Biciklom oko sveta -- Turska, Kapadokija

Kapadokijska dobrodošlica

 23. mart

Kako putnik zna da je ušao u Kapadokiju?

Najpre po mnoštvu vulkanskog kamenja koje se nalazi svuda oko puta. Njive, bašte, šumarci -- sve je prepuno crnih, povećih komada stena.

Drugi pokazatelj je osetno zahlađenje. Kapadokija se naime nalazi na dve do tri stotine metara višem platou od Centralne Anadolije. I ne samo što je na planinama s moje desne strane i dalje debeli sloj snežnog pokrivača -- snega još uvek ima svuda na vrhovima preko dve hiljade metara -- nego što je vazduh britak, pa mi se čini da je još hladnije nego što zaista jeste. Kakogod, moram da se dodatno obučem.

Sledeći nepogrešivi znak je da kao nožem odsečena prestaje ona toliko naglašena turska gostoljubivost. Deca i dalje dobacuju za mnom: “Hello!”, ali nakon toga dodaju “Money, money” ili “Tourist!”. Imam utisak da u meni vide nekoga koga treba opelješiti, iskoristiti, napasti. Dobro došli u čuvenu tursitičku zonu.

Kada u dva mesta pitam za baštu gde bih postavila šator, oba puta me odlučno preusmere na kamp u Nevšehiru ili u hotel. Ne pomaže ni to što ponavljam da nemam novca, da sam umorna da bih vozila do Nevšehira, jer vetar je čeoni i veoma jak, a do tamo ima još dvadest kilometra, a sad je skoro pet i uskoro će pasti mrak...

Policajac u mestu Ačigol objašnjava mi da ne bih bila sigurna ako postavim kamp, jer ima mnogo lopova i loših ljudi. Zar oni nisu tvoj posao, do đavola?, pitam se, a pitala bih i njega ovako iznervirana, ali znam da me ne bi ništa razumeo.

Pokušavam i kod žandarma. Dva-tri dana ranije, u mestu Kizilčakuju bili su mi najpre obećali dvorište ispred njihove zgarde, ali tokom razgovora jedan žandam spontano mi je ponudio svoj dom za tu noć budući da je napolju bilo hladno.
No ovde je druga priča i sa žandarmerijom. Osim što smo se momci i ja, a potom i glavni sa nama, siti ispričali i ismejali, nisam imala uspeha. Nisu bili voljni ni da mi preporuče mesto iza ograde njihovog zdanja a nekmoli unutar njega. Nego su me, takođe, uputili u Nevšehir.

Šta ću, kud ću nego pravac tamo, da nađem taj kamp, a usput možda ugledam neko zgodno mesto da se besplatno ukotvim za ovu noć.

No na ulazu u grad, od čuvara velelepnog groblja-parka saznajem da nema kampa. Kako nema? Nema, nikad nije ni bilo. Ima samo hotela.

Argh! Dođe mi da urlam nakon šest sati pedalanja po ubistvenim čeonom vetru. Srećom te sam, po već razvijenom uslovnom refleksu da svuda okolo vrebam zgodno mesto za kamp, otprilike na kilometar-dva nadomak grada opazila jedno mesto koje obećava. Vraćam se tamo i -- imam sreće. Osim što je svuda sneg koji još nije okopnio, sve je pusto, mada je na svega stotinak metara od glavnog puta. Na uzvišenju je, zaklonjeno od pogleda i sa par ravih površina dovoljno velikih za pod mog šatora. Šta više tražiti od života?

Spavati, spavati, spavati, a sutra -- sutra možda i sanjati u Kapadokiji.

Kratki kurs geologije 

24. mart 

Nisam od onih putnika koji pre posete nekoj zemlji, oblasti, gradu, objektu predano urade domaći zadatak i iščitaju sve informacije o tome šta će posetiti. Mene mrzi da se pripremam, a i više volim iznenađenja od velikih očekivanja, koja se obično preobrate u razočaranje kada se nađem na licu mesta. Ipak, nije ni da baš nemam pojma kuda idem -- sa internetom dostupnim u skoro svakom selu, teško je ostati neobavešten.

Dolazeći u Kapadokiju, znala sam šta ću videti (mada nijedna fotografija ni televizijska emisija ni približno ne mogu da dočaraju kako to stvarno izgleda uživo), ali sam imala prilično nejasnu predstavu o tome kako je sve to kamenje nastalo i tek površno znanje o nekim tamo Hetitima a potom ranim hrišćanima koji su živeli u ovdašnjim pećinama i podzemnim gradovima krijući se od progonitelja.

