Ovo što sledi je rezultat jedne lepe zaigranosti provučene kroz komentare na jednom mom postu od pre godinu i nešto jače. Učinilo mi se da je vredno toga da se nađe kao zasebna celina.
ON je kuksigameni, a ja sam ONA.
Napomena 1: Kukusigameni se neće pojavljivati kao komentator. Volela bih da je drugačije...
Napomena 2: Naravno, dobila sam njegovo odobrenje da objavim ovaj naš rad u četiri ruke.
Napomena 3. Samo za kolegu niccolo(a): uprkos obećavajućem naslovu, ne, ne delim šampite onima koji svrate.
ON: "Nemoj mi samo reci da si ocekivao nesto drugo", rekla je i pogledala se zadovoljno u ogledalu. Podigla je obrve i nastavila: "Razmisljanje mi je fundament, da ne kazem osnova u zivotu." Uhvatio sam se za celo, kao da cu i sam da razmisljam. Nisam znao da li da nesto kazem ili ne, a onda je, kao da mi je citala misli, uz osmeh, onaj decji, izgovorila maltene skandirajuci:"Znas ono, hocu-necu, mogu-ne mogu?" Podigao sam tanjir sa sampitom ili tacnije sa onim sto je od nje ostalo, koja je stajala, tu na stocicu, gledajuci u vizljastu casu sampanjca. Uzeo sam zalogaj, tek da prodje vreme, da se snadjem i hm, da razmislim. "Tako se najlakse izbegava konacno resenje", rekla je, a ja sam spustio pogled na ostatak sampite u mom tanjiru, kao da trazim to resenje koje je spomenula. Nastavila je:"To ima stanovitih prednosti. O manama ne bih, ovoga puta." Ugledao sam fleku od sampite na nogavici i odlozio tanjir, nazad na stocic. Iz dzepa sakoa sam izvadio maramicu i obrisao fleku, koliko sam mogao. I tada onaj tupav cin, smotavanja maramice i vracanja u dzep. Bljak. Dohvatio sam casu sa sampanjcem i otpijajuci carobni nektar pomislio:"Gde smo ono stali", a ona je masuci nekom cudnom lepezom, izgovorila za mene krajnje zabrinjavajuce reci:"Neces verovati, i dalje razmisljam, a usput pravim spisak, poduzi..."
Nakon toga je izasla, sta izasla, izjurila iz sobe, ostavivsi me sa zamazanom maramicom u dzepu, zamazanim tanjirom od sampita i zamazanom casom od mojih zamazanih usana. Bacio sam lice u sake, valjda jedine nezamazane, i poceo da razmisljam.
ONA: Пошто је лагано искорачала из собе ( њему се свакако учинило да је изјурила, али то је била ствар погрешне перцепције дешавања - био је сувише постиђен што се умазао шампитом, па је желео да она што пре престане да буде сведоком те његове трапавости ), застала је на час, тек да сабере мисли.
Да ли да се врати?
Заборавила је лепезу негде између полупопијене чаше шампањца и лууука ( у недостатку знакића за дугоузлазност ) који је његова рука прешла од усана до џепа сакоа, враћајући улепљену и по мало посрамљену, згужвану тренутком марамицу у исти.
Да ли да се врати?
Можда му је потребна помоћ око отклањања флеке од шампите која му се издајнички шепурила на ногавици? Али, то су само шећер и беланца - мало хладне воде довољно је да се све поново доведе у ред. Није то мрља од црног вина, па да се мора посипати прво белим, па киселом ... ( Да ли тако иде процедура? И да ли је стварно успешна? Не може да се сети... )
Да ли да се врати?
Разговор је, у ствари, био веома пријатан. Непосредан, опуштен... Све док...
Глупа шампита. Зашто га је тај сасвим безначајан инцидент толико помео?
Размишља, стојећи са друге стране врата и није сигурна шта јој је чинити.
ON: I do vraga, gde je do sad?
Ta zena me stvarno izludjuje!
Razmislja?!
Pa evo, i ja razmisljam! I sta sad? Sta je tu posebno?
