Sledećim rečima počinje knjiga sličnog naziva:
Кад смо фебруара мјесеца 2004. године претраживали стару књижницу манастира Бођана, нисмо ни слутили на какве ћемо ријетке и драгоцјене књиге наићи. Једна је ипак била немјерљиво вреднија, неочекиваног и изузетног садржаја, књига о којој су снивали етнолози, историографи, филолози, истраживачи старе вјере и упоредних религија, исви они kоји су се бавили, на било који начин, србском прошлошћу или србским наслијеђем, баштином.
Иако неугледне спољашњости обичног наслова
''Песме и обичаји укупног народа српског – Обредне песме'' , њена садржина је била од сувог злата.
На пожутје-лим и искрзаним листовима били су одштампани несвакидашњи стихови стари козна колико вјекова, миленијума, исписани на недотјераном србском народном језику.Књига чак није била ни расјечена. Некада су се књиге најчешће штампале врлоскромно, као свеске: на великом арку папира одштампа се обострано 8+8 страна, аонда се велики лист пресавије на 8 мањих. Тако испресавијани и необрезани листовису коричени. Читаоцу је било остављено да ножем расијече и растави стране. Таквунедирнуту и нечитану књигу, као златан грумен облијепљен земљом, пронашли смоу манастирској књижници, расјекли је и угледали рјеткост за којом су безуспјешнотрагали и Чајкановић, и Нодило, и Тројановић, и Милићевић, и сви старији и млађиетнолози и историографи
1
.Прије равно 135 година изузетни Милош Милојевић (1840-1897), професор цр-квене историје, члан
Ученог друштва
(данас САНУ), писац, етнолог, добровољац,четник, комита, велики родољуб и неуморни истраживач далеке прошлости Срба,штампао је у
Државној штампарији
у Београду 1869. године ову несвакидашњукњигу.Милојевић је прикупио 345 већином изузетно старих обредних пјесама које су, још за његова времена пјевали коледари, лиличари, даждоле, лазарице... а могле су сечути на Ивањдан, Петровдан, на Туциндан и Бадњидан, на Цвети, затим на мобама ипрелима, ту су мајске пјесме на Св. Јеремију, љуљашке и породиљске, варичке и дружичалске, посмртна запијевања, пјесме о задушницама...Познато је да се о називима божанстава из старе вјере у Срба ништа није знало.Имена нигдје нису записана, а није остало чак ни трагова у предању. Поуздано сезнало само толико да су Срби некада исповиједали религију предака, да су слава, запис и Бадње вече реликти из старе вјере, док се на основу очуваних древних обредате истраживања и анализирања приповиједака, бајки, прича, могло још понешто не-сигурно придодати (Нодило, Чајкановић).У
''Лексикону религија и митова древне Европе''
(А. Цермановић, Д. Срејовић,
Савремена Администрација
, Београд, 1996, с. 502) пише:
''Извори за словенску рели-гију су веома оскудни и фрагментарни... Каснији писани извори односе се углавномна веровања Балтичких Словена и Руса, док се о религији осталих Словена – Чеха, Пољака и Јужних Словена – може судити једино на основу лингвистичких остатака и фолклорне грађе.''
