Istanbul, grad i sećanje (I)

Ivo Andrić

Pišući o jednom od svojih omiljenih turskih autora, koje svrstava među "četvoricu tužnih", svojih duhovnih srodnika među Istanbulcima od pera, istoričaru Rešadu Ekramu Kočuu, Orhan Pamuk pokušava da shvati zašto se Kočuova životna misija, pisanje Enciklopedije o Istanbulu, završila osećajem ličnog poraza s Kočuove strane. I nalazi da je Koču primer "nemoćnog istoričara".

Godinama, još od ranoga djetinjstva, duboko u sebi verovao sam da u nekoj od istanbulskih ulica, u kući posvema nalik našoj, živi neki Orhan sasvim sličan meni, moj dvojnik, neko isti kao ja.

Ima pisaca poput Conrada, Nabokova, Naipaula, koji su pisali uspešno menjajući jezik, naciju, kulturu, državu, kontinent, čak i civilizaciju. Onako kako je njihov stvaralački identitet crpeo snagu iz progonstva ili preseljenja, tako je i moja vezanost za dom, ulicu, krajolik i grad određivala mene. Vezanost za Istanbul je, dakle, i sudbina grada, i odlika čoveka. 

I knjigu "Istanbul" je napisao jedan nemoćni istoričar. Orhan Pamuk piše o gradu u kom je rođen (i još uvek živi), ali ujedno i svoju autobiografiju. Stvar je u tome što još od prve stranice nema lažnog obećanja da je po sredi nekakva objektivna monografija. Od prve do poslednje korice, imate utisak da ste ušli u nečiji san.

Flober, kojega su se, kada je stotinu i dve godine pre mog rođenja došao u Istanbul, dojmili gradska vreva i šarenilo, napisao je u jednome pismu kako veruje da će za stotinu godina Carigrad biti prestolnica sveta. 

Autobiografija pisca i priča o Istanbulu prožimaju se tako da ne znate ni kako ni kada Pamuk sa priče o večito zaključanoj vitrini u porodičnoj kući pređe na priču o propasti Osmanskog carstva, sa sećanja na prvu ljubav na opservacije o klasnim razlikama, kako iz ličnih razočaranjia, strahova i bizarnosti izroni u velelepnu i potpuno magičnu priču o opštoj melanholiji i tuzi Istanbula čije korene, nekakvom psihologijom kolektiva i zavidnom empatijom sa mrtvim slovima na papiru koji priča o starim Istanbulcima, sa zagubljenim monografijama grada iz vremena pre sopstvenog rođenja, Pamuk nalazi vezu izvor melanholije u propasti nekada velelepnog Osmanskog carstva.

Otkako znam za sebe, osećaj propasti Carstva, neimaština i tuga koju su izazivale razvaline po celom gradu bili su ono što je obežavalo Istanbul. 

Nemoć ovog istoričara da se distancira i sprovede nas kroz Istanbul kao kroz grad sa svojim istorijskim činjenicama, nadevajući ga usput ličnim informacijama, pokazuje se kao snaga da se ponudi jedna živa slika u kojoj se grad i junak uzajamno dopunjuju i postaju stvarniji od svake encikopedije života. 

Ako nam se grad čini lepim i čarobnim, i život bi nam morao biti takav. Kad god su brojni pisci starijih naraštaja pisali da ih je grad osvojio svojom lepotom, očarali bi me atmosferom svojih priča i svoga jezika, ali i podsetili da ni tada nisu živeli u velikome gradu o kojem govore, da su već tada više voleli savremenu udobnost zapadnog Istanbula.

Citati: Orhan Pamuk, Istanbul, Geopoetika

Ovu knjigu sam kupio i prvi put čitao pre tačno četiri godine. 

Tada nisam ni sanjao da ću jednoga dana posetiti ovaj carski grad. Četiri godine kasnije sam tamo. Na licu mesta, tamo gde je bio i Mali Pamuk.

Sledeći tekst: Priče iz Turske- Andrić, Jelena i ja.

Nastaviće se...