 A onda, zatečena prirodnim fenomenom koji je teško opisati rečima -- oblicima nestvarnim, neverovatnim, čudnim, neobičnim, mističnim, kosmičkim, jedinstvenim, onostranim, bizarnim, zabavnim... -- poželela sam da shvatim kako je sve to nastalo.

I evo priče:

Pre više od deset miliona godina, tri vulkana u oblasti koja se danas zove Kapadokija započela su svoju geološku simfoniju izbacujući lavu, kamenje i pesak po okolini. Nakon eona, eksplozivni rezultat planina Ersijes, Hasan i Melendiz ohladio se i sabio u formu turfa, mekog, poroznog kamenja koje je lako podložno eroziji. Voda je prodirala unutra praveći u stenama lukove i otvore, a vetar je dovršavao njen rad oblikujući ih u raskošne oblike šišarki, igala, stubova, piramida. Čvršći slojevi stena poput bazalta opirali su se uticaju prirodnih elemenata i često ostajali na vrhovima ovih formacija, savršeno izbalansirani, u obliku onih mrkih kapa ili šešira koji izgledaju toliko zabavno, a pokatkad i perverzno (kao u “Ljubavnoj dolini”).

Fascinantne su i boje: bela, oker, roze, crvena, mrka, pa sve moguće nijasne između njih. Tolika raznolikost rezultat je pre svega procesa oksidacije, a završni pečat svemu dali su, naravno, ljudi koji su rezbarili u kamenju oblikujući ga prema svojim potrebama.

I to je ukratko priča o nastanku ove ogromne bašte prepune skulptura neponovljivih oblika, na engleskom nazavanih “vilenjački dimnjaci” (fairy chimneys), što je sintagma koja prilično slikovito dočarava njihov stvarni izgled i veličinu. A za one koji više vole egzaktne podatke, Kapadokija je region koji se prostire na približno sedamdeset kilometara kvadratnih, između današnjih gradova Nevšehira -- na zapadu, Urgupa -- na istoku i Avanosa -- na severu.

 Kapadokijska kapija -- Uhčisar

 Moje otkrivanje planete zvane Kapadokija (“Ratovi zvezda” snimani su u jednoj od ovdašnjih dolina) slučajno počinje od najviše tačke u regionu -- Učisara.

Put od Nevšehira doveo me je ravno u centar ovog gradića, naizgled potpuno nezanimljivog. Stajem na raskrsnici, po običaju dobro obeleženoj, i čitam znakove. U Turskoj su table za istorijske i ostale znamenitosti braon boje, te radoznali putnik ne može pogrešiti ako odluči da prati jednu od njih. Tako, znajući da je ovaj gradić po nečemu važan, ali ne baš i po čemu, odlučim da krenem u pravcu znaka na kome piše Uçhisar cale. Strmo uzbrdo, pa još kaldrmisanom ulicom da truckanje i napor budu veći, do turističkih autobusa koji su nepogrešivi znak da sam na dobrom mestu, mada u loše vreme jer je subota, što znači da će biti bujuk turista.

Pre nego što ugledam zamak, pogled mi se otima nalevo, strmoglavo nadole prema desetinama golubijebelih stena. Kasnije, pročitaću da se to mesto upravo i zove Golubija dolina, zbog toga što golubovi vole da se gnezde u spoljašnjim šupljinama ovog kamenja, a žitelji Ušičara sakupljaju njihov izmet koji je odlično prirodno đubrivo. Prilaz golubijim vilenjačkim dimnjacima sasvim je slobodan, pa ću tu provesti više od dva sata istražujući i diveći se što kreaciji prirode, što ljudskoj praktičnosti koja ju je prilagodila svojim potrebama.

No najpre odlazim da posetim zamak, kapiju Kapadokije. Cena ulaznice je, rekla bih, vrlo simbolična -- pet turskih lira, budući da se za taj novac dobija odličan panoramski pogled na celu kapadokijsku dolinu. Ne znam, a do kraja mog boravka u Kapadokiji neću ni saznati kako sve to izgleda iz balona (budući da najjeftinija karta košta sto dvadeset evra), ali verujem da je sasvim moćan osećaj leteti iznad parčeta planete koje izgleda kao da se na njemu Zemljina kora još uvek rasejava i diferencira.

