Led u mojoj glavi

Ova zima ima neke cudne obicaje. Nalaze svima da se zatvore u svoje kuce i stanove, a da izlaze samo ako je bas neophodno. Ako neko slucajno prekrsi ovu zapovest, stize ga kazna. Od promrzlog nosa, do ozbiljnih bolesti. Kao da smo ukleti. Nocu se pretnja pojacava. Ni oni sto moraju ne usude se prekrsiti zakletvu. Pitam se samo dokle ce?

Vec danima ne idem ni na posao. Ulenjila sam se totalno. Imala bih sta raditi i u kuci: pisati seminarski, koji do duse poceh pa zapeh, vezbati svedski, da ne bacam pare uzalud na kurs, srediti malo detaljnije kucu, pocece mi nicati trava iz prasine, i jos puno toga… ali neda  mi se!

Dane uglavnom provodim gledajuci u ekrane: od TV-a i lap-top-a. Pokusavam da shvatim kuda ide ovaj svet, sta zelim od zivota svoga, ali mi se nekako i mozak zaledio. Jedino sto uspevam to je da kuvam. Naravno, posle moram i da operem sudje, sto mi je mrska rabota, ali nisam bas brojcano jaka sa njima pa moram. Smisljam koje kakve nove recepte, i za slanise i za slatkise. Srecom, postoji servis za online narucivanje namirnica i kucna dostava, inace bih bila i bez hrane, a samim tim ne bi imala ni cime da se zanimam. Jedina dobra stvar je to sto svoje mudrolije mogu da iznesem po blogu i da se pravim pametna na istom, a najveca radost mi je kad te iste „nove“ mudrolije podelim i u grupi koju sam kao sto vecina zna, osnovala skoro na FB i posvetila ljubavi prema kuvanju. Po ceo dan visim tamo i cekam da neko zvrljne neki recept, komentar ili vec nesto od cega cu se bar na tren osecati malo korisnije. O igricama necu ni da pisem, cak su mi i one dosadile. Jedino se plasim posledica: da se ne udebljam.