Tako Mladi

Malo sam se umorio od dnevno-politickih objasnjavanja (ali ne skroz, bice jos) tako da je ovaj blog relativno logican. Takodje, lista muzickih junaka i junakinja o kojima treba ostaviti po neku crticu ni priblizno nije stiklirana u potpunosti, pa je i to razlog da se pojavi ovo novo pisanije na tu temu...

Grupa mladica koja se pojavljuje malo vise poznata sirim narodnim masama tamo negde '91/92 godine nije, na prvi pogled, ostavila neki veliki legat. Bili su preteca britpop pokretu, ali su se negde u toj Blur/Oasis guzvi malo bili izgubili, i srecom na njih su malo manje obracali paznju tako da su uspeli da urade ono sto su, pretpostavljam, hteli, a ne ono na sta su ih mediji primoravali. Nesrecne personalne promene su nekako preziveli, ali ja cu se ograniciti na taj period '92 - '94 kada su prva dva albuma i solidan broj singlova uneli jednu neverovatnu svezinu u kako je tada izgledalo malo posustalu, ali sa ove vremenske distance ipak vrlo agilnu rokenrol scenu Ujedinjenog Kraljevstva.

Vruce leto 1992 godine, i njihov prvi album, za mladi narastaj u Srbiji koji se jos uvek batrgao kroz nicim izazvani rat je pokazao da zivot drugde na planeti ne samo da nije stao, nego da se i svom zestinom nastavlja dalje. To sto smo mi konkretno bili otisli da se malo prosetamo po paklu (ne cigareta), nije znacilo da je svako imao tu samoubilacku zelju. Demoni su uvek i svugde prisutni, jedino je pitanje da li su nametnuti, kao oni koji su nas opsedali u to doba, ili licni, o kojima je gospodin Anderson pokusavao da prozbori koju rec.

Da, koketiranje sa svim i svacim, gender-bender, drug abuse, prostitucija, seksualne perverzije, zivot na socijalnoj pomoci, zlostavljanja, klasne podele i ostala skrivalista nisu bila dovoljna da ne vidimo da se ispod svih socijalno-drustvenih komentara i muzickih ulja na platnu grupe Suede krije cista, licna, izvorna, neiskvarena emocija, koju ovaj svet gusi, davi, unistava, pokusava da obrise, pokusava da uprlja, ali koja uprkos svemu opstajava ispod nas, cini osnovne temelje nasih licnosti i njome se treba baviti, ali je ne trebamo ni u kom trenutku, ni u kojoj situaciji osudjivati i ocenjivati. To sve kao direktan nastavak filozofije Luconose koji se pojavio tamo negde tacno deset godina ranije '82, ali o kome jedan drugi put.

Suede su i muzicki i tekstualno bili ispred svog vremena. Ponekad cak i previse. Istovremeno su odbijali da se odreknu svog konkretnog i ociglednog nasledja, i rusili su sve barijere ispred sebe. Nisu pokusavali da se dopadnu. Imali su preciznu potrebu da budu tacno to sto su bili, i tacno u to vreme. Za genijalnost je uvek potrebno dvoje, u ovom slucaju to su bili Anderson i Butler. Glas i gitara. Jin i Jang. Suvise pretenciozni da bi bili cool, suvise iskreni da bi bili ignorisani. Neverovatno kako se uvek kad treba pojavi tacno onaj koji treba da se pojavi. U redu, govorili su Suede svetu oko sebe, progutacete nas, ali nemojte imati iluzija da nismo svesni toga. Muzika Suede mi se ponekad cini kao prvi decji plac, kao urlik nemoci posle prvog udisaja vazduha koji brutalno i zauvek raskida vezu sa sigurnoscu majcine utrobe i baca nas bespovratno na djubriste istorije. Da li je slucajno sto su mnogi te prve polovine devedesetih zeleli da se uspu nazad 'gore' uz pupcanu vrpcu?

Ali, u sustini, kad malo bolje razmislim nema mnogo sta o njima da se napise. Reci su i suvisne i nedovoljne u isto vreme. Suede muzika je kao slika, mozes samo da budes opcinjen. Identifikacija sa gotovo svakom pesmom je tako laka i prirodna, bez obzira da li se licni afiniteti i iskustva i bukvalno poklapaju sa onima o kojima pesma govori. Forma je licni izbor, sustina je zajednicka sudbina svih nas.

Suede jos uvek mogu da pustim i da slusam sa istom emocijom kao kada sam imao dvadeset godina. Neko ce reci da su pesme pune patetike. Ja bih cak rekao prepune, da kipe od iste, ali i da su je na taj nacin pobedile. Ne treba se nikom rugati, samo treba otvoriti srce i za sebe i za druge... cak i ako jos uvek nismo probali da teramo zmaja iz nasih domova...