Vreme Sporta i Razonode

... ili "Na Karaburmi... Jedan - Jedan..."

Ako mi bilo sta nedostaje, ali stvarno nedostaje iz stare drzave (SFRJ, da ne bude zabune) to je fudbalsko prvenstvo Jugoslavije i kombinovani radio prenosi utakmica prve savezne fudbalske lige, tzv. Vreme Sporta i Razonode. Posle se kod nas preslo malo na Vreme Smrti i Razonode, po knjizi jednog nazovi pisca, ali to je druga prica.

Ne mogu sa sigurnoscu da tvrdim da ova moja konkretna nostalgija nije samo generalni zal za prosloscu (mladoscu), pa bi mi na isti nacin nedostajalo nesto drugo iz nekog drugog perioda da se sam rodio u neko drugo vreme i/ili na nekom drugom mestu. Ali posto ne mogu na to da dam precizan ili bilo kakav odgovor, necu ni da ulazim u analizu tog ugla.

Elem, fudbalsko prvenstvo Jugoslavije. Utakmice su se igrale nedeljom, subotom je bila jedna zbog TV prenosa. Obicno su prenosili susret Celik - Zeljeznicar i obicno je rezultat bio 0:0. Ne znam kako su odgovorni drugovi znali koja ce utakmica datog kola biti ubedljivo najdosadnija da je stave na male ekrane nasih televizora, ali eto znalo se sve u to vreme, pa se znalo i to.

Kada je pocela metamorfoza novog talasa nasih republickih vodjstava od elita radnicke ka elitama naci-klasa, i kada je bukvalno sve doslo pod znak pitanja, secam se da mi je jedina misao bila "samo da se ne rasturi fudbal". Laznu nadu su mi dali Mirko Novosel i kosarkaska druzina kada su napravili dogovor o Yuba ligi u kosarci gde su rekli, igracemo zajednicku ligu bez obzira na politicko resenje SFRJ krize. I bi svetlost u kosarci, jer danasnja Jadranska Liga je izdanak te klice, ali fudbal (iz verovatno razumljivih i ociglednih razloga) nije bio te srece.

Odlazak na stadion je bio posebna svetkovina. Prolazak kroz ulaz na tribine (u mom slucaju) stadiona JNA gde su me uvek obuzimali zmarci kad se pod suncanim topciderskim nebom prolomi zelena trava travnatog terena. A na terenu momci u crno-belim trenerkama na zagrevanju, ali i rivali (vrlo bitan faktor u fudbalu) koji isto tako vredno trckaraju od jedne do druge aut linije, revnosno odradjuju vezbe zagrevanja pod budnim okom kondicionog trenera. Publika koja se meskolji, zauzima svoja sedista namestajuci novine za sedenje, kupuje semenke i suncokret, orasnice i zasecereno grozdje kao za sport za zube, vice preko pola tribine pozdravljajuci se sa poznanicima i navijackim saborcima, "kop" koji navija, i suprotna strana koja (osim ako nije bio derbi sa komsinicom) je uglavnom bila ispunjena posetiocima u sivomaslinastim uniformama, navijacima protivnika na odsluzenju vojnog roka u Beogradu.

Zivelo se od vikenda do vikenda. Zivelo se za fudbalsko prvenstvo. Znali su se timovi svih klubova prve lige napamet, a o velikoj cetvorci se znalo apsolutno sve. U Beogradu smo bili podeljeni na zvezdase i partizanovce, cigane i grobare. Odnos je, prema mojoj slobodnoj proceni, tada bio oko 60%-40% za "njih", ali nije bilo sve u kvantitetu. Nije bilo tolike mrznje kao danas, niti izmedju klubova, niti izmedju navijaca. Bilo je malo viteskije vreme. U svakom pogledu.

Poseban ugodjaj su bili radio prenosi prvenstvenih utakmica, u reziji udruzenih radio stanica (slobodne?) Jugoslavije. Vreme sporta i razonode. Obicno je pocinjao nedeljom oko ili bas u vreme rucka, i taman kad se familija lepo najela i napojila, muski deo drustva bi se odvajao da slusa najvazniju sporednu stvar na svetu. Uvod, ako se dobro secam, u svaku emisiju je bio onaj cuveni uzvik legendarnog Radivoja Markovica "Gol! Gol! Gol!", kada je reprezentacija pobedila nekog, ne secam kog, ne secam se kada i ne secam se gde, nisam se jos bio ni rodio.

