Savremeni svet

Performans art nije za mene

Imala sam dva intervjua za posao, svaki po sat vremena.
Sve sam im rekla kako jeste.
Ne pamtim poslednji put kad sam toliko lagala.
Sve sam dala od sebe.
Dopala sam im se. Dobro je da je tako, jer mi ništa nije ostalo, sve sada drže u rukama. Kad budu odlagali, ili razlagali, lagali, neka budu pažljivi.
Nije se to desilo slučajno. Ovakvi smooth tipovi kao ja se uvek dopadnu. To je najmanje što možemo učiniti. Ujedno i najviše.
Šarmantni ljudi su često mizerni. Peformans art je gorak hleb. Stalno si gladna. Nikad nisi sita.
Ako mi daju posao, ne znam kako ću ih pogledati u lice.
Možda ću držati povijenu glavu, obavljati posao, zaraditi svoj komad hleba.
Ako mi ne daju posao osećaću se milion puta gore od ovoga. Držaću povijenu glavu, obavljati neki drugi posao. Hleb nikad ne izostane.
Posao mi je potreban, kao i svakome. Ono što radim nikome zaista ne treba.
Ni ono što oni rade nikome ne treba.
Hleb je svakome potreban. Zašto inače radimo sve ovo.
U biranju između dva zla - što je redovan izbor za ljude - nova zla stalno niču, umnožavaju se i sve vrvi od zala. Odomaćena su, niko i ne obraća pažnju. Naprotiv, svi se trudimo da im se dopadnemo. U zlu u kome smo se našli, to je najmanje što možemo učiniti.
Ujedno i najviše.
Kakav je to performans danas bio... ne razumem kako je izostao aplauz.

Kako podnosim stres

Mrzim ga. Već iz daleka kad ga vidim stegne mi se grlo, u stomaku žlezde (koje verovatno vire kroz pupak i prate dešavanja) stisnu kanale i izlivaju tečnost koja se normalno drži sa lobanjom i ukrštenim kostima na nalepnici upozorenja na zaključanim mestima, izlivaju i iz okolnih stomaka, jer sve je povezano i niko od dobrih suseda neće mom stomaku uskratiti kad mu zatreba - i boli. U glavi počne zaglušna buka zvona za uzbunu, zatvori uši i ništa ne čujem osim panike koja kao podivljala neman vitla organizmom. Pokušam da bežim, ali su noge teže od betonskih ploča. Pokušam da odvojim misli pa da one uspostave neku privremenu off-site kontrolu ali ni one ne miču, ulepljene onim ludim lepkom ne mogu da se sete šta su uopšte.
Eto, tako podnosim stres - kao i svako normalan.

Nisam to rekla, kao što neko normalan ne bi. Kod postavljenog pitanja rekla sam - odlično! Podigla glas, obrve i prst, da naglasim. Ne samo to, već kad ga vidim iz daljine da dolazi ja mu potrčim u susret, raširenih ruku, lepršave kose, i uz pozadinu mirišljavih polja, alpskih, na primer. Toliko ga volim da primam i tuđe. Zna se u kraju za ovu moju slabost pa mi svi šalju svoje. Niko u mojoj blizini ne štedi na njemu. Ma čujte, pa ja ću vam biti osoba za stres!

Bili su vrlo zadovoljni mojim odgovorom. Okrenuli su se sledećem - kako sam organizovana, kako rešavam probleme, kako nalazim rešenja, kako nalazim sebe, kako rešavam sebe, kako rešavam drugima ono što ne umeju da reše sami, kako ih nalazim kad se zagube, kako - ma čujte, ja ću vam single-handedly rešiti i pronaći sve, jer prilično je očigledno da sam ja vama neophodna, a vi meni idealni match.

