Konj

‘ajd' sad malo vi

Rosinante

Sad je na Festu bio Spilbergov film ''Ratni konj''... uh, muke moje.. znam da će biti hepi-end, al se preznojih. Prelep konj.
Ima scena sa mnoštvom konja i stvarno su impresivne.

Dobitnik kadrovske politike cara Čizmaša zvao se Incitatus.

Ime konja onog Muje iz Doboja se izgubilo u istoriji.

Kafana Kod konja se zove nekako drugačije ali retko ko zna kako.


Za dobrim se konjem prašina diže!
A za svakim gomila ostaje.

да плачем, онако, из невезаног, када ми дође, чим чујем: -Хеј, жао ми коња..



( Јанош Месарош )

za trku imamo:Sir Tristam

Godinama mi je kuca bila puna jednoroga, kćerka skupljalo igracke, figure, filmove, knjige, slike, pa se i ja nalozila i upotpunjavala kolekciju.

Strast prema konjima bila tolika, da sam je sa pet godina vodila u klub "Milicionar" na Bežanijsku kosu, gde su deca mogla za dž da jašu i brinu se o konjima.

Tamo sam naučila da su u štali dobro došle koze, jer smiruju konje:)

Ne tako davno sam za svoj groš išla svakodnevno na farmu konja u Rovinju i prvi put u životu doživela da sam okružena sa 25 slobodnih konja na mirisnoj livadi. Čudo! Zen!

ps. jel mogu postiram tekst koji sam napisala o toj farmi?

„Sa kozama dnevno igraš šah, a sa konjima plešeš balet", kaže mi osamdesetpetogodišnji Miroslav Haber, najpoznatiji istarski kozar, dok sedimo uz more, na ogromnoj terasi njegove kuće u Rovinju.

“Da li znate da 10 koza obezbeđuje evropsku platu”, pita me odmah, gibak, poletan kao mladić, pa prodornog pogleda objašnjava: “Deset koza čiste pasmine dnevno daje 20 litara mleka, godišnje 120 jaradi, svako jare se prodaje po 150 eura, amortizacija je kratkoročna, samo 11 meseci. Biti pastir je gospodski posao.”

Pitam ga da li je to formula njegove neverovatne vitalnosti i u devetoj deceniji života, jer samo ove godine prešao je hiljade kilometara, držao predavanja, seminare, vorkšopove, a sa suprugom Juttom i polaganja za voditelje terapijskog jahanja konja.

“Životinje su me mnogo naučile, a koze su čudesne. Sada znam da uživam u prirodi i shvatam lepotu bure, sunca, flore, to čoveka ozdravi, to ga održi.”

Pre nego što je došao u Istru, Miroslav Haber je radio kao atomski fizičar na relaciji Zagreb-Beograd, a šezdesetih godina prošlog veka bio je u beogradskom institutu “Vinča” i jedan od članova komisije za utvrđivanje radioaktivnosti, kada je ozračen. Na lečenju u Parizu kao najbolji lek su mu preporučeni kozje mleko i sir.

“Radio sam i u Institutu jugoslovenske akademije, sedeo na dve stolice radi novca i karijere, pisao knjige, a onda sam od svega pobegao. Ljudi su se čudili kad sam napustio polozaj, fakultet, ali da sam ostao, živeo bi još samo 10-15 godina”, kaže.

Tako su koze postale njegov drugi život, koji je započeo pre pola veka, odrekavši se naučnog rada i zakupivši u istarskoj regiji Marboi, pored južnih obronaka Limskog kanala, veliki komad zemlje pod makijom, zarastao u neprobojnu šikaru.

„Počeo sam sa istarskim kozama, ali one su divlje. Ako imaš dve, čim ih pustiš jedna ode za Pazin, druga za Trst. Trčao sam kao lud za njima, jurio kao magare i pse imao, ali ne možeš da ih stigneš. A istarski jarac, čim sam se sagnuo, on bi me dočekao”, seća se i priča da je tada ostao sam sa dva mala deteta, pa je u jurnjavi za stadom jedno nosio u ruksaku, a drugo je trčalo za njim.

