27.01.1945: Da se nikad ne zaboravi

Sramota chovechanstva- da se ne zaboravi i ne ponovi!

AlexDunja

Sramota chovechanstva- da se ne zaboravi i ne ponovi!

Tako je, ali i to da su pre njih neki drugi ljudi na KiM ziveli kao u logorima,u oskudici,strahu,beznadju.

S tackom - sve je kristalno jasno...

mislim da smo odgovorili na oba stradanja,

Arbait macht frei. Kakva je to suluda ideologija.

zar nije US farmakoloska industrija mozda najjaca u svetu?

dobro su birali kadrove ....akomerazumeš.........

nemačka farmaceutska industrija

Mara

...Paragvaj, Urugvaj...

Koliko puta čujemo neko čisto Deutsch prezime koje dolazi odatle...

ps. mnogo nacista je dočekalo duboku starost na slobodi...strašno...

dunjica

U Urugvaju, Paragvaju, Argentini su našli utočište mnogi bivši nacisti. Međutim, pogrešno je mišljenje da su svi ovdašnji s njemačkim prezimenom nacoši ili njihovo potomstvo. Neki Nijemci su se još daleko ranije tamo naselili (uklj. Brazil i Argentinu), ponajviše zbog progona na vjerskoj osnovi (primjer menonitskih kolonija/enklava u paragvajskom Chaco ili meksičkom Cuauhtemoc).Da ne govorim o konstantnim migracijama zbog ekonomskih razloga. Svaka generalizacija je pogubna.

Zbog tih i takvih postavljam tekst sa sajta http://www.jasenovac.org/.

dobronamjeran

Zbog tih i takvih postavljam tekst sa sajta http://www.jasenovac.org/.

Jasenovac.org nikako nije meritorno mjesto za predocavanje zlocina koji se dogodio u Jasenovcu. Ta je stranica prepuna falsifikata a narocito spisak koji je na toj stranici objavljen jer na tom spisku od blizu 600 000 imena ima mnogih partizana koji su poginuli na Neretvi, sutjesci i drugdje je r radi se o spisku koji je 1964 godine radjen za potrebe trazenja ratne odstete od Njemacke. Kako svi dobro znamo taj je spisak bio tajan sve do 1990 godine. Njega je jasenovac.orgu predao Milan Bulajic nekadasnji kustos muzeja genocida. Na tom spisku dakako ima i ubijenih u Jasenovcu no nisu svi jer nema nekih ustasa koji su tamo ubijeni.
Inace pitao bih kako sluzbena Srbija obeljezava ovaj dan?

Причајте шта хоћете, Хрвати су са НДХ показали сву суштину свог односа према Србима.
И то су поновили још једном, недавно.

ZAGREB - Predsjednik Republike Hrvatske Stjepan Mesić uputio je danas izjavu za javnost u povodu Međunarodnog dana holokausta, koji se obilježava 27. siječnja, izvijestio je Ured predsjednika Republike.

"Svijet koji je iskusio užase Drugoga svjetskoga rata i koji ih ne zaboravlja, prisjetit će se 27. siječnja, kao i svake godine, nepojmljivog zločina holokausta, počinjenoga nad pripadnicima Židovskog naroda u ime teorije o supremaciji jedne rase nad drugom, i postojanja onih koji su zavrijedili da žive i onih koji to nisu.

Židovi su bili nedvojbeno najveće žrtve holokausta, ali tzv. konačno rješenje, a to je bila formula pod kojom su naci-fašisti skrivali plan o fizičkom istrebljenju milijuna ljudi, primjenjivalo se i u odnosu na sve druge koji su smatrani manje vrijednima i nisu se uklapali u koncept svijeta ljudi 'čiste krvi'.

I mi u Hrvatskoj sjećamo se holokausta, ne samo zato što se taj monstruozni zločin nikada ne smije zaboraviti u funkciji sprečavanja njegovoga ponavljanja, nego i zato što se on događao i ovdje, na tlu Hrvatske, i što su u njemu sudjelovali i Hrvati.

Ustaški režim spremno je ponavljao sve što se prije njegovoga uspostavljanja već događalo u nacističkoj Njemačkoj i u okupiranom dijelu Europe.

