Šta prvo - otvaranje tajnih dosijea II

U prilogu su  izvodi iz govora ostalih uvodničara  na nedavno održanom okruglom stolu CEAS "O preporukama Evropskog parlamenta iz Rezolucije O napretku Srbije u procesu njenih evropskih integracija- Podrška usvajanju zakona o otvaranju tajnih dosijea». EP je u spomenutoj Rezoluciji pozvao vlasti u Srbiji da nastave sa naporima da eliminišu nasleđe komunističkih tajnih službi, kao korak u procesu demokratizacije Srbije i podsetio na značaj dalje reforme sektora bezbednosti, jačanje parlamentarnog nadzora i kontrole nad službama bezbednosti, kao i na značaj otvaranja nacionalnih arhiva. Podršku organizatoru i učesnicima skupa pružio je u svom pozdravnom pismu izvestilac EP za Srbiju Jelko Kacin.

Vuk Drašković: Otvranje dosijea, otvaranje knjige smrti, zločina, je prvorzredno političko, moralno, bezbednosno, regionalno i evropsko pitanje. Ja sam još 2004. imao najtvđe obećanje tadašnjeg premijera da će zakon ući u proceduru samo ga valja napisati. Kad je napisan i predat usledila je odmazda službi bezbednosti. U jednom danu SPO ostao je bez 10 od 13 poslanika. 2008. ja sam imao najtvrđa obećanja od glavnog koalicionog partnera, Demokratske stranke, da će taj zakon među prvima ući u proceduru. Posle tri godine dobili smo pismo bez potpisnika u kome se sugeriše da budemo razumni, odgovorni, da ne unosimo zlu krv. Čini mi se da su te poruke jasne. Kad smo 2010. mi tražili da zakon uđe u proceduru, da zakon bude hitno usvojen, niko sem LDP nas nije podržao. Ko sem Preokreta traži da se otvore dosijei? Niko. Zašto? Zločin je ovde tajna. Zločinci su još ovde zaštićeni...Na poligonima policije u Beogradu, u jezerima Srbije nađeni su leševi civilia, dece, više od 1 000 njih otkopano. To su žrtve strašnih zločina počinjenih na Kosovu. Je li se neko ovde oglasio, je li ovde neko krenuo u tu BIA i rekao: dajte, vi imate podatke koji su to zločinci ovo napravili. Ne. Zašto ne? Zato što se to uglavnom i ne smatra zločinom. Veoma bi bilo važno kada bi se ustanovila i uloga Rusije i njenih organa u zabrani i pritiscima na vlast da se nipošto ne smeju otvoriti tajni dosijei.

Ivan Andrić: Još dok samo predlagali zakon o lustraciji bio je očit pokušaj službi da se popusti na lustraciji i time dobije na vremenu dok se zakon o dosijeima ne donese, što je bio pokušaj tajnih službi da zadrže uticaj. Nama je 2003. godine u vojsci rečeno da u vojsci nema nikakvih dosijea. Kasnije je to promenjeno da ih ima, ali nije baš u redu da se ta materija otvara. Usvajanjem ovih zakona pokazuje se politička volja da se raskine sa jednim sistemom odnosa koji u društvu postoji. U meri našeg uticaja u budućem parlamentu taj će se zakon naći na dnevnom redu ili neće. Ukoliko mi budemo imali 5% neće biti realno da se taj zakon nađe na dnevnom redu. Otvoreni smo za sve sugestije, ali smatramo da se u otvaranju dosijea mora ići u što širi zahvat sa što manje odredbi koje bi omogućile da se ovaj proces kompromituje. Podržavamo i osnivanje nezavisne komisije, svaki predlog koji će je učiniti nezavisnijom od stranaka i vlasti mi prihvatamo.
Branka Prpa: Kao istoričar moram da kažem da smo mi ne samo skoro jedina zemlja u Evropi koja nema zakon o tajnim dosijeima, nego ni zakon o arhivima i arhivskoj građi. Drugim rečima, mi nemamo način kako da zaštitimo dokumenta te prirode. Pitanje otvaranja personalnih dosijea su posebno delikatna, upravo zbog detalja i pikanterija iz života pojedinaca. Slavko Ćuruvja ubijen je za vreme ratnog, vanrednog stanja. Na vlasti su tada bile i civilne i vojne vlasti. Kako je moguće da tadašnji KOS ne zna za ubistvo? Kako je moguće da vojne tajne službe nisu uključene u celu tu priču? Mi ne možemo da vršimo kozmetičko terminološku promenu, pa umesto RSDB sada zovemo BIA, a sadržaj je isti. Dakle, ne pročešljavamo i ne menjamo metod rada ključnih insuticija koje su temelj totalitrnog sistema. To nije pitanje političkih želja. To je imperatvino pitanje za srpsku državu i budućnost.