Tako je bilo sve do dana kada je u Nemačkoj video mladog pastira kako čita stripove, a smeđe koze, nalik srnama, mirno pasu oko njega. “Pitao sam dečaka u čemu je tajna, zašto ne beže!? Rekao mi je da su naprosto takve. Odmah sam svoje stado prodao i uvezao ove plemenite srnaste koze. Morao sam dobiti iz Beograda dozvolu, neki sekretar za poljoprivredu je odoborio uvoz, pa sam počeo sa tri, a za par godina imao sam ih 70. Ove koze su pitome, mogao sam da čitam knjigu i pišem, dok ih čuvam. A ako sam htio da prilegnem, onda dođu jarci, samo ovi su fini, nemaju rogova, legnu pokraj mene, ni ne smrde kao druge koze ”.

Vremenom je ovaj strastveni ljubitelj prirode i životinja proizvodnju mleka i sira za vlastite potrebe proširio, pa je kozji sir počeo da pravi i za Onkološki institut u Gracu, a zatim da izvozi po Evropi. “Pravio sam oko 34 vrste ekoloških sireva, dobio mnogo medalja, domaćih i svetskih. Bitno je eko ponašanje, životinje uvek jedu napolju, čak i zimi, nikada ne dobijaju sena, ničega, svaki dan , najmanje osam sati su slobodne. Jedna od tajni je da nikada nisam mleko zagrevao preko 39 stepeni, znači nije dolazilo do koagulacije aminokiselina.“

Vrlo brzo, njegova farma je prerasla u vodeći genetski centar u Hrvatskoj, a njegove rasne koze nalaze se svuda po Evropi, a u Hrvatskoj ih ima od Dugog otoka do Medulina. Poljoprivredom se bavi četvoro od njegovo osmoro dece, supruga mu je šaptačica konja, a dve kćerke prvakinje zemlje u jahačkim disciplinama. Međutim, od svih životnja, koze su mu najmilije.

“Znate, ja sam i orlove dresirao i konje i pse, ali koze su nešto posebno, one vas nauče redu, čak i njihov raspon hrane dokaz je da su posebne. Krava pase oko 35 vrsta trava, a koza brsti više od 250 i prava je putujuća apoteka. Zato ih iskusni travari vode i u berbu lekovitog bilja, jer im pokazuju koju travku valja ubrati. Tome dodajte da je kozje mleko najmanje masno i da sadrži moćne antioksidante. Naravno, pričam vam o pedigriranim kozama, jer drugo se ne isplati. Ja neću da uzmem kozu koja ima gorko mleko koje ne mogu da prodam. Ono sto “vindija” prodaje kao kozje mlijeko, to je brzim vozom prošlo pokraj kozje farme.To je kao vinograd, imate ogromne razlike, razno grozđe.”

Ples s konjima

Pre skoro tri decenije sa drugom suprugom, Austrijankom Juttom, započeo je da gaji i plemenite konje. Zbog dobijanja boljih karakteristika, iz Nemačke je nabavio i tridesetak pastuva trakenera, ima školu jahanja, a osnivač je i hrvatskog Savez uzgajivača trakenera, koji vodi njegova supruga.

“Trakeneri su zaštićena nemačka pasmina čija je tradicija stara tri veka. To su univerzalni konji, koji nastupaju u svim olimpijskim disciplinama. Senzibilni su i privrženi čovjeku pa su pogodni za hipoterapiju”, kaže za NIN Jutta Haber i objašnjava: “Ja se s konjem igram, »plešem« s njim. Koristim manjež i konop, ništa više, ali nema tu natezanja, konji mene razumeju.”