Ustaški zločinci nanijeli su, sudjelujući u holokaustu, tešku ljagu hrvatskome imenu, ljagu koju su pomogli sprati samo hrvatski antifašisti. Ni jedno, ni drugo ne smije se zaboraviti.

Neka Dan sjećanja na holokaust bude još jedna prilika za upozorenje kako je bezrezervno suočavanje s prošlošću, i to sa svim činjenicama iz prošlosti, kako dalje, tako i one bliže, jedan od nezaobilaznih uvjeta za puno europeiziranje Hrvatske.

Isto tako, neka to bude prilika da se još jednom, krajnje odlučno, odbace sve ideje i ideologije što počivaju na pretpostavci nejednakosti ljudi, netolerancije i segregacije na bilo kojoj osnovi, te da se afirmira politika dosljednog poštivanja i ostvarivanja ljudskih prava", navodi se u izjavi predsjednika Mesića u povodu sutrašnjeg obilježavanja Međunarodnog dana holokausta.

Inace pitao bih kako sluzbena Srbija obeljezava ovaj dan?

Сада Вам је лако да се правите фини и причате о Јасеновцу, жртвама, холокаусту, чему год - лако Вам је јер сте из лијепе ваше истерали и оно мало Срба које нисте стигли да покољете и побацате у јаме.
Сад сте цивилизовани и добрнамерни, фуј.

Svi ti koji u Srbiji velicaju kukasti krst i fasizam treba da znaju da u isto vreme velicaju ustastvo i da podrzavaju to sto se desilo u Jasenovcu i ostalim logorima sirom NDH. Zbog toga je smesno sto se kriju iza patriotizma ili ne znam cega vec.

dobronamjeran

Сада Вам је лако да се правите фини и причате о Јасеновцу, жртвама, холокаусту, чему год - лако Вам је јер сте из лијепе ваше истерали и оно мало Срба које нисте стигли да покољете и побацате у јаме.
Сад сте цивилизовани и добрнамерни, фуј.

Na ove rijeci nemam argumenta. Idem se odmah samoubiti jer su svi Hrvati genocidi te ne smiju zivjeti.
No sad malo ozbiljno jer je i tema ozbiljna. Ne smijes vjerovati svemu sto su na RTS-u pricali od 1987 godine. Nisu svi hrvati genocidi i vecina Hrvata nije podrzavala ustaski pokret kao sto vjerujem da niti vecina Srba nije podrzavala Milana Nedica i Dimitrija Ljotica te voznju autobusom po pustim Beogradskim ulicama nakon cega je Beograd proglasen prvim judenfraj gradom u europi. Ustaski zlocini su strasni i ja sam osobno izgubio 5 mojih daljnjih rodjaka u Staroj gradiski no jos je strasnija manipulacija i omalovazavanje tih zrtava od strane Bulajica i tog jasenovac.org. I Strasno je da i danas ljudi u Srbiji vjeruju u genocidnost Hrvata. Tebe ocito pere ksenofobija i ponavljas kao papagaj napamet naucene lekcije RTS-a i Vecernjih novosti s konca osamdesetih i ranih devedesetih koje je preuzeo vjerojatno tvoj potajni idol Davidovic te ih tako uspjesno nastavlja na sturmfrontu skupa sa sebi slicnima iz Hrvatske koji se nazivaju ustasama.

Кад се прогнани Срби буду могли нормално вратити у Хрватску, могу да поверујем о добронамерност хрватских власти. Пре неки дан је била вест да 50% Хрвата не жели Србина у својој Влади - само зато што је Србин, наравно.

Јаме, каме, Градишке и Јасеновац и Олуја су резултат мржње према Србима.
То је оно што не сме никад да се заборави.
Срба из Хрватске има још увек много више ван Хрватске него у самој Хрватској.
Кад буду добили своју имовину натраг или могућност да се нормално врате и живе, повероваћу да се ситуација променила. До тада, не верујем ни у какве приче.
И немам разлога да мрзим, нити мрзим.
Много ми је жао свега што се издешавало јер смо ми овде на Балкану, један исти народ, ма колико се многи трудили да то изгледа другачије.
Новак нам је победио :)

Wounded Knee

dobronamjeran
Пре неки дан је била вест да 50% Хрвата не жели Србина у својој Влади - само зато што је Србин, наравно..

Fembot

Wounded Knee

dobronamjeran
Пре неки дан је била вест да 50% Хрвата не жели Србина у својој Влади - само зато што је Србин, наравно..