Sonja Biserko: Ovoj temi treba pažljivo javno govoriti, službe bezbednosti su deo bezbednosne strukture svake države, pitanje je samo koliko su one kriminalizovane ili u službi ove ili one ideologije. Treba biti svestan da nisu svi ljudi u tim službama kriminalci, da se ne bi diskvalifikovalo ono što je bezbednosni stub svake države. Ipak činjenica je da su službe bile instrument opstrukcije pluralizacije ovog društva devedesetih ali i osamdesetih, ali je i činjenica da je tzv. demokratska opozicija osamdesetih bila u saglasnosti sa tim službama. Te službe ne deluju samostalno, deluju iz nekih centara, pre svega ideoloških, velikosprpskih, treba dakle povezati stanje tokom pola veka. Neće biti saglasnosti za otvaranje dosijea sve dok deluje taj neformalni centar. Demontiranje tih službi je i demontiranje velikosrpskog projekta, jer su one bile apsolutno u funkciji, od Knina, Slavonije, Bosne, Kosova, Srebrenice,... Škorpioni koji su bili samo mali deo toga su zapravo pesnica jedne takve službe. Politička elita koja je sada na sceni, čak i nema svest da je i sama instrument određenih takvih politika, i da je to vidljivo svakodnevno.

Milan Antonijević: Podsetio bih na nekoliko rečenica koje je Rade Bulatović rekao da našem skupu 2005.godine da je selektivno otvaranje dosijea nešto što bi sprečilo političke posledice. Tu leži velika opasnost. Time bi smo obesmislili lustraciju. Ukoliko dobijemo papire koji imaju mnogo crnog, nećemo imati nikakvog efekta.

Dejan Milenković: Kao što se vidi, nema dovoljno političkih stranaka koje bi zastupale interese donošenja zakona o otvaranju dosijea. Treba da postoji konsenzus organizacija civilnog društva koji će stalno gurati ovu temu. Vrlo je važno pitanje - šta ćemo sa našim građanima koji su živeli u inostranstvu, koji su tamo prisluškivani, ta služba se doskora zvala Služba za istraživanje i dokumentaciju u okviru MSP. Gde je to nestalo, da li tu postoje neka dosijea?

Aleksandar Resanović: Zakon o zaštiti podataka o ličnosti predstavlja pravni osnov za otvaranje i pristup dosijeima. Taj zakon obavezuje službe bezbednosti da obaveste građanina da o njemu imaju dosije, da mu omoguće uvid, da mu omoguće da dobije kopiju i da mu omoguće brisanje podataka iz dosijea, što ponekad praktično znači i uništavanje tog dosijea. Međutim, zašto se i taj zakon ne primenjuje? One naredne odredbe, posle odredbi o pravima koja građanin ima, sadrže značajna ograničenja da se ova prava realno ne mogu ostvarivati. Ona se sastoje u tome da građanin ne može da ostvari svoja prava ako bi to onemogućilo rad službi bezbednosti, ugrozilo javnu i nacionalnu bezbednost, privredni i finansijski interes zemlje, ako bi to ugrozilo privatnost ili važan interes nekog lica, njegov fizički, ali ne i psihički integritet, kao i njegovo zdravlje. Ograničenja su široko postavljena, pa se prava iz Zakona u praksi ne mogu ostvarivati. Zbog toga, i zbog raščišćavanja sa totalitarnim i autoritarnim režimom, neophodno je doneti poseban zakon o otvaranju tajnih dosijea, koji bi uredio sva pitanja o otvaranju, čime bi učinio jasan otklon od režima koji je tada postojao. Takav zakon bi imao prednost primene u odnosu na druge zakone, jer bi bio specijalan, odnosio bi se samo na otvaranje dosijea. Politička volja je neophodna ne samo da se zakon donese, nego još više i da se primenjuje, a za to je neophodno angažovati stručne ljude i uložiti velika sredstva. U suprotnom to će biti izigravanje zakona, uvreda za sve, posebno žrtve i njihove porodice. Rešenja u zakonu bi trebalo da budu kvalitetna, pravedna i ostvariva. Zakon bi trebalo da se odnosi na sve civilne i vojne službe bezbednosti i njihove prethodnike. Zakon bi trebalo da se odnosi i na dosijee koji su već predati Arhivu Srbije i Vojnom arhivu. Pored ostalog, potrebno je i značajno unaprediti proceduralne odredbe u odnosu na sadašnji predlog.