Miroslav ističe da njegova žena komunicira s konjima neverbalnim jezikom, savršeno kontroliše svoj fizički i psihički tonus, pa lako stiče poverenje i poštovanje ovih plemenitih životinja:

“Glavni princip rada je uspostavljanje hijerarhije na principima funkcioniranja krda. Konj je u evoluciji dvadeset puta stariji od čovjeka, a prirodni odnos u krdu gradio je 60 miliona godina, genetski prenoseći i razvijajući reakcije preživljavanja u prirodi, na osnovu refleksa i instinkta. Ta je evolucija pokazala da je konj vrlo socijalna životinja, oseća se sigurno samo kada je u blizini dominantnog konja, u stadu, ili u blizini dominantne kobile, jer u konjskom krdu, vlada matrijarhat. Dakle, kada Jutta pristupi konju, ona koristi signale alfa kobile, a to se može naučiti samo od konja, gledajući njihovo ponašanje u krdu.”

I zaista, o Jutti Haber cela Istra govori kao o šaptačici konja, jer se dominantnost čoveka nad konjem ne postiže ljudskim jezikom ili kažnjavanjem na ljudski način, već isključivo jezikom tela koji konj jedino i razume. “Na primer, najveća kazna za konja u prirodi je da bude isteran iz krda. Da bi »odgojila« neposlušno ždrebe, kobila ga istera iz krda i ne pušta ga ni blizu sve dok ne pokaže da je spremno da je sluša”, kaže Jutta.

Do trenutka kada konj dozvoli da bude osedlan i pusti jahača u sedlo prođe i 14 dana, odnosno i do mesec dana ili duže, ukoliko se radi o korekcijama ponašanja zbog neljudskog odnosa prema njemu. Metodama redresure bavi se samo nekoliko osoba u Europi, a Jutta Haber jedna je od njih i već godinama je tražena za rad s problematičnim konjima u svim evropskim ergelama.

Rodovnik od 400 godina

„Adrenalin isključuje svako učenje, ja nikad nemam adrenalin prema konju. Oni znaju da sam alfa. Kad malo digne nozdrve, malo usta, to je već reč. Kad konj primeti da neko razume, on je sretan, on i vama govori. Samo treba znati čitati", kaže.

Jutta se bavi i lečenjem konja. Iz štale izvodi belu kobilu i pokazuje mi je.

"Mi edukujemo i traumatizovane i preplašene konje koji nam dolaze na terapiju. Ova je takva bila, bila je potpuno divlja. Kada su je utovarivali, nije htela u prikolicu, tukli su je tri sata, pala je na asfalt, šest sati su tako sa njom. Meni treba 14 dana za ujahivanje konja, sa njom sam radila šest nedelja, ona je išla kao ludjakinja, samo unazad. Posle se smirila, vidite sad kako ide lepo. Sad je to sretan konj."

Haberovi su iz Andaluzije u Rovinj uvezli licenciranog pastuva po imenu Hierro, kobilu Fabulu i ždrebe Kaperuza. Inače, ovi konji se u Španiji nazivaju i kraljevskim, a njihove kćeri, Mirjam Haber i Suzana, višestruke su državne prvakinje u dresurnom jahanju u disciplini World Dresure Challenge i spremaju se za Olimpijadu u Londonu, trenirajući i u Nemačkoj.

“Konji se takmiče u vežbama u krugovima, zavojima, kasu, galopu, skokovima i piruetama. Mi smo jedini u Hrvatskoj koji uz edukaciju konja i jahača i sami uzgajamo plemenite konje. Pharo, smeđi trakener, ima rodovnik od 400 godina unazad ”, kaže Miroslav Haber, a njegova supruga objašnjava:

“Kod jahanja je najvažnije ispravno fiziološko i dinamičko sedenje. Samo je ispravno jahanje zdravo za jahače, konje i njihova tela. To posebno dolazi do izražaja kod hipoterapije. Konj je obično ukočen i ne funkcionše kad jahač krivo sedi. Mi se strogo držimo bioloških principa po kojima jahač i konj treba da usklade svoja težišta, što je najbolje i za jednog i za drugog - konju zbog profilakse, a jahaču zbog pravilnog prenošenja pokreta u hodu.”