Neverovatno je ali istinito da je s vrha zamka veoma teško napraviti dobru fotografiju. Jer vilenjačkih dimnjaka je toliko, to su redovi i redovi, nepregledne šume najrazličitijih, čudastvenih oblika i boja, pa se u oku prosečno dobre, neprofesionalne kamere kakvu ja imam sve to sliva, pretače i rastače u ne baš jasnu sliku.

A zamak? Zamak je ogroman, to je najveći vilenjački dimnjak u čitavoj Kapadokiji. Ima tri sprata na koje nije nimalo lako popeti se iako danas stepenice vode oko spoljašnjih zidova, što je mnogo lakše savladati nego da se penje unutrašnjim, kao u davnoj prošlosti, dok su ovde živeli ljudi.

O tome ko i kada i zašto je naselio ovu oblast i, posebno, ovo mesto, ponešto se može pročitati na tabli ispred ulaza u zamak, ali to je nedovoljno. Kao da Turci nisu mnogo marili da informišu neobaveštene posetioce, ili su smatrali da bi pre nego što ovde dođu turisti trebalo da pročitaju makar osnovne činjenice. A one kažu da su prvi stanovnici ove oblasti bili Hetiti i Frigijci, u petnaestom veku stare ere, koji su izgradili i prve podzemne gradove. U rimsko doba, ovde su se sklanjali hrišćani od progona. I oni su u stenama klesali stanove formirajući čitava naselja i ranohrišćanske zajednice od po nekoliko hiljada žitelja.

U potonjim vremenima, kada su došli Seldžuci a i kasnije kada su ih smenile Osmanlije, ušičarska kula imala je važan strateški značaj. Nakon propasti Crastva, ljudi su ponovo naselili kulu i živeli su u njoj sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka, kada su se iselili zbog povećane opasnosti od erozije.

Toliko o istoriji i činjenicama, koliko da turista zna gde se to obreo. Da ponesen magijom mekih oblika i pastelnih boja, od kojih nijedan nije istovetan onom prethodnom ni formom ni nijansom, ne pomisli da je upao u neki vremeplov, koji ga je preneo u pradavnu prošlost planete, u vreme njenog nastajanja, ili pak u daleku budućnost, onu u koju su smešteni “Ratovi zvezda”.

 Centar Kapadokije -- Goreme (I deo)

 25. mart

Osim što mi se dopalo da u Kapadokiju uđem kroz simboličnu kapiju ove regije -- Učisar, još više mi se dopalo to što me od Goremea, gde sam planirala da nađem smeštaj, deli samo tri kilometra, i to nizbrdo.

Bio je to verovatno jedan od najlepših spustova na dosadašnjoj turi, s pogledom na dolinu prepunu fantazmagoričnih oblika s moje desne strane. Zastajala sam svaki čas da fotografišem, a negde na pola puta parkirala sam bicikl i napravila pauzu da zgotovim sebi kafu. Kako sam samo uživala pijuckajući je na ivici jedne stene, s koje bih mogla, kao sa tobogana, da se spustim pedesetak metara do dna kotline i da onda dole trčkaram između vilenjačkih dimnjaka, zavirujući unutra kroz vrata i prozore ili se penjući pomoću useka do ostava gde su možda još Hetiti a svakako rani hrišćani čuvali namernice. Treba li reći da sam ovu Zemlju čuda zavolela čim sam zavirila u njen magični svet?

A dok je budem otkrivala i istraživala sve njene tajne, moj privremeni dom biće pansion Kose, verovatno jedan od najjeftinijih budžet-hostela u Goremeu (zajednička soba 10 TL) i ujedno mesto gde odsedaju cikloturisti kada posete Kapadokiju. No izgleda da sam došla u periodu nekog interludija za cikloturistička putovanja, jer skoro da nije bilo nijednog pedalofila, ako ne računam Holanđanina Petera, momka koji radi istraživanje za svoj master iz antropologije; kao pravi Holanđanin, doleteo je sa sve biciklom, koji mu je ovde osnovno prevozno sredstvo. Za njegovo istraživanje -- o odnosu Turaka prema ljubavi, seksu i suprotnom polu, s posebnim osvrtom na to kako se njihov moral, stavovi i navike menjaju u turističkoj regiji -- imaću ponešto da dodam iz ličnog iskustva otkako pedalam sama po Turskoj.