I time su bili zadovoljni.
Daće mi jedan test da popunim. To ostavljaju za sledeći put, zabavnije je tako, rekli su. Ovo sada sam se ja sama svlačila pred njima, uvijala, vrtela, pokazivala sve uključujući privatne delove, a sledećeg puta će me oni skinuti. Takva su pravila performansa, i nečega što se zove protok-ol. Neka vrsta opijata, odmah sam se isprsila svojim znanjem. Tu su oni podigli obrve i prste - vrlo, vrlo dobro.
Jedva čekam, i već se radujem, rekla sam im, toliko mi je drago za priliku da me i drugi konačno vide onakvom kakva stvarno jesam. Pa ja na to oduvek čekam. Mislim - ne, znam da će od toga svima biti bolje. Zahvalila se na kraju. Dodatno poslala ‘thank-you' notes.

Završni čin

Na prvi intervju sam otišla čila. Oni su mene pozvali, na osnovu pisma koje sam im poslala pre više od godinu dana i o kome sam sve zaboravila. Nisam znala šta konkretno imaju na umu, nisam imala šta da izgubim. Početak od nule je najpošteniji.

Dobro je prošlo, tog prvog puta. Oni su videli da sam dobar kandidat, ja sam pomislila da je moguć izlaz iz situacije koja nema ni vrata ni prozore.

Kažu da je ponadati se ljudski. Mrzim snishodljivost sa kojom ljudi sami sebe maze po glavi, ili tapšu po ramenu. Sve što ljudi rade i osećaju je ljudski, iako je dobar deo toga odvratan. Da je neko prodao pridev ‘ljudski' kao nešto bolje od toga što jeste... - možda ga treba vratiti. Dajte nam jedan za odrasle, please.

Puno više od snishodljivosti mrzim kad se u meni probudi nada. O njoj sam već rekla nešto nedavno, verovatno ne i dovoljno. Najgora stvar (a puna je loših stvari) kod nade je da osobu stavlja u poziciju iščekivanja u odnosu na druge ljude. Drugi ljudi su po svim statistikama a i istoriji najčešće neprijatelji. Da te ljudska priroda smesti u takvu jednu poziciju gde u startu gubiš se zove cruel whimsy, za one sklone uzdanju u višu inteligenciju. Za nas ostale, u pitanju je surova realnost.

Kad si ti u kontroli, ne bacaš vreme na nadu - uradiš što je do tebe, ili ne uradiš, i tu se završi. Kad se nada pojavi, za njom slede laži, ulagivanja, hipokrizija, poniženja i slični emotivni kal. Zato što ljudi jednom kad nešto požele, oni teško da mogu da misle o bilo čemu nego kako da to i dobiju.

I tako sam na drugi intervju došla u daleko goroj poziciji, iako su mi svi čestitali i drže palčeve. Prošlo je dobro, već sam malo pričala o tome. Ali sve je bilo drugačije.

Ja sam već prvog puta rekla sve što sam imala da kažem. Propustiti me kroz dodatnih sat vremena ispitivanja i konverzacije u kojoj sam ja mozaik u kockama na slaganje i razlaganje, zahteva od mene da lažem. Lažova ima svakakvih, ja spadam među bolje. Laži su alatke koje retko koristim, jer izbegavam situacije u kojima su neophodne. Da sam se našla u jednoj gde mi je stalo do ishoda, i primorana sam da lažem, je veliko poniženje. Ono što je došlo neizbežno u tom poniženju je da mi je opao originalni interes. Jer nisam samo ja lagala; lagali su i oni. I oni nisu tako dobri u tome.

Na prvobitnim osnovama - neko je njima potreban za posao u kome sam ja dobra - može se ostvariti jedan dobar početak, možda i izgraditi stabilan i solidan odnos. Umesto da nastavimo u tom pravcu, kod drugog susreta je isplivalo puno toga što nije bilo neophodno. Oni su mene primorali da se zaista potrudim da im se dopadnem, ja sam u žaru tolikog truda potrošila jedan deo na razgolićenje i njih, ne samo sebe. Ništa ne ide jednosmerno.