I taj parfem koji je ostao na ovoj... ovoj... prelepoj lepezi. Samo mi ometa misli.
I kakav to, ona, spisak pravi?
Voleo bih da me nema, da se dezintegrisem, da nestanem u nekoj drugoj dimenziji, sve zajedno sa ovom flekom na nogavici, makar me u toj dimenziji zvali "Gospodin Fleka".
Zasto sada opet masem ovom lepezom ispred nosa i njusim cestice njenog parfema?
Zasto pobogu, razmisljam?
ONA: Још увек се премишља да ли да се врати, или да рашири свој чипкани сунцобран који је брани од лоших мисли и запути се у сиво сипкокишеће предвечерје пуно изазова по мало искачући из кадра и свесна да списак који прави није довршен и да би можда најбље било да негде успут застане, исцепка га на ситне комадиће и пусти низ ветар који, као и она, још увек размишља да ли да крене низ улицу.
Пита се зашто није пошао за њом? Можда је проблем у погрешном утиску који је покушавао да се наметне све време? Или се једноставно превише најео шампите па му је сада благо мука? Могуће да све то скупа и није толико битно за целу причу, али ипак постаје радознала...
Хвата се за кваку...
Застаје...
Отвара, па затвара сунцобран...
Почиње да се смешка. Окреће се на пети...
ON: Ko zna zasto je izasla i to bas u tom trenutku?! Ostavila mi je lepezu i izasla. Da li sam trebao da krenem za njom? Da li je to ocekivala? Ne zelim vise da razmisljam... mada... kako da prestanem? Otici cu do prozora i ako do se do tada ne vrati, krenucu za njom.
Koraci po tepihu su tihi ali evo ga i parket, hrastov, onoj stari, kakav se danas vise ne moze kupiti. Cuce me kako idem do prozora, a ja ne zelim da me cuje. Tiho, tiho, tiho. Dolazim do prozora. Iza prozirne zavese je sims, a na simsu golub. Pokisao je. Gleda me, krivi glavu, do vraga, razmislja. I on!
Cuje se spustanje kvake na vratima njenog nestanka. Brze u stolicu! Parket je klizav, ja sam na podu, stizem jedino da savijem kolena i obuhvatim ih rukom. Zelim da izgleda kao da je normalno sto tu sedim. Ona ulazi sa nekakvim suncobranom i pita me sta radim tu, dole? Gledam je pravo u oci i kazem:"Razmisljam".
ONA: У тренутку док отвара врата, још по мало несигурна да ли је добро одлучила, јер мачкама треба усути свеже млеко када се покисле врате из скитње по склиским крововима, а и материјал за рођенданску торту стоји пажљиво размештен по трпезаријском столу и чека, чује туп ударац о под и истовремено лепет крила неке уплашене птице...
Хитро улази, затиче га где седи на старом храстовом паркету колена обухваћених рукама, очито истрајан у намери да све то скупа изгледа сасвим намерно и баш онако како је он имао на уму да треба да буде ( иако га одаје руб згужване марамице који му вири из џепа сакоа ) и нагло прсне у незадржив смех на његову тврдњу како ето, баш ту и баш тако и баш сада размишља.
ON: Boze, kako volim kada se smeje. Uvek sam bio slab na njene suze i smeh. Plac, jer me tada njena nemoc jede, a oci joj postanu tako staklaste sa onim divnim odsjajem i nakupljenim suzama u donjim kapcima, suzama koje kad tad moraju da kliznu niz lice sve do usana i onda, kao da osetim i sam slankast ukus u ustima. A smeh, zbog tih vragolastih zuba, rasporedjenih nekako posebno, koji se razdvajaju i dopustaju da iz grla krene taj neobuzdani glas, ispresecan sitnim pauzama.
I sam sam se nasmejao, sve gurajuci onu maramicu nazad u dzep, a ona je prisla, stala tu pored mene i otvorila cipkasti suncobran. Rekla je: "Pridrzi", i dodala mi ga. Otisla je do police sa knjigama i izvadila "Imenar", knjigu sa imenima celog sveta. Zatim se vratila, sela pored mene na pod, tutnula mi knjigu i uzela suncobran. Izgledalo je kao da smo na pikniku.