Ali za priču ima vremena, a sada sam umorna i neophodni su mi tuš i dobar obed koji pripremam na ogromnoj terasi pansiona. Kako do večeri ima još dva sata, odlučujem da posetim Muzej na otvorenom, koji je odavde udaljen svega kilometar i po.

Muzej na otvorenom
Göreme Açık Hava Müzesie je zaštićen kao Uneskova svetska baština zbog spektakularnog pejzaža i brojnih pećinskih crkava sa vizantijskim freskama. Najstarija crkva u ovom kompleksu potiče iz četvrtog veka, a prve freske datirane su u osmi vek, kada su geometrijski oblici koji su nanošeni direktno na stene zamenjeni scenama iz Novog Zaveta i iz života svetaca, koje su oslikavane u gipsu.

Nije da se nešto razumem u freskoslikarstvo, ali u odnosu nam ono što sam imala prilike da vidim u srpskim, ukrajinskim, rumunskim i grčkim manastirima, ovo ovde je prilično drugačije. Podsetilo me je na one priručnike za crtanje u kojima su prikazane faze nastanka crteža, od grube skice do poslednjih sitnih finesa. Ove freske našle bi se negde na početku druge trećine takvog udžbenika za vizantijsku školu slikanja.

Fotografisanje je zabranjeno, a ako posetilac previdi znak koji ga o tome upozorava, ispred ulaza u svaku crkvu sedi čuvar koji pomno motri šta se unutra dešava. No Srbi ne bi bili Srbi kada svemu ne bi dohakali, pa sam tako i ja jednom čuvaru čvrsto-najčvršće obećala da ću koliko sutra pozvati njegovog prijatelja, kome bi za obilazak svih znamenitosti u Kapadokiji trebalo da platim 'samo' pedeset evra (a što je super-jeftino, jer za organizovane ture aranžmani koštaju oko hiljadu evra!). Ubedljivo sam klimnula glavom i on je zažmurio na moj uključen fotoaparat. Obećanje, naravno, nisam održala, a freske sam usnimila, kako u toj crkvi, tako u još nekima.

Moje ushićenje zbog kršenja zabrane dostiglo je vrhunac u kapeli Sv. Barbare. Uklesana je u istoj steni u kojoj je i Jabuka crkva (Elmali Kalise), verovatno najpoznatija i najpopularnija sakralna građevina u ovom kompleksu, samo s druge strane. Kapela je izgrađena u drugoj polovini jedanaestog veka i oslikana je crvenim okerom direktno na kamenu. Ono što je posebno i zbog čega mi se toliko dopala, jesu brojni mitološki motivi koji su prikazani na freskama. Setila sam se “Fiziologa”, moje omiljene knjižice iz vizantijske književnosti, u kojoj su slikovito opisane mitske životinje poput jednoroga ili feniksa. Zoografi ove kapele kao da su na njene zidove preneli neke od alegorijskih priča o bićima, biljkama i kamenju iz te knjige. Dok sam udivljena, začuđena, opčinjena, kružila pogledom po svodu i kupoli, čitav svet zavrteo se oko mene i ja sam se našla usred neke bajke iz pradavnih vremena, okružena mitološkim bićima u Zemlji vilenjačkih dimnjaka.

 Da sam rođena u Kapadokiji...

 26. mart

Da sam rođena u Kapadokiji, detinjstvo bi mi proteklo u nadevanju imena vilenjačkim dimnjacima. U slobodnoj igri asocijacija sa njihovim oblicima i bojama, puštala bih mašti na volju imenujući svet u kome na istom mestu postoje kuća patuljaka, džinovske pečurke, zabrinuti roditelji, veseli delfini, namrgođeni čovek, zubi džina, glava nosoroga, beskrajni tobogan, crvene čete, visoke dine, vilinsko kolo, svemirska jabuka, bizarni falusi, šahovski pioni, vrata podzemlja, kosmička sfinga, veštičja kuća, orijaški bacač kamena...

Jutra bi mi počinjala ispijanjem kafe na balkonu, s pogledom na doline vilenjačkih dimnjaka nad kojima lebde šareni baloni.

U podne, pela bih se na neki od vidikovaca tražeći mesto s kojeg se pogledom može obgrliti cela kapadokijska nizija, a možda i dalje od nje.

