Lažne diplome, lažna stvarnost i neizvesna budućnost

Svaka ozbiljna država koja misli na budućnost svoju i svojih građana posebnu pažnju poklanja mladima i ulaže u njihovo  obrazovanje, znanje, i vaspitanje. Ne treba mnogo mudrosti da se vidi kako Srbija stoji sa tim stvarima,da  je katastrofalan sistem obrazovanja, bez vaspitanja a onda i bez znanja. Ovih dana upravo nam saopštiše nam najnovije podatke koji nisu ni malo ružičasti, koji vrlo ružno govore o nama, o državi Srbiji i našem mentalitetu. Na žalost, podaci su naši zvanični, istiniti i zabrinjavajući.

Dakle, Srbija je zemlja u kojoj je svaka deseta diploma lažna, u kojoj je svaki drugi/treći biznismen kontaverzan/sumnjiv, u kojoj svaki drugi osumnjičeni i optuženi biva oslobođen, zemlja u kojoj sudski procesi planski zastarevaju, u kojoj svako svakog optužuje za mito, korupciju i kriminal, zemlja u kojoj građani sve to vide i doživljavaju na svojoj koži i još uvek trpe. Ali toliki stepen kriminala u oblasti vaspitanaj i obrazovanja ozbiljno upozorava dokle smo se srozali kao društo, država i njene institucije  u svakom , a naročito moralnom pogledu.

Srbija je zemlja u kojoj ima više privatnih škola, fakulteta, univerziteta nego veterinarskih ambulanti i poljoprivrednih apoteka.Nije ni čudo kako Srbija uspeva da proizvede i po nekoliko stotina doktora nauka godišnje – a najviše na privatnim fakultetima: samo na dva od njih je bilo odbranjeno od 150 do 200 doktorskih disertacija.Među disertacijama ima pravih bisera, kao npr.

„Ispitivanje procesa zrenja u sremskoj kobasici”;

„Neurosekretne pojave u jedrima hipotalamusa šarana”;

„Tradicionalni i savremeni modeli i metode socijalnog rada u Libijskoj Džamahiriji”;

„Ispitivanje hemijskog sastava, strukture i konformacije komponenata žalfije poreklom iz Jordana”...

Ilustracije radi, Univerzitet u Beogradu od svog osnivanja (1905) do danas dao 8.500 doktora nauka, a na svim državnim univerzitetima u Srbiji dosad je proglašeno 16.860 doktora nauka.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji živi 7.365.507 stanovnika, od kojih je potpuno nepismenih 232.925, sa završena tri razreda ima 126.127, dok je do sedmog razreda stiglo čak 896.847 žitelja Srbije. Sa samo diplomom osmogodišnje škole je 1.509.462 stanovnika, dok diplomiranih srednjoškolaca ima najviše, ukupno 2.596.348. Do poslednjeg ispita više škole stiglo je 285.056 stanovnika, dok sa završenim fakultetom u evidenciji se vodi 411.895 stanovnika. Na žalost, i među onima sa fakultetskim diplomama, pokaže se s vremena na vreme, ima nedovoljno obrazovanih, koji ne znaju da upotrebe malo i veliko slovo a ni znakova interpunkcije (recimo, pišu amerikanac i Srpska tradicija), ne govore strane jezike, slabo se snalaze s imenima istorijskih ličnosti, mešaju geografske pojmove sa nazivima kafića...

E sada, kako mi kao građani da se osećamo kad više nismo sigurni da su činovnici u administraciji završili školu ili su kupili diplome, da li su nam takvi vaspitači, učitelji, profesori, majstori, lekari, zubari i svi oni ljudi od kojih zavisimo, da ne govorimo o političarima.

Kako tvrdi Velimir Tmušić, načelnik Republičke prosvetne inspekcije, svaka deseta diploma je nevažeća, pokazala je jedna od poslednjih provera Republičke prosvetne inspekcije.