Nema nikakve zabune, za slučaj da ovde ima naivnih, da on ili ona ko je vlasnik kompanije ima jednu jedinu stvar na umu: profit. Ne bilo kakav profit, enormni profit. Kako je takva vrsta pitanje snova, i zavisti u odnosu na druge koji izgleda to postižu jer imaju bolje sve, uljučujući zaposlene i sreću, vlasnik će sve svoje moći vrhovne uprave svesti na dve stvari: povećanje prometa & smanjivanje troškova. Kad se to dvoje slože kako treba, profit teče kao slap na Nijagari. U prevodu to znači da zaposleni moraju redovno da isporuče dobar proizvod u prekratkom vremenu i bez dovoljno osoblja, i da za to neće biti adekvatno plaćeni. Razlog zašto su i toliko plaćeni, i ne ostaju prekovremeno (neplaćeno) stalno je da je stanje stvari u kulturi (trenutno) tako da je veća potražnja za osobljem nego što ga ima pa se plate i radni sati održavaju na prosečnom nivou. Koji je relativna kategorija. Hijerarhija kao i svaka hijerarhija ispod glavnog vođe podrazumeva ljude na pozicijama u kojima oni nisu uvek dobri, i kojih se ne bi odrekli ni po koju cenu. Nepotizam, netrpeljivost, podmetanja i zabadanja, inkompetencije, laži, koruptivnost, su sve stvari koje postoje svuda, u svim grupama ljudi većim od dvoje, i to za mene nije novost. Infantilno ponašanje na takvoj gomili je podnošljivo ako je posao zanimljiv i ispuni dan efikasno, i ako je plata prihvatljiva da se sa njom poplaća sve što se mora platiti. Ali nemojte, molim vas, da mi uz taj paket gurate i prazničnu ćurku. Ćurke ne jedem. Thanksgiving ne slavim.

U osnovi oba susreta bili su interesi. I moji i njihovi. To je prihvatljivo. Ali ispalo je da smo se sreli da bismo lagali. Osim toga, bajke i šahovske micalice oko toga ko će koga bolje prevariti nemaju nužno veze sa interesom. Naprotiv, samo ga kvare. Da najveći broj stanovništva na planeti smatra da interes ne može da stoji bez prevare je znak vremena. Ovog, i onog pre njega, i onog... (pre)dugo već stojimo na ovom mestu laži i prevara.

(Dobila posao)
(Neko vreme kasnije: epilog)

Normalan život

Nekada davno, živela je jedna Ana po svim zakonima Svemira - sporo ali neumitno udaljavala se od ljudi, i oni od nje. Jedine gravitacione sile koje su imale efekta na nju bile su one fundamentalne: volela je svoje dete, volela je još neke ljude - i morala je da radi. Ima glagol 'voleti' ozbiljnih mana, ali one se daju oprostiti, međutim ovaj drugi glagol koji je ujedno i jedno neizdrživo stanje - moranje - je oduvek Anu mnogo mučio. Pod njegovim pritiskom je ona redovno pravila katastrofalne greške, pa je verovatno iz tog razloga rešila bila da preokrene i same sile Svemira, i našla je posao. Tj. posao je našao nju. I tako se Ana zatekla odjednom okružena brojnim ljudima. Po ceo Božji dan. Na putu do posla, na poslu, na putu od posla... Jedino je u kratkom vremenu kod kuće dobijala malo tišine i predaha, i to samo zato što je njena omiljena osoba na svetu - klinka - tinejdžerka koja je dolazila kući sve kasnije i kasnije, a kad bi konačno došla skoro svakodnevno je tu bilo nekog durenja, rasprava, razgovora, molbi, ukazivanja... Ni ne znajući kako, i ne od svoje volje, Ana se našla na ivici crne rupe. Na jednoj strani rupa bez dna, na svim drugim nebrojeni ljudi, i ljudi, i ljudi. Da je mogla da ostane smirena i staložena, smislila bi već koje dugme treba pritisnuti za interstelarni pogon pa da nestane u vidu kometnog repa iz cele priče, ali Ana je shvatila da nema smišljanja, ni dugmeta, nema ničega što izvlači iz polja takvih gravitacija. Prosto nema. Ni Houdini se iz ovoga ne bi izvukao.