A koliko procenata Srba želi ne-Srbina u svojoj vladi, svojoj zgradi, komsiliku, ili u porodici , ne daj bože!? Da li to znaš?

Пре неки дан је била вест да 50% Хрвата не жели Србина у својој Влади - само зато што је Србин, наравно.

Кад се прогнани Срби буду могли нормално вратити у Хрватску,

MOLIM UCENISKE U DISKUSIJI DA OBUZDAJU TEMPERAMENT I NEKA RASPRAVLJAJU ARGUMENTIMA I IZBEGNU UVREDE NA NACIONALNOJ OSNOVI!!!!!!!!!
HVALA LEPO

На жалост, превише. За то нема оправдања.
Јеси задовољан одговором на своје масно тријумфално питање?

dragan7557

Пре неки дан је била вест да 50% Хрвата не жели Србина у својој Влади - само зато што је Србин, наравно.

A, šta bi sa drugih 50%

Кад се прогнани Срби буду могли нормално вратити у Хрватску,

Ko brani Srbima iz Hrvatske da se vrate (normalno) . Najveći deo Srba iz Hrvatske koji živi u Srbiji poseduje i Hrvatsku putovnicu radi povoljnosti za putovanje.

dobronamjeran

На жалост, превише. За то нема оправдања.
Јеси задовољан одговором на своје масно тријумфално питање?

Medjutim situacija je malo drugacija. Jer Srbin je podpredsjednik vlade kao sto je i Hrvat recimo predsjednik skupstine Srbije. To sto ti gajis ksenofobiju ne znaci da su svi ksenofobicni a to da ne mrzis nikoga pokazao si u svojim prethodnim postovima. Ja recimo ne mislim da su Srbi genocidan narod zato sto su neki Srbi ubili nekoliko mojih skolskih kolega od kojih su neki bili Srbi no granate ne biraju po nacionalnosti pa je tako tihomir koji nikome nista nije bio kriv i ne bi ni mrava zgazio poginuo kao civil od granate iz Mirkovaca koju je mozda ispalio jedan drugi skolski kolega. No on jeu tom trenutku u narucju drzao jednu od cerki bliznakinja koja je takodjer poginula s njim. I tako nekoliko stotina ljudi samo u jednom gradu koji na srecu nije osvojen.

dobronamjeran

...Nadalje jedina prava adresa za informacije o Jasenovcu je http://www.jusp-jasenovac.hr/ nadalje jasenovac.org je krajnje diskutabilna adresa iz vise raznih razloga a i protiv nekih clanova koji uredjuju te stranice vode se sudski postupci. Nadalje spisak koji su objavili je u manipulativne svrhe jer nigdje nije napisano da se ne radi o spisku ubijenih u Jasenovcu nego o ukupnim zrtvama u Jugoslaviji koji su pali na strani saveznika to jest na tom spisku nisu kolaboracionisti n

Апсолутно је јасно да цео народ не може да се прогласи кривим нити геноцидним. Но политика коју су водили Хрвати који су на власти у Хрватској у НДХ и у последњих двадесетак година је управо таква- геноцидна.

Хрвати су са НДХ показали сву суштину свог односа према Србима.
И то су поновили још једном, недавно.

Sama cinjenica da je POSTOJAO KONCENTRACIONI LOGOR JE DOVOLJNO STRAVICNA. O BROJKAMA JE DEGUTANTNO RASPRAVLJATI ZNAJUCI POCETNE POZICIJE SRBA I HRVATA ,I ZNAJUCI DA NIJEDNA NECE ODSTUPITI.

dobronamjeran

Апсолутно је јасно да цео народ не може да се прогласи кривим нити геноцидним. Но политика коју су водили Хрвати који су на власти у Хрватској у НДХ и у последњих двадесетак година је управо таква- геноцидна.

Хрвати су са НДХ показали сву суштину свог односа према Србима.
И то су поновили још једном, недавно.

