Izbori (Dnevničke beleške 3)

Raspisalo izbore. Eto, kažu, kad im je vreme. I počinje ono što se naziva kampanjom. Razlikuje se od onog pre toga i posle izbora samo po tome što se tako zove. Ima još nekih detalja ali za ovih dvadeset godina i nekoliko meseci videli smo ih sve. Opozicija će prvenstveno dokazivati da su oni drugi gori, vlast takođe a zajedničko će im biti da niko nije na vlasti. Retki su primeri kada je vlast potpuno preuzimala odgovornost za stanje u zemlji i retko kada je opozicija najavljivala šta će da radi*. I u medijima , kažu bez veze sa izborima, će se pojavljivati priče kako država nije uradila ovo ili radi ono. I, interesantna je teorija zlih jezika, sve te priče, naročito negativne plasiraju ili zataškavaju pojedinci iz vlasti kako bi opanjkali konkurente iz stranke ili koalicije.

Sadašnja kampanja bi mogla da uđe u dnevničke beleške za sledeće izbore, naravno, ako se dogodi nešto što vredi zapamtiti. Kao novinar i učesnik prisustvovao sam skoro svim višestranačkim izborima u Srbiji. Izuzetak su prvi, decembra 1990., kada sam bio na odsluženju vojnog roka u JNA. Niti sam imao svest o tome da je napolju neka kampanja (pominjala se u nekim pismima) niti sam glasao. Tada u kasarni u Novom Sadu od regruta iz Srbije samo Beograđani nisu glasali. Kazalo mi posle da nisu mogli da utvrde gde sam. Od tada izlazim na sve izbore. Ako oni ne znaju gde sam ja ću da dođem da se javim, makar ne znao gde sam. Nisam izašao samo na glasanje u drugom krugu 2008. godine.

Inače prvi izbori na koje sam izašao bili su delegatski. Dobih i karanfil.

Na izborima (parlamentarnim i predsedničkim, ono Panić/Milošević) 1993. godine bio sam kontrolor Demokratske stranke na biračkom mestu u Desetoj beogradskoj gimnaziji. Gadan dan bio. Padao je sneg i duvao je užasan vetar, sve su nam se iglice po licu zabijale. Taj kraj Novog Beograda među opozicijom zvao se „Crna rupa". U zgradama vojni penzioneri, policajci i vojska, a oni su, kao što smo 100% bili sigurni, za Slobu. Moram da kažem da me ni malo nije ohrabrilo prvih sat vremena po otvaranju birališta. Mlađeg od 66 nije bilo. Po onom kijametu. Iza podneva se situacija malo popravila, dolazi mlađi svet. Radikal, koji je bio u odboru, sve vreme je govorio „nama iz opozicije" da ćemo videti šta će nam se desiti posle izbora. Sve nas imaju zapisane...

Posle sam prisustvovao izborima isključivo kao novinar. I glasač. Aktivnije učešće nije za mene. Isuviše sam lajav. Neke stvari , kao na primer obećanja, shvatam ozbiljno, kao obavezu. A nisam gledao izbore samo u Srbiji.

Sećam se jednih u Republici Srpskoj. Beše onomad kada je Biljana Plavšić izabrana za predsednicu Republike Srpske. Na prijemu tim povodom u Banjaluci, po kojoj su kolale glasine da vojska nije srećna i da samo što nije poslala tenkove, tek ustoličena predsednica je grupi beogradskih novinara rekla (ne sećam se tačnih reči) sledeće: „Dođite vi svi lepo u Srpsku. Biće u Srpskoj veća demokratija negu u Beogradu". Tada je to bila žena koja se nije rukovala sa Slobom i koja mu nije bila po volji. Otud valjda i one priče o vojsci koja je, kako smo kasnije saznali, primala platu u Beogradu.