Ana nije neko vrlo raznovrstan u veštinama, i tu gde se našla krenula je sa onim što zna - da posmatra sve te silne ljude oko sebe. Kao da ih niko nikada nije posmatrao prethodno, kao da ih niko nikada nije posmatrao prethodno. Eto kako je to ispalo. Overload informacija je nagrnuo ka njoj od te šarene mase, prema kome je stampedo deset hiljada bufala baletski treptaj vilinskih stopala.

Džefri je kempi homoseksualac, Filipinac, koji par puta godišnje ide na Kubu u društvu sličnih sebi, i onda tamo nabave na crno zalihe post-Vijagre, pilule bar deset puta jače i efikasnije, i to gutaju cele nedelje i provode se u lokalnom društvu sa svojim svežnjevima konvertibilne valute. On sanja o tome da se uda, počeo je da gubi kosu, napunio 40-tu pre neki mesec, i uzdiše dok gleda preko puta u mladog Reinalda. Šalje svojima pare, i oni ga više ne pitaju često zašto se ne oženi i nema decu.

Posećuju ga redovno u toku dana dve mlade žene, udata i neudata, koje vole da se druže sa njim. Pričaju o odeći, o izlascima, i uzdišu nad muškarcima.

Reinaldo radi dva posla. Od 9 uveče do 6 izjutra u nekom skladištu razmešta kutije i zalihe, i potom dođe na taj posao i tu nastavi još devet sati. Ima 23 godine, svira u bendu i uvek je ljubazan i nasmešen. I on šalje pare svojima daleko odavde.

Dženifer je došla kao malo dete sa Jamajke. Sa svojih 37 godina danas ima dvojicu sinova, jednog velikog i jednog malog, i sama ih podiže. Pre dve godine je jedne nedelje dok je vozila na vežbanje udario neki tip kolima, i ona je godinu dana bila po operacijama i oporavcima, a sada je praktično polu-invalid plus srčani bolesnik. Tip koji je udario je zavlači po sudovima jer on insistira da nije kriv, i koliko ga je samo koštao popravak njegovog auta!

Marija je kad su došli ovde krenula da radi u noćnoj smeni u proizvodnji, na pokretnoj traci, iako je fakultetski obrazovani inženjer, i tako četiri godine, od 10 do 6, svake noći. Trojica sinova kod kuće su se snalazili i rasli najbolje što su umeli. I muž je radio. Sada je vrlo zadovoljna da radi tokom dana, i posao je lakši. Koledž za koji je zainteresovan jedan od njenih dečaka košta $17,000 za godinu dana. Program traje dve-tri godine. Druga dvojica ne znaju šta hoće još, a ona ne zna šta će. Do posla putuje sat i po u jednom smeru. I uvek se smeje. Voli i da peva. Svi se oni smeju i pevaju i šale. Nikada lošu reč ne kažu.

Izu je ostavio muž. Sve je smislio i isplanirao, sve zaveo na svoje ime, i njoj ostavio dvojicu sinova, hipoteku na pola kuće i njenu platu kao jedini izvor prihoda. A plate nisu mnogo dobre. Ona često plače. Zato ne govori puno, jer kako krenu reči, krenu i suze. Ne zna od čega da uopšte i krene, izneverena na fundamentalnom nivou.