I sigurna sam da bih videla rimske legije koje hrle ovamo, hiršćane koji beže u pećine i podzemne gradove zatvara-jući ulaze i otvore ogromnim kamenovima, oluje koje kovitlaju vetrove kroz prazna sela, između vilenjačkih dimnjaka, gnevne centurione koji odlaze neokrvavljenih mačeva i hrišćane koji usrdno zahvaljuju svom Bogu.

Popodne, jahala bih konja jureći u susret vetru ili bih, nošena njime, gazila dine, preskakala kamene piramide i procepe u stenama, pomerajući granice svojih strahova. Kada bih se umorila, vilenjaci bi me podučavali korisnim veštinama: gradnji skloništa, grnčarskoj umetnosti, ikonopisanju u mekom kamenu.

A uveče, uveče bih posmatrala najromantičniji zalazak Sunca na svetu.

I tako svakoga dana.

Bilo bi sasvim lako privići se na život u Kapadokiji, iako nisam tu rođena.

 Centar Kapadokije -- Goreme (II deo)

 26-29. mart

Ako posetilac ne prati striktno neku od ruta koje su ucrtane u turističku mapu Kapadokije, ako krene gde ga pogled povede, vrlo brzo će se “izgubiti” među vilenjačkim dimnjacima. Jer iza svakog brda, iza svake udoline, otkrivaće nove oblike i boje prirodnih skulptura, koje će ga mamiti i vodati naokolo bez plana i, čini mi se, bez kraja.

Upravo to se desilo sa mnom drugog dana po dolasku u Goreme. Krenula sam s namerom da posetim Roze, potom Crvenu i na kraju Ljubavnu dolinu, a završila sam istražujući formacije koje nisu ni u jednoj od ovih glasovitih bašta.

S nekog brda, ugledala sam vilenjačke dimnjake zanimljivih oblika skoro nadohvat moje ruke, pa sam peskovitim putem, ivicom grebena, požurila u tom pravcu. Iza svakog zavoja očekivala sam da će put preprečiti preko stena i spojiti se sa dolinom u koju sam želela da stignem. Ali kada bih izgurala bicikl iza krivine, tamo bi me sačekalo novo brdo i novi procep u steni, te put koji vodi duž njega, još više se udaljavajući od željene doline. Na kraju, jedna stena je bila prava i put je vodio preko nje, opisujući luk oko skulptura koje sam htela da vidim izbliza, ali to je bilo kilometrima dalje od mesta s kojeg sam krenula.

Poučena tim iskustvom, kada sam narednog dana krenula u obilazak 'must-see' atrakcija u blizini Goremea, zabranila sam sebi da odstupim makar i pet stotina metara od rute.

Napušteni grad Čavušin (Çavuşin)

Četiri kilometra severno od Goremea, u visokoj, strmoj steni koja je poput napola sklopljene šake zakrilila Roze dolinu, uklesan je grad Čavušin. Istorija kaže da su se prvi hrišćani ovde krili od rimskih legija još za vreme Hristovog života, od 17. godine nove ere, da bi četiri veka kasnije ovo mesto postalo utočište za brojnu hrišćansku zajednicu. Na štedroj, peskovitoj zemlji, pokušavali su da se bave zemljoradnjom, što i današnji žitelji Čavušina čine.

Na vrhu stene je crkva, jedna od najstarijih u Kapadokiji, koja je posvećena sv. Jovanu Krstitelju. Druga, znatno veća i impresivnija, sa ranohrišćanskim freskama, nalazi se podno sela, pored današnjeg magistralnog puta. Datirana je u vreme između 963. i 969. godine, a podignuta je zbog boravka Nićifora Foke, vizantijskog cara, u Čavušinu. Znak Uneskove kulturne baštine nije mi ostavio dilemu da li se ulaz naplaćuje -- nisam morala da se uspenjem strmim, originalnim gvozdenim stepenicama u steni, da bih se u to uverila.

Pašabagi (Paşabağı) ili Kesisler Vadisi

Na putu ka selu Zelve, u koje sam se uputila, smešteno je mesto dvostrukog naziva, čija imena u prevodu znače “pašini vinogradi” ili “monaška dolina”. Zapravo, reč je o skupini od dvadesetak veoma sličnih, zaista ogromnih vilenjačkih dimnjaka, koji većinom imaju spojena 'tela' i zasebne glave sa kapama, nalik na džonovske pečurke. Njihov raspored -- uglavnom su grupisani u parove između kojih je dovoljno prostora -- i konfiguracija zemljišta zaslužni su za to što su ovde izgrađene staze kao u nekom parku i uređenoj izložbi skupltura na otvorenom.