Da li izmedju ove dvije recenice postoji razlika? Druga recenica je uzeta iz vase ranije diskusije i napisali ste kako ste napisali. Znaci napisali ste da su Hrvati pokazali svu sustinu svog odnosa prema Srbima. Da li je to generaliziranje ili nije? Ne moze se napisati Hrvati mogli ste napisati ustase su pokazali svu sustinu svog odnosa prema Srbima onda bi ta recenica bila potpuno u redu. Ovako ste generalizirali i pokusavate u dobrom starom maniru pripisati na cijeli narod krivnju za ono sto je cinila jedna grupa koja na vlast nije dosla na nikakvi demokratski nacin nego na italijanskim i njemackim tenkovima i samo uz pomoc tih tenkova se i odrzavala na vlasti. Vama mnogo cinjenica iz drugog svjetskog rata nije poznato no niti ne marite da ih saznate jer vas firer Davidovic nije opterecen saznavanjem istine nego sirenjem ksenofobije i netrpeljivosti prema drugima. Vec kako sam napisao jedan dio moje sire obitelji je nastradao u staroj Gradiski a drugi dio se aktivno s puskom u ruci borio protiv ustasa kao sto sam se i ja aktivno borio protiv velikosrpske hegemonije koja je sirena iz Beograda a skupa samnom se u odorama HV-a borilo i dosta srba koji su Hrvatsku smatrali svojom domovinom za razliku od onih koji su smatrali da se dio Hrvatske moze pripojiti Srbiji u sklopu svesrpskog ujedinjenja nakon propasti jugoslavije. I kako dobro znamo niti jedan vojnik HV-a nije krocio na podrucje Srbije nego su sve borbe vodjene u Hrvatskoj i Bosni.
Da ponovim ono sto je cinjeno u Jasenovcu, Gospicu i drugim stratistima izuzetno je grozno i nemam dovoljno rijeci da bih to osudio no isto tako ja osobno ne snosim nikakvu krivicu za te dogadjaje vec naprotiv osjecam ponos da je moj otac, stric i jos dosta njih puskom unistavalo tu tvorevinu. To sto ste vi ksenofobican to je samo vas osobni problem.

Zašto tvrdiš da je navedena adresa "jedina prava"?

Naprotiv, vrlo je osporavana (mislim da je i Jevrejska zejednica i Simon Vizental centar imao neke više nego ozbiljne primedbe upravo oko toga što je broj nastradalih više nego drastično smanjen).

Međutim, počeću da sumnjam u tvoju iskrenost. Volela bih da me demantuješ, ali u par tvojih odgovora gore kao da ti je jedina namera da smanjiš broj nastradalih u Jasenovcu i Staroj Gradiški...Nemoj da pomisliš da sam sklona preterivanju, ali projekat koji je tamo započet, a pod pokroviteljstvom vlasti , jeste izazvao velike rasprave...rekoh na početku, kontroverze ...

"Na prozivci sam preživio tzv. selekciju, odnosno situaciju u kojoj svaki peti red istupa i biva odveden u krematorij. Ja sam bio u četvrtom redu. I tako to nekako išlo, stalno u strahu od selekcija, a izbjegli smo i »marš smrti«, te uz puno sreće dočekali noć s 26. na 27. siječnja 1945. godine. Tada smo oslobođeni"