Da li je tačno da se koze i konji slažu, pitam.

“Da, konji i koze se izvrsno slažu. Na primer, gde je izmet od koze i nešto počne rasti, tu konj ide da jede, i obrnuto. A krave i ovce idu zajedno. I u odnosu na zooonoze, konji i koze se potpuno slažu. Nemiran konj se smiri ako u boksu pored sebe ima koze, “ kaže mi Miroslav Haber, dok ga u stopu prati pas tornjak.
“Bio je vezan pre neki dan, pa su nam divlji psi zaklali četiri koze, a susedu magarca”, kaže mi tužno i objašnjava da su šarplaninci i tornjaci samo odbrambeni sistem od čagljeva i drugih napadača.

Pitam šta planira dalje.

“Sad su deca velika, pa idem ispočetka, sam. Sagradiću još jednu farmu koza na Čičariji, ali tamo će biti teže da se radi, jer to je već 800 metarjavascript:;a nadmorske visine i niske temperature. Ali, još uvek fizički radim, noću pišem i za koze imam filing.”

Antrfile-1
Koze protiv požara

Danas se za koze u Hrvatskoj dobijaju premije od države, oko 60 eura godišnje po životinji. Međutim, nije tako uvek bilo. “Samo u Hrvatskoj je svojevremeno uništeno oko tri miliona koza, a da se niko nije zapitao ni koliko je požara zbjavascript:;og toga izbilo”, kaže Miroslav Haber i objašnjava: “Koze su prirodna preventiva, one stalno “čiste” dole, gde požar i bukne. U Francuskoj su, na primer, zbog toga svo kozarstvo prebacili na Azurnu obalu i tako su zaustavili sve požare. Pogledajte samo moje imanje, to je nekad bila neprobojna šikara, a danas je kao park, nisko rastinje očišćeno. Sve su to koze raskrčile” .

Režirao Sidni Lamet.
Ričard Barton glumi psihijatra koji dobija novog pacijenta, momka koji je metalnom šipkom oslepeo šest konja...

wakan


a slika je sa tvog starog bloga :)

Preporuka, naklon, sve po spisku redom, al':

Buđavi Čarlton Heston ih je kao Ben Hur u istoimenom filmu, šibao do iznemoglosti.

Tu je on daleko od budjavog, na vrhuncu je karijere. Jeste imao neke cudne ideje u vezi sa oruzjem, rasama i slicno, al' ono sto mu je bio posao je radio bez greske.

