(психопатологија свакодневног живота с повременим изборима)
Ипак сам пре неколико дана почео да гледам предизборне програме и рекламе - не вреди, не може човек да прати стрипове Марка Сомборца у потпуности ако не прати и ту шараду.
И, не знам откуд ми то, али први пут све то гледам, а смејем се. И схватам да то значи да сам превазишао апсурд, или је он превазишао мене. Или смо у неком метакосмосу где се узајамно превазилазимо, ваљда свако убеђен да је зезнуо оног другог?!
У таквом веселом расположењу одгледах и нову емисију, „Реч на реч" се ваљда зове (испричаше сви све лепо, да наиван човек не зна за кога би се определио), и схватих да је гледам скоро као tabula rasa, да ни према коме немам скоро никакав сентимент, дакле - ни негативан, упркос свему. У стању сам скоро потпуне предизборне, дакле, апатије, која - занимљиво - није удружена са анхедонијом (рекох да ме све то већ помало забавља). Можда сам себи дао лековиту дозу дереализације (ко каже да су све ово нужно психопатолошки феномени, нема појма), а од БусПлуса некако ми и званично прија де-, овај, неперсонализација...
Дакле, у регресији сам, фино сам инфантилан (само мало више него иначе), успео сам да ми све буде ново и занимљиво (јес', као да је све жаме ви/ву, а не дежа ви/ву), али да (као) не знам шта то стварно значи, да се смејем позама и речима чика с билборда и ТВ спотова (тете још нисам видео, осим у споредним улогама, што би рекла једна моја донедавно умерено драга познаница - оне су „статисти и пролазници у кадру" - цитат нема везе с овим, али шта смета, кад се тако лепо уклапа у благодети мог поново откривеног синкретизма?) Јао, што се у једном лепо пева, а бате и секе, чике и тете њишу - да Идоли нису у другој екипи, помислио бих да је опет нека реклама типа „Имам само 10 секунди", миксована са „Оптима - Модрича 2001"...
Али, гледам ових дана и неке локалне медије. Кандидат (ово јесте курзивом, али то ваљда још није симптом?!) за градоначелника редован је на регионалној телевизији коју је купио пре годину-две (нормално - званично не он, а сви тврде да је - он). Телевизија сада служи само за промоцију ЊЕГА - успешног естрадног менаџера, и, уопште, успешног, и за пропаганду против садашњег градоначелника о коме у својим лековито замагљеним сећањима такође не бих могао да пронађем много позитивног. Напротив, некако ми у свест избија његово оглашавање у Недељном телеграфу нешто пре расписивања конкурса за фреквенције - причао нешто (лоше) о Б92 (ма, ОК, што и Б92 не би био подложан критици, али кад се тенденциозност види из авиона... раде и рефлекси и рефлукси...). После послат да принудно управља Зајечаром, офарбао ограду моста у боје Нове демократије и добио следеће редовне изборе. Видео како се ограде и аутобуси у Београду фарбају у боје ДС-а, па што не би и он да проба рецепт? Своју претходну историју боравка у установи затвореног типа због проневере, давно је префарбао истим бојама. С Повлена се та неправда, упрокос магли, приметила, па се, кажу упућени, мало интервенисало и страначки друг из неугодне позиције избавио...
Али, кандидат се намерачио. Анализира у Николичеву колико процената предизборних обећања за Николичево је садашњи испунио. Темељно, нема шта. Баш као што је чистио и буџет свог родног (суседног) града (одакле је увезао и део новинарског кадра који се, мало-мало оглашава да му се угрожава слобода професионалног изражавања - ту и тамо неко угаси по неки предајник, неко искључи телевизију из кабла, сметају им ти неслућени домети новинарских слобода бивших СПС кадрова из 90-их - ко зна шта су слободе, ако не они?). Али, нема везе, човек ће да отвори бању у селу, о свом трошку, ако треба, победио - не победио!
Кандидат је у Покрету радника и сељака (ПРС). Нит' радник нит' сељак, али, бато, менаџер, и то естрадни! И угостио пре неки дан свог председника и кандидата за председника (Србије), безбедњака у пракси (код једног примењеног етичара, који с још двојицом колега седеше у РРА) и теорији (јесте, и он је професор Универзитета, као и ови примењени). И пушта му спотове на (својој - уз ону ограду да то сви кажу) телевизији, и своје - других нема, ваљда немају да плате (једино се напредњаци испрсили јуче с једним термином у мом посматраном узорку; садашњи градоначелник, сирома', изгледа нема те паре? можда враћа макар онај роминг из Грчке?)... Па каже (промукло вичући - је л' добар еуфемизам?) кандидат за председника: „Ми нисмо пацифистички покрет - ако нас покраду, нећемо лупати у шерпе, него у главе!" Алал вера - професорски, безбедносно, раднички, сељачки! И то - у споту. (Али, добро, уме и мирног Расима да говорница понесе. Све до оних антологијских реченица од пре 3-4 године, на и њему незнаном језику.)
И тако ме мало тргну јуче кандидат за председника из остатака пријатне наиве. А није да ме није припремио. Још вече раније га видех код Ољице, јесте, Ковачевић. „Човече, па он озбиљно мисли", закључих. И, бар двапут јој рече: "Ама, бре!"... Ни Ољици не беше свеједно, правдала се (хеј, Оливера, она што је ни бомба у комшилуку није спречила да уради стенд-ап у наглижеу, баш она - као да је за тренутак била на испиту код профе), чак ми се учинило да је била у једном моменту на ивици суза. А и ја сам био склон мишљу (а и мисли) да је та(ј) ПРС(нутост) још један блеф за амортизацију оних (нас?) гневних.
Али, изгледа, сви они мисле озбиљно. Тешко нама.