Opatijac Oleg Mandić posljednji je uznik koji je izašao iz industrijskog kompleksa smrti znanog kao njemački koncentracioni logor Auschwitz. Naime, nakon što je taj jedanestogodišnji dječak iskoračio kroz vrata na kojima piše »arbeit macht frei«, Auschwitz je uistinu prestao postojati kao logor iako je ostao doživotno najcrnji dio sjećanja svih preživjelih logoraša, te upozoravajući primjer do kuda seže ljudska svirepost. Vratimo li se u djetinjstvo opatijskog umirovljenika Olega Mandića, ne možemo, a ne spomenuti njegovog djeda dr. Antu Mandića, za vrijeme Prvog svjetskog rata predstavnika Jugoslavenskog odbora za Carsku Rusiju u Petrogradu, potpredsjednika ZAVNOH-a, člana predsjedništva AVNOJ-a i na kraju, uz Dušana Serneca i Srđana Budisavljevića, člana Jugoslavenskog kraljevskog namjesništva. Upravo ova posljednja djedova funkcija pomogla je Olegu, njegovoj babuški Olgi Nikolajevnoj Stepenko udatoj Mandić, te majci Nevenki da se iz logora smrti vrate kući. No, krenimo od početka. Životna priča dugogodišnjeg pravnika i novinara Olega Mandića glasi:
– Rodio sam se na Sušaku 5. travnja 1934. godine. Do svoje 11 godine živio sam u vili Mandić, u Voloskom i imao najbezbrižnije djetinjstvo na svijetu. Onda je došao 9. rujna 1943. godine kad je kapitulirala Italija i u Opatiji ustanovljen NOO na čelu s mojim nonom Antom. Zadatak mu je bio razoružati Talijane i otpraviti ih put Italije. No, samo tjedan dana kasnije kad su Nijemci tenkovima iz pravca Matulja počeli nadirati prema Voloskom, moj otac Oleg i nono Ante su preko Lipovice pobjegli u partizane. Mami, babuški i meni to nije pošlo za rukom pa smo narednih mjeseci zbog svega toga bili izloženi učestalim premetačinama i saslušanjima. Ono kobno zadesilo nas je 15. svibnja 1944. godine kad su nas ukrcali u auto i otpravili u riječki zatvor »Via Roma«. Tamo smo samo prenoćili da bi nas sutradan sproveli u zloglasni tršćanski zatvor »Coroneo«. Uslijedila su dva mjeseca uzništva, bombardiranje saveznika i užasne priče o Rižarni San Sabba, jedinom krematoriju izvan njemačkog Reicha u kojem je nestalo mnogo ljudi. Točno 10. srpnja 1944. godine ukrcali su nas u stočni vagon kojeg su plombirali i počeo je naš put u nepoznato. O uvjetima života u takvom prostoru ne moram vam ništa govoriti, a to je mučenje trajalo 3 noći i 2 dana. Na otvorenoj smo pruzi doživjeli i zračni napad saveznika. Malo po malo kompozicija se povećavala i trećeg dana putovanja stigli smo na odredište. Nama ime Auschwitz tada zbilja ništa nije značilo.

Odlazak na žicu – izlaz iz nadljudskih patnji

– Slabe su bile reakcije ljudi na kazne i mučenja. Sve se primalo s nekom apatijom i pomirenošću. Nitko nije znao koliko dugo će trajati logorski život. Bijeg je bio nemoguć. Život se pretvarao u neko sporo trajanje, u primanje neiminovnosti onakve kakva jest, jer dan je trajao obično do noći ili najduže do sutra. Trajanje dana poistovjećivalo se s trajanjem mogućeg življenja. Ponašanje logoraša bilo je čudno i često nepredvidljivo. Mreža bodljikave žice pod visokim naponom električne struje oduzimala je svaku nadu da se na bilo koji način dođe do slobode. Svakodnevni prizori ubijanja i umiranja unosili su neki neobični nemir među ljude. Logoraši su gledali ukočenim pogledom, sve su gledali s nekim prkosnim mirom i odavali su utisak kao da ih ništa ne iznenađuje. Mnogima je moral naglo padao, a gubio se i nagon za samoodržanjem. Većina je smatrala da nema razloga da se dalje trpi, pogotovo kad za borbu nije bilo nikakve mogućnosti. Zbog svega toga mnogi ljudi su izabrali samoubojstvo – odlazak na žicu – kao jedini mogući izlaz iz nadljudskih patnji. Zapravo, bio je to rezultat potpune iznurenosti, gubljenje realnog rasuđivanja i pojava straha pred mogućnošću doživljavanja nekog zamišljenog i najstrašnijeg trenutka. »Otići na žicu« značilo je zatrčati se prema žičanoj ogradi pod visokim električnim naponom i pokušati se golim rukama uhvatiti za bodljikavu žicu. Rijetkima je uspijevalo doći do same žice. Onima koji su »odlazili na žicu« život je bio prekinut već ranije rafalom njemačkog mitraljeza, iz jedne od stražarnica koje su se u nizu nalazile ispred bodljikave žičane ograde. Rijetki, oni najjači uspijevali su doći do žice na kojoj su u grču doživljavali svoj tužni kraj. »Odlaženje na žicu« pratila bi i logorska sirena što je, uz mitraljeske rafale, označavalo da je jedan manje među nama, prisjeća se užasa Oleg Mandić. Nakon 1945. Oleg Mandić prvi je put Auschwitz posjetio 1969. godine, u pratnji Borislava Ostojića, novinara »Novog lista«.
– Nakon obilaska Državnog muzeja mučeništva kako se ozloglašeni Auschwitz zove od 1949. godine, Boro i ja sjeli smo odgledati film o strahotama tog logora, kad najednom na platnu vidim mamu, babušku i sebe. Ako onda nisam doživio infarkt ne znam, nisam znao da te snimke uopće postoje, a kamo li da se svakodnevno vrte. Čim sam se sabrao potražio sam upravitelja Muzeja, rekao mu tko sam, a onda se on iznenadio. I oni su se sve te godine pitali tko su ti ljudi koji su zadnji napustili logor i jesu li živi. Ostao sam dva dana tamo kao njihov gost, priča Mandić koji je uz knjigu »Kronika obitelji Mandić« i autor filma »Godine kobnih iskustava obitelji Mandić s fašizmom i nacizmom«. Uistinu dirljiv i izuzetno kvalitetno napravljen dokumentarac premijerno će biti prikazan 27. siječnja u opatijskom Umjetničkom paviljonu »Juraj Šporer« u sklopu izložbe »Crna noć je šapićala...« u čijem je postavu, između ostaloga, i dnevnik malog Olega pisan tijekom njegovog boravka u Auschwitzu.