"Falsifikuju se ne samo diplome visokih škola iz manjih sredina ili privatnih fakulteta, već i najuglednijih univerziteta - beogradskog i novosadskog, Prema rečima prof. dr Sime Avramovića, profesora Pravnog fakulteta i predsednika Saveta Univerziteta u Beogradu, falsifikovanje diploma na državnim fakultetima je, ipak, ređa pojava, jer su stepeni zaštite ovog dokumenta takvi da je njeno krivotvorenje komplikovano koliko i štampanje lažnih novčanica.
"Na fakultetima je to nemoguće uraditi. Falsifikati nastaju negde drugde", smatra prof. Avramović. "Fakulteti imaju elektronsku obradu podataka, diplome se štampaju sa sedam nivoa zaštite, i to u Zavodu za izradu novčanica."
Ipak, krivotvorenja postoje. Zato što se umesto diploma falsifikuju uverenja o završenom fakultetu. Ona su štampana na običnom papiru i izdaju ih fakulteti.
"Uverenja su, istina, privremenog karaktera, ali kada se neko zaposli sa tim dokumentom, kasnije mu retko traže da dostavi i diplomu i tako ljudi godinama mogu da provedu u službi bez potrebnog zvanja. Sećam se i slučaja lekara koji je radio kao internista sa lažnom diplomom iz Bosne", podseća prof. Avramović.
Kada budu otkrivene, ovakve diplome proglase se nevažećima, a može da odgovara samo njen vlasnik, jer obično je teško utvrditi ko ju je izdao.
Provera diploma je samo jedan od poslova koje rade republički prosvetni inspektori za visoko obrazovanje. Samo četiri republička inspektora i isto toliko pokrajinskih pokrivaju svih 200 fakulteta i visokih škola u Srbiji.
Uz redovne provere, stigne im i najmanje 300 prijava studenata koji se najčešće žale na rangiranje, bodovanje, ocenjivanje. Praktično, nemoguće je da obave posao kako treba.
"Prijava je sve više, a u poslednje vreme dosta problema ima i sa upisom na master studije. Akademci se s pravom žale, zato što je fakultet dužan da na početku školske godine objavi jasne uslove i rokove upisa i početka školske godine, a ne da ih menja u hodu", kaže Tmušić za ”Novosti”.
Žale se, kaže, i profesori i to uglavom na kolege koje su dobile viša zvanja. Tu inspekcija može samo da proveri da li je poštovana procedura, ali ne i kvalitet kandidata.

Najveći problem, prema rečima Velimira Tmušića, predstavljaju izdvojena odeljenja fakulteta, čija kontrola će u ovoj godini biti prioritet. Većina nema dozvolu za rad. Otvaraju se po celoj zemlji i nemaju potrebne uslove za rad.
"Kolege iz Republike Srpske saznale su, na primer, da jedan privatni beogradski univerzitet drži časove u kafani u Banjaluci. Zatekli su 40 studenata i profesora, prekinuli nastavu i pisali prijavu", priča Tmušić. "Na kraju je uprava univerziteta donela dokaze da su svi ti studenti upisani u Beogradu, a časove u Banjaluci nazvali su ekskurzijom. Nismo im mogli ništa, iako nisu bili u pravu."

Iz Elektroprivrede Crne Gore stigao je zahtev da provere 2.000 školskih i fakultetskih diploma njihovih zaposlenih, stečenih u Srbiji, i ispostavilo se da je čak 200 bilo falsifikovano ili ih je izdala nepriznata institucija.

Ono što zabrinjava je što se niko u državi, ni predsednik, ni vlada, ni Skupština, ni ministri, ni Crkva, ni stranke,  nije ni malo uzbudio zbog tih alarmantnih podataka.“

Uvek je bilo da kako seješ, onako ćeš da žanješ, a očito se seje nešto što je ružno. Nije tajna da se već otvoreno govori da nije važno šta si završio već da li si snalažljiv a za diplomu ćemo lako jer u konačnom nije ni važna.

Ono što je moralno najproblematičnije je to što je stranačka pripadnost mnogo bitnija od školske spreme. Kod nas se čak smatra da javnost ne treba da zna ni koju školsku spremu imaju narodni poslanici jer, kako reče generalni sekretar parlamenta  „Obrazovanje i zanimanje poslanika ni ubuduće neće biti među javno dostupnim podacima na zvaničnoj internet prezentaciji Skupštine Srbije, zato što takve informacije nisu relevantne za javnost“.Valjda je za javnost relevantno ko je predstavlja i sa kakvim kapacitetom. Još prostije pitanje je zašto bi poslanici skrivali koju diplomu imaju i gde su je stekli, a nije sramota niti svi moraju biti doktori nauka.Inače, i među narodnim poslanicima jer bilo nekih sa lažnim diplomama.

Ko ima lovu može da kupi sve, a društvo gde je sve moguće kupiti ipak mora da se zamisli kuda ide.