Pastuv

Konja savladati ... nije lako. Treba snaga, moć mentalna, čvrstina psihička više nego fizička.
Nekad bio čuveni senjski ugalj, ali rudnik odavno zatvoren. Ostalo naselje, propalo i nikakvo. Rudari nekadašnji se razišli a preostali promenili zanat i sad rade kao šumski radnici. Konjima izvlače drva do puta.
Pozvali me da kastriram pastuva. Nisam tamo ranije bio, spremim sve i krenem. Pretpostavljao sam kako može izgledati napušteno rudarsko naselje ali ono ... Propali krovovi, neka viseća gvožđurija, ruševne zgrade; sve zaokruženo mladom bukovom šumom u napadu. Petnaestak ljudi divljega izgleda tupo gleda stranca u dolasku; par lujkastih žena i šugavih pasa promakne među razvalinama ... Nigde nijedno dete.
U toj sveopštoj katastrofi odjednom sine - čudo. Usred retke bukove šumice vezan konj nezamislive lepote. Ni dobardan nisam odgovorio već začarano gledao u blistavu moćnu životinju. Sklad, sklop, snaga, griva ... ma neverovatno. Nikad pre ni posle ovakav dijamant konjski nisam video ma ni blizu. Bio je vezan sa tri lanca bikovska za bukvu ko čunak koja je bila oguljena skroz; do dva metra iznad zemlje potpuno bela. Stajao je u rovu koga je sam napravio u punom krugu oko bukve dubine preko kolena a razbacane zemlje za čitav nasip ukrug.
- I niko ne sme da priđe ?
- Niko.
- Dobacite seno vilom, a vodu ?
- Evo na motku kofu pa pružimo ...
E tad sam se zamislio. Ovo će teško da se izvede. Ovde neko može da pogine. Ova sila kad udari tu nema žuti nego odmah crveni karton. Treba ga prvo uspavati, pa povezati noge propisano, pa držati i tek onda da radim. A kako mu dati anesteziju ? Puškom za lavove ?
Zatražim dve bukve ko bandere, ležale posečene, da ih spoje u 'V' i vežu spoj konopcem. Pa motkom dugom ćebe na glavu. Teško, ali su uspeli. Onda onim bukvama ko makazama otpozadi da ga stisnu. Bacao je čifte duple ali i to je uspelo posle mnogo pokušaja. Po četiri jaka šumska radnika sa svake strane jedva su silu držali. Tad sam morao da uskočim u smrtni krug do njegovog vrata, ubo anesteziju i izleteo. Za mnom su letele one bukve u komadima. Posedali smo i sačekali da počne narkoza. Tad mi je bilo baš žao. Ovakva sila i lepota treba da se produži. Ali ne i ovoliko zlo.
Anestezija je odlično delovala, momci spretni i posao sam neočekivno lako i brzo završio. Opet su ga povezali na ono mesto da se probudi i seli da odmorimo posle opasne avanture uz hladno pivo iz kladenca. Prezadovoljan što smo svi ostali čitavi tek tad primetim na gazda Milanu Bosancu šaku povezanu prljavim zavojem iz koga je mestimično probijala krv.
- Au, nisam video kad si se povredio ... ?
- E moj doktore ... Sad ću pošteno da ti ispričam sve. Ti si trinaesti.
- ... ?
- Ukupno dvanaest doktora veterinara dolazilo ovo da uradi, neki sami, neki po dvojica, jednom bogami četvorica. I svi junaci nikom ponikoše ...
- Nisam to znao.
- Nisi ni mogao, doktorska se bruka ne priča. Ovaj pastuv nije šumski nego domaćinski iz udaljenog sela. Čuven nadaleko, dovodili mu kobile bogzna odakle. Ali tukao ga gazda stalno pa se prozlio. Dok ga jednom nije pastuv dočekao prednjom kopitom po butini, oborio pa ujeo za drugu nogu. Eno ga mesecima leži na ćuprijskoj ortopediji, jedva ga zakrpili. Prodo mi ga iz bolnice da ga vodim da ga ne dočeka. Probo sam ga u drva al ne vredi; osililo se to, ubiće mi ljude. Pa rešio ovako, možda ga smiri. A ova ruka ... vidiš da nemam mali i domali prst ... odgrizo mi gad prekjuče ...
- ... !
- Uzmem zdravom rukom sikiru da mu presudim. Priđem, i on vidi da mu došo sudnji čas. Siguran je bio u to, ko i ja. I ne brani se nego isprsio se i gleda me prkosno u oči, samo što ne kaže : Udri pizdo, jači si, imaš sikiru; udri ! Gledamo se tako, gledamo ... i bacim sikiru ... Protiv takve sile i božje lepote nije mi se dalo udariti ... !
Završeno sve i odem. Posle desetak dana navratio u ordinaciju njegov predradnik i priča :
- Pastuv nije ni osetio, preboleo lako al i dalje niko ne sme da mu priđe. A gazda-Milanu rana podljutila i eno ga u bolnici krevet do kreveta sa prethodnim gazdom, onim domaćinom što mu noge razbio. I on mu pričao kako je onako taze ćopav krvav uzeo sačmaru da mu presudi i nije mu se dalo ... Pozdravio te gazda-Milan a meni reko da ga se otarasim kako znam i umem.
Nikad nisam saznao šta je dalje bilo.

