On line sa Jelenom Bogavac

Milan Nikolić

Sve što želim dobijem na KLIK. Radni dan mi je ON LINE. A slobodno vreme umreženo – kaže Jelena Bogavac na početku razgovora koji je, da bi bio provokativan i kao stvoren za citiranje, a samim  tim i aktuelan, morao da krene od virtuelnog. Nije li upravo takav početak imanentan duhu epohe odnosno epohi bez duha. Vremenu koje možda nije sasvim obezduhovljeno. Možda nije uopšte. Možda je samo taj neki lahor, misao, ideja, osećanje – sve što čini fluidno polje duhovnosti evoluiralo na način koji ne prihvatamo bez preispitivanja, mi, privrženi pogledima oči u oči, mi, sumnjičavi prema digitalizaciji spirita. Ili je, ipak, regresija junakinja doba, famozno otuđenje kojim nas filozofi progone čitav vek. Šta je na društvenim mrežama druželjubivije u odnosu na sto, stolnjak i makijato?
 Na Fejsu mi je bilo kao na palanačkoj svadbi. Na tviteru ko u aforizmu. Druge mreže nisam probala. I nemam nameru. Ne verujem u virtuelno prijateljstvo. On line sam samo na mailu i u snu. Režirala sam predstavu Fakebook. Igra u Bitef teatru. Rekoh tu sve o svom odnosu prema virtuelnom životu. Dobro došli, bolje se snašli.

U staroj Jugoslaviji, onoj što je čitava stajala u skraćenicu od četiri slova, ljudi su obožavali jednu reč koja ne znači ništa dobro. Bili su presrećni kada dobiju regres. Tada bi išli na more, menjali dvosede, bogatili asoritman u zamrzivaču. Trenutno, već jedanaest godina čekaju progres. Srpski mit i credo Zapada. Regres je postao reptil koji slučajno sleti na zateznim kamatama izranjavani tekuće račune obradovanih očajnika. Retro. Ali ne i vintage. Jer, nema istu težinu kao onomad. Čista krpačina. Ali, malo li je u državi u kojoj se, usred XXI veka ljudi smrzavaju kada padnu snegovi. Paradoksalno, statistike, one verodostojne što ne naginju prema kešu koji je naručilac uložio, kažu da smo među prvacima u letenju digitalnim. Progresivni do poslednjeg Log in. Tu nismo, što bi rekao tata svih različaka u svom reklamnom predizbornom spotu: Srbija koja je Istok Zapadu i Zapad Istoku. Tu smo sam suton Zapada. Kao što je i Istok sav. Pitam Jelenu o progresu u viruelnom, kako ga doživljava.

Kao potvrdu alijenacije. Totalno otuđenje, glorifikaciju laži, neprimerena sloboda, konačnu samoću.Koristim sve - laptop, flash memorija, mp3 player, prenosivi portabl mikserčić- mućkalica za nes kafu.Presudne funkcije na mobilnom telefonu: Halo reci? Vesti čitam na različitim mestima: Noću sajtovi, ujutro novine, uveče tv, za užinu golub pismonoša.

Još jedna mantra Srbije u kojoj se sve zapadnjačko prelamalo i prelama kroz degenirsanu optiku ili cediljku, jer je pre svega skupo, a ovde su pare u džepovima degenerika, preciznije - seljački preprednih mandova sa degenirisanom savesti, jeste – STATUSNI SIMBOL. Plodno zemljište na kojem komad plastike sa ekrnom ima potencijal da postane simbol. Ružan, gadan. Odbojan. Definišući. Nije mnogo proteklo od kada su degenerici „sricali pejdžer“. Onda su se simboli galopom ukrupnjavali. I sricalo se sve glasnije. Kadkada horski. Da se razumemo, nije spravica kriva. Krivi su statusi. Značenja!

Plastika ili koža, kršteni planetarno popularnim imenom, ne prestaju da znače kvalitet ukoliko se ljudožder uvije u njih. Svet značenja je čudesan. Skopčan sa beskonačnim realizacijama. Od sredine do sredine, od situacije do situacije. Svaka mu daruje svoj teret ili lakoću. Propisno ga nakrca, usmeri i odredi.  Stoga je odgovor Jelene Bogavac onaj pravi. Onaj što anulira i zelenilo mučnine i uzdahe divljenja. Kratak – Ne verujem u statusne simbole. Ne zameram ništa 21. veku, on traje i još će trajati bez obzira na sumnjičave posmatrače.

Kraj prvog dela