2
А у Збирци обредних пјесама наведена су многа имена древних
"борова"
или
"божола"
, како су их најчешће звали стари Срби, за којима су безуспјешно трагали
1
Захваљујући предусретљивости јерођакона Никона Цветићанина и несебичној помоћи богословаОгњена Верића, пронађене су у старој књижници манастира Бођана многе ријетке и вриједне књиге,међу којима и ова изузетна збирка
''Обредних песама укупног народа српског''
2
Захваљујемо намјеснику манастира Светих архангела Михаила и Гаврила у Ковиљу јеромонаху Исихију Рогићу наобезбјеђењу изванредних услова за рад и на свој неопходној помоћи у настајању ове књиге
многобројни истраживачи србске предачке религије. Стихови су препуни имена: Ко-леда, Купала, Гостослава или Радигоста, Љеља и Љеље, Пољеља и Пољеље, Видаили Свевида, Перуна, Јарила или Јаруна, Ладе, Велеша, Рујевита, Давора, Прпруше,Живбоже, оца Сварога и мајке Свароге, Божића Сварожића, Јаждраксина, Правовидаили Прове Праве, Дажбога, Поревита, Рановита и загонетне
''сиве Живе''
. И као потврда неријетких истраживача који су сматрали да су стари Срби одувијек били јед-нобожци, монотеисти, пјесме без икакве забуне величају
''Вишњега, превишњега и ја-сњега, Триглава бога највећег'' – ''Наш господар Триглав вељи/ Наш Створитељ и Држитељ/ И велики Уморитељ''
(пј. 107).Њима су се Срби молили и призивали их у невољама – за сушних година, у болестима, у ратним опасностима, кад су се женили и подмладак добијали, на самрти.Помињу се и имена многих демона које су наши преци настојали умилостивитии заварати: од страшног Водана и његовог сина Морана и многих кћери Морица падо Смртхана, Живе или Шиве и свих других и многих са основом
мор
.Већ саме чињенице које смо навели представљају изузетно сазнање, велику етнографску и историјску – усудили бисмо се рећи – сензацију. Ипак, откриће групепјесама које углас говоре о давном бивању Срба у Индији, о кратком благостању удалекој земљи, а онда о сталним сукобима са азијским народима и о великим погибе-љима, изнад је сваког очекивања.Ми смо као изузетне над изузетним, засебно издвојили и обрадили петнаест обредних пјесама у којима се помињу Индија и србска страдања од Хиндушана и Манџура, од Тартара и Глобира и црних Гата. У такође његовој збирци
„Сватовске“
пје-сме пронашли смо двије (98 и 215) које помињу
„разбојну земљу Инђију крвну“
.Као осамнаесту пјесму уврстили смо једну посмртну, сасвим необичног обредаза Србе: спаљивање мртваца и његове жене, у Индији познатог као –
satyа
.Наравно, узели смо и двије познате пјесме у којима се такође помиње Инђија –
"Свеци благо дијеле"
и
"Босиљак и роса"
, али и једну до сада необјављивану народнупјесму –
"Роса робињица"
. Ову нам је пјесму уступила Светлана Стевић-Вукосављевић, познати ризничар нашег народног музичког блага.Код Николе Беговића пронашли смо
"Свету цркву Инђију"
записану негдје у Ли-ци или Банији, а од А. Ломе смо преузели такође индијску пјесму са Брача
"Птица ластавица"
, први пут објављену 1896. у издању
Матице Хрватске
. У књизи
"Народ-на књижевност Срба на Косову"
, коју је приредио др Владимир Бован, нашли смопјесму
„Инђија девојка“
.Дакле, укупно смо сакупили двадесет три ''инђијске'' пјесме сврставши их под је-дан наслов –
Индијска руковет.
О вјеродостојности прикупљених пјесама, о њиховој изворности и сачуваном народном језику којим су казиване, Милојевић је у
Предговору
, с. IV, записао:
''Штосе тиче ове прве наше свеске можемо слободно рећи – а тако захтевамо и убудућеда се ради и купи народна умотворина – да је:
она сакупљана и преписивана онакокако су је уста казивача и певача изговарала. Да је потпуно верна у свему како говору тако и појединим речима и изразима.
''
3
Милојевић је чак и напомену испод пјесама давао у дијалекту. За пјесме казива-не мијачки давао је примједбе на мијачком нарјечју, а за оне спјеване брсјачки – на брсјачком говору.
Ја митну ове писме и друге њене овако не притерујући ни у чим само ради тога да се види, да у нас наш језик није ни мало обрађен.''
3
М. Милојевић,
''Песме и обичаји укупног народа српског – Обредне песме''
Државна штампарија,
Београд, 1869, с. 46.
4
Подсјетићемо да је др Ђ. Јанковић о вјеродостојности обредних пјесама у рецен-зији записао:
''...не видим како би неко могао да их измисли: Милојевић или било кодруги још у то време а и зашто. Уосталом, неке од тих песама се и данас певају унеком виду (Вељи Чуј). Такође није могуће измислити збивања као ни топониме, хидрониме и етнониме повезане са њима, и да се они подударе са подацима који у 19столећу још нису били познати, нису били откривени, како ћу даље показати. ...Онесу заиста извор података о далекој прошлости Срба, и сведочанства обредне прак-се образоване у неко прадавно време.''
''Јер нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се нећедознати и на видјело изаћи.'
'Јеванђељe po Луки 8:17
Dakle, OBREDNE PJESME DREVNIH SRBA IZ INDIJE
Blog će biti zatvoren za komentarisanje 24 sata, da bi se komentatori navikli i upoznali sa temom.Naknadno pokazivanje nepoznavanja materije biće sankcionisano shodno simpatijama od strane autora