I blog, i Vesna i Nikvet!
Neočekivano zadovoljstvo.

Holivudska varijanta...ali stara škola:)

Kako se piše konj na kineskom?

Danas posle doručka diskusija - gospođa Verena, Duš, Janek i ja - izazvana mojom tezom da je čovek na konju nastranost, smešnost i uvreda estetike. U tom konjskom Akropolju teza je odjeknula kao svetogrdni grom.

Objašnjavao sam da se životinja ne rađa zato da bi nosila na sebi drugu životinju. Čovek na konju je isto tako nastran kao pacov na petlu, kokoška na kamili, majmun na kravi, pas na bivolu. Čovek na konju je skandal, narušavanje prirodnog poretka, silujuća izveštačenost, disonansa, ružnoća. Pozivali su se na vajarska dela koja veličaju čoveka na konju. Nasmejao sam im se u nos. Kipovi! Umetnost je uvek povlađivala pravilima dobrog tona - gotovo kao i moda. O svemu odlučuje navika. Gledamo vekovima konjske statue, slično kao i ljude na konju, ali kad bismo oprali oči
i pogledali osveženo, iskrivili bismo se s nedopadanjem - jer konjska leđa nisu mesto za čoveka, slično kao ni leđa krave.

Raspravljali smo u jutarnjoj šetnji, a šezdeset punokrvnih konja na pašnjaku okretalo je na nas svoje tople, blage oči. I napao sam jahanje. Uživanje? Prijatna i lepa zabava? Ha, ha, ha! Podskakivati na stoci, dizati se i padati raskrečenih nogu, odbijajući se zadnjicom o ta neizbežna leđa, imati pod sobom grubu i glupu životinju na koju je tako teško popeti se, s koje nije lako sići, kojom je gotovo nemoguće upravljati? "Juriti" na njoj brzinom bicikla? Ili stalno ponavljati jedan te isti od sto hiljada skokova preko prepreke - na životinji koja uopšte ne pogoduje za skok? Boriti se s tom očajnom konjskom nespretnošću, koju nikad nije moguće zaista prevladati? Ama ta tobožnja uživanja su čisti atavizam! Nekada je konj zaista bio koristan, odlučivao je o uzdizanju čoveka, čovek na konju vladao je nad drugima, konj je bio bogatstvo, sila, jahačev ponos. Od tog pretpotopskog vremena ostao vam je kult jahanja na konju i obožavanje četvoronošca, koji je već preživeo svoje. Automatski ponavljate oduševljenje svojih dedova, i nabijate sebi guzice radi odavanja pošte mitu!

Nakaznost moga svetogrđa divlje se razlegla s kraja na kraj otvorenog horizonta. Bledo me je posmatrao gospodar i sluga šezdeset rasnih konja.

V.Gombrovič
Dnevnik

строфа нешто оманула
(због видеа што је прати)
па ће нова која следи
бољи приказ теме дати


(а и да уједно тим исправљеними коментаром ,sorry,покретом дочарам успелу стиховану опаску г elis -а)

женској тешко одолети
(и коњи су као људи)
уме живот- сачулатац
на моменат да их слуди

Као дете сам обожавала књигу и филм „Последња Зимзеленова трка“.

Tekst o Karleuši - čitanost 4394. komentara 218

Konji nemaju nikakvu šansu.
Žao mi konja.

(setim se i više njih, ali nije bitno:)

Fru Fru iz Ane Karenjine! Meni je ta scena gde on pogreši pri skoku i polomi konju kičmu, pa ga još vuče da ustane...a ona zabrinuta odaje se pred mužem...grozna bila! Konji uvek izvuku deblji kraj u ljudskim peripetijama.