Čudne građevine s golemim dimnjacima

Velika kompozicija stočnih vagona prošla je kroz podulju jednokatnicu, upravnu zgradu sagrađenu na otvorenoj pruzi, koja je kasnije postala simbolom Auschwitza. Prizor koji se ukazao po izlasku bio je užasno tjeskoban – lijevo i desno, dokle god je pogled sezao ograda od bodljikave električne žice tek povremeno isprekidana osmatračnicama iz kojih su virile cijevi ubojitih oružja. Iza žice moglo se razabrati mnoštvo simetrično poredanih ogromnih baraka, lijevo od pruge zidanih, a desno drvenih. U daljini pak šumarak u kojem je nestajala željeznička pruga. Poviše njega krovovi velikih čudnih građevina iz kojih strše golemi dimnjaci. Iz svakog od njih kuljao je gusti masni dim. Odmah na rampi razdvojili su muškarce od žena, a kako je u našoj skupini bio mali broj Židova završili smo u logoru, a ne direktno u krematoriju. Tu mi se prvi put osmjehnula sreća jer svi dječaci koji su bili stariji od 10 godina morali su u muški logor, no meni se u gužvi posrećilo pa sam ostao s mamom i babuškom u ženskom logoru. Postao sam IT 189488 i svega je pola dana bilo dovoljno da izgubim ime i postanem broj. Dva sam mjeseca proveo u ženskom logoru A1. U baraci/bloku bilo nas je 700. U tzv. kojama spavalo nas je od 12 do 14, ustajali smo u 3 ujutro, odlazili na zajedničko pranje i zajedničku nuždu, potom na prozivku na apel plac bez obzira na vremenske prilike ili godišnje doba. Prozivka bi trajala ovisno o podudaranju brojnog stanja od sat vremena do 9 sati. Na toj sam prozivci preživio tzv. selekciju, odnosno situaciju u kojoj svaki peti red istupa i biva odveden u krematorij. Ja sam bio u četvrtom redu. Nakon jutarnjeg apela odlazilo se na rad u polje ili obližnju kemijsku industriju. I odlazak i povratak bio je popraćen glazbenim taktovima iz logorske kapele. Naime, tamo su svirali logoraši. Bilo je stravično gledati kako pri povratku s tlake uznici dok prolaze kraj glazbe moraju stupati, a možete zamisliti kako stupaju živi mrtvaci pri tome u kariolama vozeći one koji su netom umrli.


