Studen

Ja znam kako se sada, tamo na brdu, umesto dana svetli sneg. Na njemu leži crnilo noći i mraz ustupa mesto reči koja mnogo bolje od njega opisuje hladnoću od koje zvezde uvređeno trepću – studen. Dobra, stara, skoro zaboravljena reč oko koje se širi još nepravednije zapostavljena stud. E, studen sada tišinom pritiska selo, povremeno krcnuvši, taman toliko da opravda književnu frazu škrgutanja ledenim zubima. U tišini gluve zime ponekad zamiriše dim, ali ga bistra kao staklo hladnoća preseče oštrinom novog noža i u nosu ostavi samo svoj ledeni dah.

Na prozore su navučene zavese, roletne, u okvire nagurani krpeni duduci ili prosto sve stare novine pretekle od zamotavanja tegli. Bubnje stare peći i znoje se smederevci, potpomažu im novi radijatori svim rebrima koja imaju, ne bi li studen ostala napolju.  A, od spolja će, baš sad negde, u kuću utrupkati stric Andra. Širokih leđa uprkos svoj starosti, težak i temeljit, čuće se još na stepenicama kako kune zimu i ko je izmisli i verbalno siluje sve svece s neba, naravno sem onog kućnog kog samo muve smeju da pljunu. Izuće se pred vratima, uzdišući paćenički. Onda će, unevši sa sobom stud i miris štale, da polako i nakrivo uđe u kuhinju, nakrivo hramljući na reumom izmučenim nogama, obuvenim u debele, vunene čarape pokojne strine, navučene sve do ruba bridž pantalona. Onih koje nijedno vreme, a još manje moda nije uspela da izgura iz njegovog života. Prvo će da priđe šporetu koji bubnji od vrućine, dok mu kroz pukotine seva vatreni pakao. Tu će, prekidajući sam sebe, da da raport koji, doduše, od njega niko ne očekuje...da je kravama naneo još slame, da je u jedino, napola ćoravo prozor-oko štale nagurao kartone od one kutije što je u njoj Džigeran Pantin doneo đubrivo, da je na vrata naslonio još jedna vrata, ona od stare kuće, jer lepo je on rekao da se ne bacaju, a vi bi sve pobacali, evo da treba...svinje su dobro, al ako se ovako nastavi, ona prasna može samo mečiće da ispovrti...kokoške ćute, a i da ne ćute može samo u čorbaluku da ih zagreje...i keru je u kućerak nagurao slame, mož' jaja da snese, pa je odozgo pokrio ćebetom dva prsta debelim, grubljim od hrastove kore, konjičkim, koje je iz pitaj boga kog rata doneo neko iz familije...jes da je štetovao državu, ali propadoše onolike države, a ne bi ćebe, ovako k'o spaseno...I dok se stric bude otapao uz svoj monolog, mlada će na sto da stavi par šerpi koje se puše kao iz donjeg sveta da su stigle, uz njih čanak sa komadima hleba kao sekirom nasečenim, a kiselo...kiselog nema, jer se dole u podrumu zaledilo sve, turšiji jedino da neko sutra čekićem led razbije.

Ako dođe neko iz komšiluka da otrese ramena pošećerena snegom, posedeće se još malo, inače će stric da povečera, par puta zaklima na kauču i uz zevanje da krene u sobe. Sobe za spavanje koje se ne greju više no što je potrebno da se u njih ne naseli i bela smrt. Dok bude sa sebe skidao sve slojeve odeće, duvkajući isprekidano od hladnoće, stric će ponovo pomenuti dugi spisak svetaca...za to vreme će i ostatak ukućana da protrči kroz kupatilo pločica oznojenih od hladnoće, u kojima samo reda radi zažari stara grejalica. Kada kuća ućuti mrakom, čuće se samo kako puckaju poslednji ugarci u šporetu, a od spolja neće doći ni glasak. Studena tišina će žmuriti, gledajući iznutra mrak svojih ledenih očiju. Ujutru će se povući jedva i polako, ustupajući mesto danu izmučenom hladnoćom, a iza sebe će ostaviti bukete raskošno procvetalog inja na prozorima. Ni petao neće čestito zakukurikati, odradiće to zvukom sličnijim mamurnom podrigivanju, pa će da ućuti nakostrešen u kiselom mraku kokošinjca. I doći će zimski dan, beo i težak. Tu i tamo će ga preseći vriska dece koja mu se jedina raduju, dok selom budu promicale udundane siluete onih koji su morali da odu dalje od svog dvorišta.

Za to vreme, s druge strane Alpa, ove sa koje se samo sluti Balkan iza divovskih planina, snega ima tek toliko da se ne brukaju očekivanja. Ali, zato mraz sebi daje duška. Zbog toga Ikar Varvarin dođe samo do granice otvorenih balkonskih vrata, šmrkne par puta nervozno i uvređeno se vrati u sobu. Šeta se samo uz moranje, na svakih pet minuta izvodeći dvonožnu cirkusku tačku, po kojoj je njegova sorta i poznata, a kojoj u titlu piše: »Nosi me!« Za razliku od njega, mene nema ko da ponese, zbog čega je na videlo dana izašla sva moja više no zimska garderoba, za koju se ispostavilo da je sposobna da savlada mraz samo ako se obuče skoro sva. Bez obzira na trenutne modne smernice. Jedno na drugo, pa preko svega...

-Izgledaš kao mongolska mlada, rekao mi je juče Žmu.

Odlično...a i program me maltretira, em je zima koju ja tako volim definitivno preterala, em me minira prored...

Studen.