Lazar Stojanović: Imao sam iskustva da ogromni arhivi postoje i u zatvorima. Zaslugom Instituta za savremenu istoriju meni su dali moj dosije iz zatvora. I to jeste dokument o represiji. Veliki broj dosijea i podataka se nalazi i u ličnim arhivama, gde bi zakon mogao da predvidi i neku vrstu amnestije za one koji bi sada dali te podatke, nešto poput svedoka saradnika. Osim tajnih dosijea, koji ne mogu u potpunosti da rasvetle funkcionisanje tajnih službi, imate i zahtev za otvaranje dnevnika naredbi, izveštaje, sve druga operativna dokumenta, to ne ulazi u lična dosijea, a taj deo dokumenata je bitan za rasvetljavanje istorije. Ne postoji takođe ni jedan razlog da kadrovski kartoni ne budu izneti u javnost, i to je stvar koja bi nam takođe mnogo pomogla kada se radi o sadašnjem načelniku generalštaba, pa ako nam nedostaje lični dosije, mi ćemo videti ko je gde i sa kim šta radio. Mora se naći način koji stanovište koje miri princip o zaštiti trećih lica sa jedne i princip o potpuno otvorenim dosijeima sa druge strane.

Vesna Rakić Vodinelić: Smatram da je ideja otvaranja dosijea jedna politički i pravno legitimna ideja. Nećete retko čuti da je za otvaranje dosijea kasno, a to kasno se računa od uspostavljanja formalne parlamentarne demokratije, kao i na to u kakvom se stanju dosijea nalaze. Nije tako. Država koja je ovde mnogo hvaljena, Češka, je otvorila dosijea 97 godine, tek osam godina pošto je do promene došlo, uprkos tome što je imala disidente i u tajnoj policiji. Nije to bio lak posao za njih, oni su tada procenili da je između polovine i trećine personalnih dosija bilo uništeno. To je ono drugo kasno. Ako se u Češkoj to procena, u Srbiji bi moglo da se tvrdi da je zbog tedisperzije dokumenta na razna mesta I drugog uništeno između petine i četvrtine dokumenata. Otvranje dosijea je jedna i od pravnih mera suočvanja sa prošlošću. Društvo koje nije u stanu da se suoči sa svojom zlom prošlošću, ne može da se suoči sa svojom budućnošću. Nema budućnosti ako se ne suočimo sa prošlošću. I to ne individualno nego kao društvo. Sledeći argument u prilog značaju otvaranja dosijea, koji je iskustveno proveren i u Češkoj i u Nemačkoj, je to što su slučajevi koji su rezultirali dugotrajnim kaznama, smrću, prisilnim radom, bili izučavani i studirani na fakultetima. Sada ti četrdesetogosišnjaci koji su to studirali naučili te slučajeve upravljaju tim državama, i imaju užasan strah da im se to nikada ne ponovi. Otvaranje dosijea ima dakle i preventivno dejstvo, ima dejstvo i za budućnost. Bez otvarnja dosijea nema ni rehabilitacije. Otvaranje dosijea kao elementa borbene demokratije, to je jedino sredstvo radi daljeg sprečavanja manipulisanja njima. Ne možete reformisati službe bezbednosti, dok ne otvorite dosijea.