Nikola Tesla samo za odabrane

Danas sam opet crvenela zbog ove naše zemlje Srbije, baš kao što sam crvenela i pre skoro tačno dve godine (vidi sramotu ovde).

Došla mi drugarica Amerikanka. Pričao joj naš zajednički prijatelj Amerikanac o Vinči, koju je posetio pre dve godine, pa sad hoće i ona da vidi magične figurice iz ranog neolitskog doba.

Okrenem Turističku organizaciju Beograda da vidim da li su sanirali odron zbog koga su nalazište zatvorili pre skoro dve godine. A i ja stvarno nekad pitam gluposti. Naravno da nisu.

Dobro, de, nema veze, htela je ona da vidi i Muzej Nikole Tesle.

Kažu u Turističkoj organizaciji Beograda da je otvoren svaki radni dan, sem ponedeljka, od 10.00 do 18.00, i da se na svaki pun sat organizuje tura kroz muzej gde pouključuju svu onu Teslinu skalameriju i drže stručna predavanja, čak i na engleskom jeziku.

Odem za svaki slučaj i na sajt Muzeja Nikole Tesle, i stvarno tamo piše sve što mi u TOB-u rekoše. Rešim da povedem i dete, da se nauživa skalamerije. I tako se mi pokupimo danas oko 3 popodne i zapucamo u Muzej Nikole Tesle.

Dobardan-dobardan.

Mi došli.

E, a džaba ste dolazili, muzej je zatvoren.

"Kako je zatvoren kad na sajtu piše radno vreme od 10 do 18?"

"Imamo specijalnu delegaciju, znate."

"Ali, dovela sam strance - Amerikanku i Danca. Nećete valjda da nas vratite? Ona sutra putuje nazad."

"Žao mi je, ništa ne mogu da učinim."

"A što niste stavili na sajt da muzej danas neće raditi zbog specijalne delegacije?"

"Pa znate kako, mi nekad tek par sati pred dolazak specijalnih delegacija saznamo da one uopšte dolaze."

"Nema smisla stvarno!" penim i dodajem "Turiću vas u novine, majke mi!"

Tu ona malko popusti pa nam kao "učini" da možemo da obiđemo uokolo muzeja, ali ne smemo ništa da dotičemo i uključujemo, i ne možemo da imamo turu s objašnjenjem nikako.

Šetamo mi tako uokolo, razgledamo, a meni se toliko smračilo pred očima od muke da ne mogu ni da gledam šta se videti ima, nego mi đavo ne da mira pa idem nazad kod one devojčice s ulaza da je pitam a koja je to specijalna delegacija, od koje su sorte?

"To su, znate", kaže ona meni bez da trepne, "prijatelji direktora muzeja."

Majko moja mila, kad me tad nije opalio cerebralni insult, nikad neće!

Počne opet da mi ide pena na usta, pa mi potom padne mrak na oči, pa onda napravim još jedan krug po muzeju da se smirim, a kad sam se opet na ulaz vratila prilazi meni ona devojčica pa mi kaže: "Znate, raspitala sam se kako se zvanično zove ova delegacija. Zove se GRUPA ENTUZIJASTA."

"Jel' treba da platimo ulaznice", pitam ja.

"Ne treba", kaže ona, kao da nam učini.

Izađemo napolje, pušimo i čekamo taksi, posmatrajući kako se uz stepenice penju i dva minuta kasnije nazad spuštaju majka i dvoje dece.

"Jesu li i vas vratili?" pitam.

"Jesu", kaže majka.

Matija i Teodora, devetogodišnji blizanci, takođe nisu mogli ništa da vide zbog grupe entuzijasta direktorovih prijatelja.

Ne znam koji im je taj direktor i od koje je sorte (čitaj: stranke), a i ne zanima me baš naročito, svejedno je to ista sorta, zatrla se dabogda.

Samo znam da je teško onoj zemlji kojoj je grupa entuzijasta direktorovih prijatelja važnija od devetogodišnjih blizanaca, Matije i Teodore, i moga osmogodišnjeg Marka.

Rastite deco, što brže i što pre, i bežite iz ove bestragije glavom bez obzira!

Vidite da mi i ova dva i po stranca što u zemlju zalutaju tretiramo ko poslednje budale što su se drznuli da pomisle da mogu neki muzej u našoj lepoj zemlji da obiđu.

Ene im rakije i kajmaka, dosta im je!

Šta je pa i njima dupe zinulo na muzeje, budale neopevane!