VRTEŠKA

               - Uuuuuh!
               - Šta ti je?
               - Ma, ništa...
               - Kako ništa?
               - Lepo.

               - Nije lepo. Nabacila si taj svesumilađepotonule izraz na lice i već sedam i po minuta nervozno cupkaš levom nogom i kuckaš prstima o sto.
               - Paaaa?
               - Pa, ništa. Samo primećujem da ti nisu sve koze na broju.
               - A je l' tebi to baš toliko bitno?
               - Da vidiš da i nije.
               - Hoćeš li onda da me pustiš da se durim k'o čovek?
               - Neću.
               - Zašto?
               - Zato.
               - Znači, hoćeš da se svađaš?
               - Neću.
               - Što me onda ne ostaviš na miru?
               - Neću.
               - Zašto?
               - Zato.
               - Ipak hoćeš da se svađaš?
               - Neću.
               - Hej, nemoj da me nerviraš! Namerno vrtiš razgovor u krug, a to počinje da mi ide na živce, kao što mi idu na živce sve te silne začkoljice sa rečima.
               - Aaaaa..! Tu smo, dakle. Reči te žuljaju. Smem li da pitam zašto?
               - Zato.
               - I šta sad? Durićeš se i dalje?
               - Hoću.
               - Zašto?
               - Zato.
               - Sada ti vrtiš razgovor u krug.
               - Pa?
               - Pa ništa. Samo primećujem...
               - A je l' primećuješ koliko je teško razgovarati, pisati, čitati? Koliko su reči dvosmislene i besmislene i raznosmislene i tako pogodne za učitavanja i pogrešna tumačenja i nesporazume i zađevice i nerazumevanja i zlomisli i razmimoilaženja i nesnalaženja i povređivanja i saplitanja i izvrtanja i zapetljavanja i ...
               - Primećujem, naravno. Ne govoriš mi baš ništa novo.
               - Je l' ti sad bar malo jasnije?
               - Nije.
               - Zašto?
               - Zato.
               - Eto... Ponovo to radiš.
               - Šta?
               - Vrtiš razgovor u krug.
               - A šta bi ti?
               - Ništa.
               - A ti se opet duriš.
               - Da.
               - Zašto sad?
               - Zato.
               - I? Dokle ćemo ovako?
               - Dok me ne ostaviš na miru.
               - Zašto?
               - Zato.
               - Da znaš da mislim da se njanjaviš bez veze.
               - Misli.
               - Čemu taj ton?
               - A čemu tvoje insistiranje na razgovoru? Ako ti lepo kažem da me se prođeš, učini to. Zašto nastavljaš da me gnjaviš?
               - Oooo! Gnjavim te. Dobro, da znam. Evo, neću više.
               - ...
               - ...
               - Sad se ti duriš.
               - Pa?
               - Pa ništa. Samo primećujem.
               - I?
               - Zašto?
               - Zato.
               - Opet to radiš.
               - Šta?
               - Vrtiš razgovor u krug.
               - Pa?
               - Paaa, ništa..
               - ...
               - ...
               - ?
               - .