Mislim iste godine u Istočnoj Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu su , kao jedan od poslednjih koraka reintegracije održani prvi hrvatski izbori. Pod nadzorom UN. Sedeli smo nekoliko dan u Vukovaru i okolini i izveštavali. Bilo je tu svega i svačega. Goran Hadžić je pokušao pravo iz kafane da glasa na biračkom mestu u Vukovaru. Dođe on, sa sve tamburašima u pratnji, do biračkog mesta a oni mu kažu nema glasanja. „Vi ste na spisku glasača za Beli Manastir". Jedan hrvatski novinar (Radio Zagreb, mislm), prilično militantan tip, provocirao je Vojislava Stanimirovića, vođu Srpske demokratske samostalne stranke, psihijatra inače, i na kraju ga pita šta će da radi kada Vukovar ponovo bude u sastavu Hrvatske, a ovaj mu, staloženo, odgovara, „Otrvoriću privatnu ordinaciju, vi ćete mi biti prvi pro bono pacijent". I pored uveravanja UN da su sve glasačke liste savršene i odgovarajuće u Iloku smo zatekli scenu gde pakistanski vojnici pomažu članovima biračkog odbora da se odbrane od besnih seljana koji su hteli na glasaju a nije ih bilo na spisku. Nijednog od njih. Posle sat vremena prilične napetosti i gužve pojavljuje se jedan tip u razdrndanom jugu. Ne može da priđe kancelariji u kojoj se glasalo i preko one pobesnele grupe ljudi baca savijeni paket papira jednom iz odbora uz reči „Evo ga pravi birački spisak".

Digresija: Podaci govore da je u Vukovaru pred rat na izborima pobedila Socijaldemokratska partija Ivice Račana.

O novembarskim izborima 1996. pisane su ode, iako više o onome posle (šetnje i to) nego o rezultatima. Kada je ono glavno prebrojavanje završeno 3. novembra uveče i kada je postalo jasno da je opozicija na parlamentarnim izborima katastrofalno poražena grupa novinara BK televizije (bio prisutan) sedela je u desku, prilično umorna i ispražnjena. Trebalo je vući se kući. Hodnikom je naišao tadašnji direktor i glavni i odgovorni urednik Aleksandar Tijanić. Pogledao nas je stegao pesnicu i oštro uzviknuo „Trijumf". Još ne znam da li nas je zezao ili je samo bio srećan.

Dve nedelje kasnije 17. novembra, bio je rođendan urednika informativnog programa BK TV. Žurka u onom klubu u Francuskoj ulici (mislim da se tada zvao F6). Ja sam prilično ispalio tadašnju devojku. U vreme kada je trebalo da se nađemo ispred Narodnog pozorišta ja sam spavao snom pravednika (stidim se) na Jerkoviću a ona me je zvala da mi kaže da je opozicija osvojila Beograd i još neka mesta i da ljudi slave na ulici. To veče slavlje sam preskočio i vratio se u krevet. Tek sam ujutru shvatio šta mi je pričala.

Na onim izborima kada se biralo između Lilća i Šešelja kandidat je bio i predsednik Socijaldemokratije Vuk Obradović. Novinarima je rekao „Na ovim izborima ja neću pobediti".

Leta 1998. Albanci na Kosovu su održali svoje izbore. Ilegalne, naravno. Nisam video uživo ni jedno biračko mesto. Ali se dobro sećam tenzije u vazduhu i nervoznih pogleda sa svih strana. Priština je bila tiša samo još onog dana kada je tako izabran parlament konstituisan.

Izbori 2000. su bili specifični i istorijski važni iz milion razloga. Ali kafići Bulevaru Revolucije bili su Centi za obradu podatka, Zoran Živković i Vladan Batić su se međusobno prozivali zbog frizura i dužine nosa, Zoran Šami je izvodio matematičke formule pred ljudima koji jedva mogu da saberu popijena pića u kafani...

Posle je bilo još izbora. Ništa se specijalno nije dešavalo. Bar ne za zapamtiti. Samo se sećam da sam neke večere dobio pilično precizno predviđajući rezultate. Za ove ne želim ni to. A u dnevnik će ući ako se dogodi nešto što vredi zapamtiti.

* nije fusnota samo objašnjenje

• Kao vlast koja se ne stidi toga na izborima je nastupio SPS 1997. Istina nije imao neku konkurenciju, opozicija mahom bojkotovala. JUL 2000. i to zbog toga što je SPS bio u nekom pravdajućem fazonu „Da živite loše to ne mora da vam kaže CNN, to vam kažem ja, vaš predsednik", reče Milošević u Leskovcu. (Zvuči poznato iz kampanje 2008.)
• Kao opozicija koja najavljuje konkretne poteze nastupio je 2000. DOS. Istina nije uradio 80 obećanog. Bar ne kada je rekao da će uraditi.