U jednom od dimnjaka, koji izgleda kao troglava aždaja, uklesana je kapela sv. Simeonu.

Zelve

Hoću-neću, hoću-neću da uđem -- desetak minuta sam se dvoumila pred kapijom da li da platim ulaznicu. Znala sam da je Zelve jedno od poznatijih ranohrišćanskih sela u Kapadokiji, a pogled na crvenkasto-roze stene, koje u polukrugu opasuju dolinu, obećavao je zanimljivu avanturu. Fodorsov vodič, koji sam ponela sa sobom i sada konsultovala (što je turistička metoda analogna bacanju novčića), tvrdio je da će mi obilazak ovog sela omogućiti potpun uvid u to kako se živelo u vilenjačkim dimnjacima.

E pa kad je tako, nek idu u bestraga i osam turskih lira (osam ovde, deset tamo, petnaest skoro svugde za otvaranje magičnih kapija istorije). Kupujem i ulazim.

Zelve je bio centar hrišćanskog monaškog života počev od devetog pa sve do kraja trinaestog veka. Naselje je formirano u visokim stenama koje imaju oblik slova “m”, sa zaobljenim uglovima i najkraćim srednjim krakom. Podno njega je dolina i ulaz u selo. Radi lakše i brže komunikacije između dva spoljašnja kraka, da žitelji ne bi morali da pešače okolo, kroz središnji krak probijen je tunel. Nažalost, on je danas urušen i zatvoren za posetioce.

A to je slučaj i sa mnogim drugim delovima ovog nekada velikog sela, u kojem je živelo i nekoliko hiljada ljudi. Sigurno je jedna trećina podlegla eroziji, a kada vetrovi, što ovde duvaju skoro uvek, stanu na tren, jasno se može čuti zvuk osipanja peska.

Sa žaljenjem zaobilazeći delove mesta koji su ograđeni i zatvoreni za posete, prvi put sam pomislila kako zaista imam sreće, jer će možda već za deset ili dvadeset, a svakako za sto godina, erozija, kiše i vetrovi razrušiti i ovo što ja sada gledam: crkvu, džamiju, stanove na više spratova i sa nekoliko soba, 'garsonjere', svetionike, rezervoare, mostove... Jer iako nisam sve videla -- delom što nisam stigla, delom što nisam imala dovoljno novca -- odlazeći odavde ja ću poneti pune bisage nestvarnih sećanja na Kapadokiju -- Zemlju vilenjaka.

 Podzemni lavirint(i)

29. mart 

U Derinkuju, koji se nekad zvao Melengubu, nalazi se drugi po veličini podzemni grad u Kapadokiji -- veći je samo u mestu Ozkonak, ali on trenutno nije otvoren za posetioce. Do sada je otkriveno oko dvadeset nivoa, koji sežu u dubinu do osamdeset pet metara. Od toga je samo jedanaest očišćeno, a osam je otvoreno za posetioce. Prema broju prostorija za smeštaj ljudi, štala, ventilacionih dimnjaka, bunara, skladišta, ovde je moglo boraviti nekoliko hiljada ljudi.

Sve to saznajem zahvaljujući tome što je neposredno za mnom naišla grupa sa privatnim vodičem. Stojimo svi skupa u prostoriji odmah ispod ulaza, od koje se odvajaju nekolike podjednako velike prostorije sa udubljenjima duž zidova. Vodič objašnjava da su ovde bile štale a te niše su identifikovane kao korita za stočnu hranu. Odmah uz njih nalazile su se vinarije, gde su hrišćani iz sedmog veka pa nadalje ostavljali grožđe da fermentira. Pored vinarije nalazila se kuhinja a jednim kanalom u kuhinju je tekao sok od prešanog grožđa.

Pretvaram se da čekam dok grupa napusti ulazne prostorije, da bih kobajagi fotografisala, ali vodič prozire moje namere. Ljubazno me umoljava da ili ja odem ili će on otići, našta mu ja podjednako ljubazno kažem da je veoma neljubazan. On se izvini i sad zaista neljubazno podigne glas upućujući me na izlaz. Ja ne menjam intonaciju ali grimasom sasvim jasno stavljam do znanja da nemam pojma za šta me optužuje. Tek sam ušla i ne pada mi na pamet da krenem za strelicom koja vodi napolje. No pošto vidim da je on na ivici sloma (za pedeset evra koliko ga je grupa platila), najumiljatijim glasom ga pitam šta zapravo želi da uradim. On na to demonstrativno izleće iz prostorije, pravo u sobu koja je, kako je maločas objasnio, služila za verske obrede.