Odlazili su u nepovrat

Nakon dva mjeseca odvojili su me od babuške i majke i smjestili u ženski bolnički odjel tzv. revir. Htjeli su me poslati u muški logor, a ja sam od šoka dobio temperaturu i prebačen sam u revir. Dospio sam u zloglasni odjel blizanaca dr. Mengelea.To je bio jedini odjel u kojem je bilo dječaka starijih od 10 godina. Smješten sam tamo privremeno, ali uz velike napore uspio sam se zadržati mjesecima, jer tamo je bila najbolja hrana, a i spavalo se u krevetu. Mengele je, naime, bio prijatan čovjek, a o njegovoj dubioznoj liječničkoj etici, a posebno o monstruoznim medicinskim eksperimentima koje je upražnjavao upravo na blizancima nismo ništa tada znali. Blizanci iz odjela, a bilo ih je uvijek dvadesetak parova dolazili bi i odlazili. Najčešće u nepovrat. Ja sam jedini ostajao i to sve do onog dana kad sam dobio ospice i dizenteriju pa su me otpravili u zarazni odjel. U međuvremenu su i babušku zbog slabosti spremili u revir, a i mama da bi nam bila bliže nekako se uspjela uposliti kao bolničarka, također u ženskoj bolnici. I tako je to nekako išlo, stalno u strahu od selekcija, a izbjegli smo i »marš smrti«, te uz puno sreće dočekali noć s 26. na 27. siječnja 1945. godine. Tada smo oslobođeni.


Zauvijek zatvorena logorska vrata

Idućih dana nam je uspjelo javiti u Jugoslaviju da smo živi i gdje smo, a desetak dana kasnije u našu je baraku osobno došao ruski komandant logora u pratnji pukovnika Fedosenka, vojnog komandanta grada Krakowa i istoimene vojne oblasti. Pukovnik je došao upravo nas pronaći, pokazao nam je kablogram pristigao iz Moskve sa sadržajem – pronaći u Oswiencimu jugoslavensku obitelj Mandić, obavijestiti ih da su njihovi u Jugoslaviji živi i zdravi. Prvom zgodom prebaciti ih u Moskvu. Potpis Bulganjin, u to doba Staljinov zamjenik. Kakav je značaj imao taj potpis najbolje pokazuje podatak da je s oficirima stigla i ekipa ruskih filmskih operatera koja je naše pronalaženje i čitanje kablograma, te prve korake na slobodi snimala za filmske novosti. U veljači 1945. godine logor se postepeno evakuirao, nakon što su i zadnji logoraši odvezeni iz Auschwitza ostali smo još samo mi – mama, babuška i ja. Još smo neko vrijeme živjeli u logoru, a potom nas je ruski komandant ukrcao u auto i odvezao u Krakow. Za nama su se zauvijek zatvorila logorska vrata. Bio sam posljednji logoraš koji je napustio Auschwitz. Narednih mjesec dana proveli smo u Krakowu, a onda nas je jednog dana preuzeo major Leonid Prok1a, te u pratnji dva crvenoarmejca ukrcao u kamion prepun hrane i uputili smo se u Moskvu. U Moskvi smo ostali više od mjesec dana, a onda smo Titovim avionom otputovali u Beograd gdje je u kraljevskom namjesništvu bio moj djed, a otac bio visokopozicionirani dužnosnik. Nakon Beograda preselili smo se u Zagreb gdje sam diplomirao pravo, a sedamdesetih godina prošlog stoljeća konačno sam se vratio kući, u Opatiju gdje živim sa suprugom Duškom. Sjećanja na Auschwitz blijedila su, ali im nikad nisam dopustio da odu u zaborav. Vratio sam se u Auschwitz još dva puta. Sam. Mame i babuške više nije bilo, završava svoju priču Oleg Mandić srednji, jer uz oca Olega, srednji Oleg ima i sina Olega, doktora paleontoloških nauka.