"Hajde, zato smo se i nasli, da utvrdimo kako se zovemo, da konacno damo sebi imena", izgovorila je skoro konspirativno. I bila je u pravu. Sedeli smo, smejali se, plakali, jeli sampite i pili sampanjac, a imena nismo imali.
ONA: Добро је...
Придружио се њеном смеху са очигледним олакшањем, неспретно гурајући крајичак издајничке марамице у џеп.
Додала му је отворен сунцобран не би ли се честице њиховог заједничког смејања уплеле у његову чипку за неке дане без сунца које је могла да наслути у немарном распореду ситница разбацаних по полици.
Књига коју је узела била је прашњава и тешка и морала је да је привије уз себе обема рукама да јој не би исклизнула на под.
Села је крај њега благо накренуте главе, у тренутку поново склона томе да се предомисли и искраде се на прстима, али када су заједно почели да листају странице већ је било касно.
Заборавила је сасвим како се зове, зашто је ту и како се праве шампите.
ON: Ispred kuce, je stajala kocija. Strpljivi kocijas Stanislav, koji je ocigledno imao ime, cekao me je pokriven kisnom kabanicom i onim mojim polucilindrom, koji sam mu poklonio kad je izasao iz mode.
Sa vrata kuce, odlucno sam se zaputio ka kociji, mahnuo stapom u znak pozdrava Stanislavu, a i kao zahvalnost za visesatno cekanje, iako to nisam morao, i usao u kociju.
Stajala je na prozoru, onom na kome je bio i golub i gledala za kocijom.
"Ako smem da primetim gospodine, imate opet fleku od sampite na nogavici", rekao je Stanislav. "Da", kratko sam odgovorio. Vozio je dalje cuteci, sve dok kao grom nije puklo pitanje koje kao da smo i on i ja ocekivali, a i jesmo, jer se uvek sve ponavljalo, samo na razlicitim mestima, pitao je:"Pronasli ste imena?" Znao je Stanislav odgovor. "Ne, nismo. Cak mislim da ih nikada necemo pronaci", rekao sam po prvi put. "Mozda je tako i bolje", hteo je da se diplomatski izvuce iz dijaloga. Razmisljao sam duz cele voznje. Trajalo je to. I tek kada sam izasao iz kocije, pomazivsi konja, poprilicno mokrog od kise koja je padala dosadno, rekao Stanislavu: "Imena nisu bitna sama po sebi. Imena su bitna dok se traze. Ona prava se skoro nikada ne pronadju. Zato ja i nemam ime. Nema ga ni ona. A i da ih imamo, sta bismo onda trazili?"
ONA: Он је махнуо кочијашу својим штапом некако сувише ноншалантно за њен укус. Да, понавља се иста стара прича, помислила је са горчином. Поново одлази у потрагу за именом...
И све би то било у реду, нема ништа против узалудних трагања, али, некакав смисао би ипак морао да постоји, а он га је негде успут сасвим погубио...
Што би је иначе по ко зна који пут остављао сасвим саму у свом великом, по мало хладном стану, претрпаном књигама и недоумицама, да расклања за њим празне чаше и тањириће од кинеског порцелана умазане лепљивим траговима оне отужне шампите док оне језди за својим сомнабулним идејама?
Али, сама је крива. Није требала да се враћа. До сада би нахранила мачке и умесила рођенданску торту.
Овако...
Улица је , са прозора гледано, зјапила празнином. Голуб кога је он уплашио својим неспретним падом, вратио се на симс и зимогрожљиво дремао главе подвучене под крило отежало од кише.
Стајала је још тренутак лица приљубљеног уз хладно окно, а онда поново направила онај одлучни окрет на пети, пришла радном столу, узела муштиклу, тек овлаш дрхтавим прстима уденула у њу цигарету, припалила је и са задовољством повукла први дим...
Због чега му је , за име Бога, толико стало до проналажења имена? Зар не види да промашује суштину, бит, срж, центар или како год да се зове смисао?
А можда је ( у томе би могла да га подржи ) све до чега му је стало у самом тражењу...