Tako propuštam objašnjenje o tome šta se nalazilo na drugom nivou -- čemu su služile prostorije s obe strane tunela. No na osnovu stropova i zidova pocrnelih od vatre koja se ovde ložila, prilično pouzdano mogu da zaključim da su se ovde nalazile sobe i stanovi.

Namenu prostorija na sledećoj, trećoj etaži, ne uspevam da odgonetnem, ali vidim da je tu bunar pa pretpostavljam da su i ovde, kao i na narednom nivou, takođe bili smešteni ljudi.

Veoma je zanimljivo 'graditeljsko' rešenje sa dugim tunelom koji povezuje treći, četvrti i peti nivo. Izgrađen je tako da veoma lako može biti zatvoren u slučaju napada. Kao vrata, upotrebljavani su ogromni mlinski kamenovi, teški sigurno nekoliko stotina kilograma. Pokušavam da zamislim kako u uskom tunelu, verovatno se nogama i leđima odupirući o zidove, dvojica-trojica najjačih i najprisebnijih muškaraca zatvaraju prolaz pred nadirućim persijskim ili rimskim vojnicima -- i jedva verujem da je to izvodljivo. Morali su imati nadljudsku snagu.

Ali jedva verujem i kad i na sledeća dva nivoa, petom i šestom, opet prepoznam sobe za smeštaj ljudi i pred ulazom u skoro svaku od njih vidim mlinsko kamenje za zaustavljanje neprijatelja, u slučaju da ovaj prodre toliko duboko. Kako su uopšte preneli te kamenove ovde kada su oni veći i širi od samih tunela kroz koje su morali da ih pronesu? Šteta što ne mogu da pitam vodiča.

Na spustu u sedmi nivo počinjem da se osećam neprijatno. Tunel vodi strmo nadole, veoma je uzak i skoro sve vreme mora da se korača povijeno zbog niskog stropa. Dole je, izgleda, bila crkva i groblje, ali ne šetka mi se okolo da bih tražila potvrdu za tu pretpostavku. Brzo se vraćam nazad, uspinjem se do izlaza, gde sustižem vodiča i njegovu grupu.

Nismo u istoj prostoriji, ali mogu jasno da čujem kako dovršava priču o ljudima što su verovatno bili rođeni pod zemljom i koji nikada, ali baš nikada nisu izašli napolje, budući da su opsade ponekad trajale i decenijama. Stresam se od jeze pokušavajući da zamislim život bez Sunčeve svetlosti, život osvetljen samo bakljama i lojanicama, između tunela i otvora u zemlji. Brrrr.

Tu nelagodnost donekle ublažava podatak koji ćitam u tekstu dobijenom uz ulaznicu. Naime, veruje se da su svi kapadokijski podzemni gradovi i naselja u stenama, kojih skupa ima između sto pedeset i dvesta, međusobno bili povezani spletom tunela. Fascinantna je već i sama pomisao o podzemnom lavirintu koji se prostirao na oko dvadeset pet hiljada kvadratnih metara, koliko obuhvata ovaj region, dok brojka od trideset do pedeset hiljada ljudi koji su se mogli smestiti u njemu izaziva nevericu. Pa to je čitav omanji grad!

Ali pitam se, i to pitanje me proganja i nakon odlaska iz Kapadokije, zar je moralo tako? Zar je moralo u pećine i stene i pod zemlju? Ali umesto odgovora, vazda me sustigne ista nebogougodna misao: da nije bilo neprijateljskih vojski i progona, šta bi od ovoga svega danas postojalo?

Fotografije su na adresama :

 Uçhısar: https://picasaweb.google.com/107915621900909972239/KapadokijaUcisarUchisar

 Göreme: https://picasaweb.google.com/107915621900909972239/KapadokijaGoremeGoreme

 Çavuşin, Paşabagı, Zelve: https://picasaweb.google.com/107915621900909972239/CavusinPasabagiZelve

Derınkuyu:  https://picasaweb.google.com/107915621900909972239/DerinkujuDerinkyuPodzemniGrad