I onda je pocinjalo. Od romantike na Karaburmi, preko vetrovite Kantride, anemicnih Niksicana, pokislih Ljubljancana, upornih Tuzlaka, uspavanih Vinkovcana, podbulih Novosadjana, napetih Titogradjana, indisponiranih Mostaraca, depresivnih Osjecana, kraljevskih Nislija, promrzlih Suboticana, suncanog Koseva, maglovite Grbavice, Poljudske lepotice, Maksimirske sume, do dva stadiona povise Autokomande... Ne znam da li se jos igde na svetu sprovodio takav prenos, simultani, slobodni, sa otvorenim pristupom (barem je tako izgledalo) svakom reporteru da se direktno ukljuci uzivo u program u milisekundi nakon sto je postignut gol, pogodak, zgoditak.

Reporteri su bili posebna prica. Prenosilo se u stihu, brzinom svetlosti, brzinom puza, uz kapljicu i pljuge, bez imalo navijackih strasti, ili bez ikakvog prikrivanja istih. Bilo je tu briljantnih umova, ljudi koji su razumeli i fudbal i radio, do onih cija glava u evolucionom ciklusu nije dalje odmakla od kamena za kis'o kupus. Bio je tu Brucic Petar koji juri kao vetar, Lane sa Korane, jagodinska haubica Nikolic Jovica, i Momcilo Moca Vukotic za koga nije mogao da se nadje odgovarajuci stih jer je sve sto je radio na terenu ionako bila cista poezija.

Prenos je tekao rutinski, preko relativno mirnog prvog poluvremena, zatim nadom i vestackim stimulansima ispunjene pauze, do drugog poluvremena koji je dovodio do infarkta, do svadje medju bracom, rodjacima, prijateljima, ili do potpune egzaltacije koja se ponekad zavrsavala u obliznjem bircuzu. Ali, svi su ziveli za taj momenat koji ne znam ko je smislio, ali zasluzuje Nobelovu nagradu za mir u svim postojecim kategorijama. Kada padne gol, a reporter samo pipne prekidac i u program uzivo ukljuci onaj gromoglasni huk ekstaze, onu radost hiljade navijaca, onu emociju koju samo lopta zakoprcana u mrezi protivnika moze da izazove, onu neizvesnost kada je ocigledno da je negde pao gol, a jos ne znate gde. I onda reporter pocne da urla "jedaaan - nulaaa !!!!", i vi po glasu reportera saznate o kojoj se utakmici radi, ali jos uvek ne znate za koga jedan nula. I strepite, i zebete, i grickate nokte, i hvatate se za flasu da gadjate radio uredjaj, dok reporter ipak posle par sekundi koje traju kao citav zivot ne prozbori "Sliskoviiiiiic!!!", i vi onda znate da je Hajduk opet poveo protiv Zvezde.

Za te trenutke se zivelo, o tim trenucima se pricalo. Nije to bilo za ljude slabih zivaca. Bio sam mladji, a i po prirodi sam prividno stalozen, tako da sam uspevao da izdrzim sve do kraja. Nerviranja i ushicenja su dolazila posle, tek kada se odslusaju oni da li smesni, da li tuzni aforizam-komentari naseg dezurnog satiricara Patakovica, koji bi svojom neprevazidjenom bojom glasa i do bola iritirajucom intonacijom provaljivao nesto tipa "Za 8. mart i ove godine opet su se najlakse ubrale Lale: Vardar - Vojvodina 5:0...".

Jedini put kad sam digao ruke pre kraja i oterao i prenos i radio i fudbal i sve u PM, je jedne majske tople veceri '86 kad smo igrali u pretposlednjem kolu u Zagrebu protiv Dinama, pa od 1:0 (Varga) i bezveze ponistenog gola (Djelmas), Omerovic i Zupic skrivili dva penala za Dinamovo (Mlinaric i Zv(j)ezdan Cvetkovic, ako se ne varam) 2:1 pet-sest minuta pre kraja, a trebala nam je pobeda da ostanemo u trci za titulu. I onda nas trofejni, mudri trener Bjekovic ubacuje u igru legendarni tinejdzerski dvojac Pantic-Bogdanovic. Ja sam vec bio u kuhinji, daleko od radija, trpajuci stomak stotim parcetom dobos torte (iz besa, iz stresa, i jer mi je to bio omiljen kolac), kad mi neko u prolazu dobaci "pobedili smo 3:2...". Od tada, isao sam na bukvalno sve utakmice (procenat licne posete stadionu se popeo sa 95% na 100%) ukljucujuci i najgore vreme devedesetih. Nikada vise nisam dozvolio da izgubim nadu za nadom...

Onda su dolazila slavlja i razocarenja u junu (ne samo zbog kraja skolske godine), pa prelazni rok, pa dve nedelje na jadranskom moru, pa opet sve ispocetka.

Fudbalsko Prvenstvo Jugoslavije... Prva Savezna Fudbalska Liga... Neke stvari zaista nismo uopste bili zasluzili...