Fahmida ima okrugle oči sa dugim trepavicama, izraslinu koja joj razdvaja prednje zube i voli da sačeka Anu kad ova ide na ručak pa joj onda priča. Ima odraslu ćerku koja je vrlo vredna i dobar student i sina koji je rođen sa skoliozom od koje nikada neće prohodati i zbog nje jedva uspeva i da sedi u invalidskim kolicima, ali takmiči se u raznim sportovima za decu svog uzrasta u tim svojim kolicima, i ona ga sa majkom i mužem odvozi, dovozi, podiže i spušta, pere i o njemu brine. Došli su ovde nakon nekoliko godina u Saudijskoj Arabiji, gde je muž jako dobro zarađivao, ali ovde su mogućnosti za takvu decu mnogo bolje. Svi joj zavide da je bogata.

Abi je mršava Meksikanka, nedavno se udala za razvedenog Kolumbijca. Retko se viđaju jer rade duge sate i on radi u smenama. Škrt je i očekuje da ona kuva i bude domaćica povrh karijere. Povrh čega? Karijere. Povrh čega? Ka... kako ovo ide ljudima, posmatra Ana i odrađuje rutinu svojih dana. Posmatra, sluša, posmatra, sluša. Ponekad nešto kaže. Odrađuje.

Glasovi pričaju Ani i kad ih ne razume. Sve priče su nalik, jer neko se rodio, neko stigao do kraja, neko se udvara, umara, zaljubljuje, ili odljubljuje, i sve se dešava istovremeno i u glas, i Ana gleda u njih pa zatim u pod i trudi se da ne stane u lokve tih nebrojenih kapi iz nebrojenih grla koje padaju, padaju kao neprekidne ljudske kiše. I nikad nije suva. Možda bi se na ulici prosušila malo, razmišlja.

Na ulici sačeka prevoz. U prevozu je sačekaju drugi ljudi.

Jedna žena je započela razgovor na mobilnom tako što je izjavila da ne može više da bude prijateljica osobi na drugoj strani. Jer je prevarila sa njenim mužem, ali ne, nije, to je bila hiperbola, pa joj je rekla da nije dobra prijateljica jer nije dovoljno otvorena, i da nikada ne traži pomoć i da ne zna kako da živi svoj život, i da će joj ona pomoći jer joj je prijateljica, i pričala je i pričala u krug i opet i dalje, a kad se Ana premestila na drugo mesto, tamo je pričala jedna druga žena. Da neće platiti večeru svima, da nema para i zašto svi od nje očekuju, i njen glas napet kao zategnuto oružje puca nad glavama koje se miču u ritmu kretanja vozila, i pogodiće jednom cilj.

Fucking women. And fucking men.

Jako je dugo vremena prošlo otkad je Ana pomislila kako bi lepo bilo imati mamu koja te zagrli, zaštiti od svega, sakrije i sačuva. I onda je jednog dana sedela u busu, gledala u obrise ljudskih tela koji su stajali kao pogureni monoliti, kad je na stanici izašla kroz gužvu jedna povijena ženska glava, u njenom profilu nacrtane linije mizerije i ludila, i kad je ona već bila napolju iz sredine najveće gužve začuo se jedan zvuk drugačiji od svih zvukova na svetu - uplašeni dečiji glas. Mama! - podigao se vapaj deteta, ne starijeg od 5 godina. Nijedan glas na svetu nema taj zvuk uplašenog deteta kad pomisli da je ostavljeno. U Ani su se presekle sve veze razuma i odreagovao je jedini instinkt za koji zna da je nikada neće izneveriti, razmakli su se malo oni monoliti, otvorila su se opet vrata, i ona sa svog sedišta nije ni videla dete u toj gustoj masi poslepodevnog ljudskog umora, ali videla je ruku one jadne ludače - to je bila majka. Uzela je svoje dete napolje sa sobom, i zatvorila su se opet vrata za njima i njihovom tragedijom.

Ana bi rado zatvorila oči nad svim tim slikama, i još bi bolje bilo da ih nikada nije videla ni čula, ali svesna je da ova težina pod kojom diše sporo i kreće se s velikom mukom je kamen zvani 'normalan život'. Stigla je polako do nje i svest da ovog puta nema izlaza. Ona ovome nije dorasla.

And so it goes.