. Definitivno sam idiotski odigrao.
"Milan wait... Do you remember me. We used to work together... In Mansion."
"Kaži ovim tvojima da ne jedu govna.. Odmah da izađu da rešimo ovo SADA i OVDE!"
I to je bilo od prilike to. Usta su mi se stanjila u dve modre crte. Grlo suvo i usko. Ja u govnima do krajnika.
"Čekaj brate čeka..."
"Momci ima samo dva načina. Da se izbijemo sada ovde da me ugazite ili da vam pootvaram lobanje ili da se izmirimo i da sa nikad više ne spominje. Ali SADA i OVDE mora da se završi... A ti šta me gledaš pederčino?" Pretpostavljam da je to bio menadžer koji je je započeo sranje jer sam ga video da gviri iza obezbeđenja a i obučen je u belo.
"Evo ja ću da ti platim za obezbeđenje..."
Opet se udaljavam.
"Milane čekaj. Treba da se dogovorimo. Desilo se sranje. Jebi ga. Moramo dalje... Pa komšije smo."
Još dvojica trojica, ali kunem vam se potpuno zabrinutog lica su irekla naglas predlog o dobro susedskoj saradnji.
Iskoristio sam ispumpavanje tenzije da se izrukujemo pa sam odveo menadžera da mi se izvini Davideu koji je preplašeno sa potpunom nevericom gledao moju idiotsku akciju. Palo rukovanje i totalna neverica. Te večeri su mi dali 500 umesto 200 dolara. Život je lep.
Na dalje sam na posao dolazio sa kašnjenjem, tu i tamo popiijem pivo, što se kosi sa mojom radnom etikom ali se uklapalo u novouspostavljeni profil neustrašivog izbacivača... Kulirao sam tako na lovorikama boga mi 3 nedelje. zato što sam ja tu smanjili su broj obezbeđenja pa nas je bilo samo četvorica umesto optimalnog broja šest.
A onda se desilo... Došao đavo po svoje. neki zajebani tip pravi sranje unutra. Lokalni desperados maltretirao osoblje pa napušio obezbeđenje. On bio sa 2 drugara a unutra je bilo 3 momka iz obezbeđenja. A to nije dovoljno. U teoriji zaštitara uvek se spominje:
1. Brojčana prednost - da nas bude 2 - 3 puta više nego tipova koji prave problem
2. Taktička prednost - tačno znamo kako pristupamo problemu, uvežnabi smo, a mi to nismo.
3. Tehnička prednost - pomagaljke tipa palice, sprejevi, radio veza...
Po pozivu klega ušao sam u zadimljenu prostoriju i u sekundi detektovao tipa koji pravi sranje. Lako je bilo jer je jedini on bio go do pola a i po stavu se videlo da je kurčevit. Sedeo je kao Njegoš sa glavom nagnutom u stranu podozrivo gledavši ljude oko sebe. Da je pravio sranje vidi se i po tomo što je taj deo kluba prazan.
Bez ikakvog oklevanja uputio sam se ka njemu. Verovatno je pomislio da sam došao da ga zamolim da se obuče, plati, smiri, ... Šta god? Kad sam sasvim prišao on se nagnuo ka meni očekivajući šta ja to tako važno imam da mi kažem. Ja sam inače skromni snagator od 145 kila mišićne mase gusto naslagane na skelet visine 194 cm a problem je prosečno građen crnac od nekih 75 kg, sa frizurom na dredove. To su one crnačke lokne. Kako se nagnuo samo sam ga grabnuo za kosu i povukao ka izlazu preko stola, taburea, još jednog stočića, ... Frajer je bauljao četvoronoške jer nije bilo šanse da se oslobodi mog stiska a ni da pohvata ravnotežu jer sam ga namerno tako vukao. Praktično je bio bespomoćan... E da. Teg od 80 kg mogu jednom rukom da podignem sa zemlje u trzaju do iznad glave 5 puta za redom. Tako da mi je ovaj "snagator" sa zgodnom "drškom" bio sasvim lagan. Na samom izlazu sam ga uhvatio i drugom rukom i 5 - 6 puta navukao licem na vrh koštanog dela kolena. Bang, dong se brzo pretvorilo u šljus pljus. Bukvalno sam mu napravio kašu od lica. Naravno imao sam takav tajming da sam krešendo svog operskog nastupa izveo pred svojim gazdom i momcima iz obezbeđenja iz komšijskog tabora. Dovukao sam ga do obližnje palme i ostavi naslonjenog. Bez razgledavanja okoline sam se samo okrenuo i vratio na ulaz. Komšije su velikodušno odmah dotrčale:
"Brate je l treba pomoć? Je l ima još nekog unutra?"
I da vam kažem oni su bili iskreni u nameri da pomognu. To je ta profesionalna solidarnost.
"Nema potraba. Ok sam. Hvala vam."
I stvarno sam se iskreno zahvalio. Ovakvi trenuci menjaju a i definišu odnos između ljudi.

Znam da priča zvuči kao Miki Maus. Nemam problem s tim da l će neko da mi veruje ili ne. U to ime da dodam da sam vremenom postao jako blizak sa lokalnim policajcima, znao sam imena, povremeno smo išli u teretanu zajedno, to jest pokazivao sam im šta je šta... Verovatnoća da me neko drka zakonski je bila bitno umanjena, pogotovo što smo odmah sačinili izveštaj da su se dvojica gostiju potukla i da nismo uspeli jednog da zaustavimo i legitimišemo.

Normalno i odavde me otpustili kasnije. Doduše morali da odglume "renoviranje" no to je druga priča.