Aleksandar Stosic

Wounded Knee, Dobronamjerni
poslednja opomena, pred iskljucenje...
SMIRITE TON

dobronamjeran

...Zato sto je ona zvanicna ustanova koja raspolaze sa najvise dokumentacije naravno osim one koja je otudjena i jos nije vracena te poznavajuci rad sadasnje ekipe vjerujem da je njihov jedini motiv doznati istinu i odbaciti sve malverzacije s brojem zrtava.
Naprotiv, vrlo je osporavana (mislim da je i Jevrejska zejednica i Simon Vizental centar imao neke više nego ozbiljne primedbe upravo oko toga što je broj nastradalih više nego drastično smanjen).Koliko znam predstavnici zidovske zajednice u Hrvatskoj su u upravnom odboru spomen podrucja. Sto to znaci drasticno smanjen? Da li to znaci da se od broja 1400 000 koliko su neki srpski istoricari procjenjivali uz izjave kako su od Srba u Jasenovcu pravljeni sapuni. Ili od broja 700 000 doslo do oko 80 000 do 100 000. Zar i 80 000 nije strasna brojka? Narocito ako je medju njima i 5 iz moje sire obitelji? Da vas podsjetim pocetkom sezdesetih vrsena su probna iskapanja i nadjeno je ukupno oko 300 zemnih ostataka i medju njima je jedna osoba iz moje sire obitelji.
...Moja namjera nije nikakva niti da smanjim niti da povecam broj zrtava. No kako sam vec negdje drugdje napisao vise nezavisnih istrazivaca koji su gore pobrojani te dvojica koji su se bavili demografskim gubitcima doslo je do slicne brojke (kako je to ruzno kad zrtvu moram svrstati u broj) ona se krece od 80000 do oko 100000. Sve ostalo su manipulacije od Pecarica i Ivezica koji su objavili oko 2600 pa do Bulajica i drugih koji ustraju na 700 000 do cak 1 000 000 kod Terzica ili 1 400 000 kod jos jednog kojemu se ne mogu sjetiti imena.Istina je kako je rad nove ekipe spomen podrucja izazvao kontroverze obzirom koliko je tema Jasenovca kontroverzna i od strane umanjivaca i od strane pretjerivaca idu napadi. Pitanje je na osnovu kojih podataka centar Vizental i svi ostali brane broj od 700 000 ako po svim demografskim pokazateljima ukupni broj poginulih i umrlih Srba s podrucja Jugoslavije iznosi Prema Kocovicu 537 000 a prema Zerjavicu 530 000 s time sto je Kocovic racunao zajedno Srbe i crnogorce dok su kod Zerjavica razdvojeni. Pa onda mozemo po Zerjavicu pridodati jos 20 000 crnogoraca.

Ti čak osporavaš zaključke Simon Vizental centra.!!!!

Wounded Knee, Dobronamjerni
poslednja opomena, pred iskljucenje...
SMIRITE TON

Ovo pismo su napisali i šalju vam tri Jevrejina preživela zatvorenika Jasenovca, logora smrti u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj za vreme Drugog svetskog rata, koji sada žive u Srbiji:
Cadik Danon,
arhitekta, pobegao iz Jasenovačkog logora 1942
Božo Švarc
pukovnik Jugoslovenske Armije u penziji, pobegao iz Jasenovačkog logora iste godine
Josif Erlih
major Jugoslovenske Armije u penziji, koji je bio u logoru Jasenovac sve do strašnog kraja 22. aprila 1945, kada je učcestvovao u proboju izvršenom jer su hrvatski fašisti ubijali sve preostale zatvorenike
LITUCHY NEMA NAŠU DOZVOLU!

Nas trojica nismo dali dozvolu da se naša svedočenja objave u knjizi o Konferenciji o logoru smrti Jasenovac koju je Barri Lituchy obećavao punih osam godina od kada se Konferencija održala na Kingsborou Koledžu, u Njujorku. Tvrdnja da smo dali takve dozvole prošle godine a koje iznosi Milo Jelisijevic u svojoj poruci od 11 marta 2006, je bez osnova.

Gospodin Jelisijevic, koji je izdavač i član Upravnog odbora Instituta za istraživanje Jasenovca (JRI), trebalo je da zna da smo dozvole date 2003. godine povukli 2005. zato što je Direktor JRI, B. Lituchy, pokrenuo sudski postupak protiv Dr. Wande Schindley i ing. Petra Makare, tvoraca knjige Zbornik o Konferenciji izdate aprila 2005.

Mi smo ozlojedjeni sudskim postupkom koji su pokrenuli Lituchy i njegovi poslušnici, gospoda Friendly, Mošić i Miletić, a kojim je ugrožena knjiga koja sadrži svedočanstva nas trojice i još devetoro preživelih iz logora Jasenovac. Ova knjiga je izdata za Amerikance i druge čitaoce sa engleskog govornog područja, pošto knjiga koju je obećavao Lituchy nikad nije uradjena. Mi ne možemo da dopustimo da ovaj Zbornik, koji prvi govori o toj Konferenciji, bude zabranjen zbog navodnog kršenja autorskih prava. Ustvari, postupak je pokrenut zbog povredjene sujete B.Lituchya koji ili nije hteo ili nije bio u stanju da stvori knjigu o Konferenciji. Zato smo povukli dopuštenja kojima smo 2003. godine dali pravo Lituchy-ju da koristi naša svedočanstva. Izgubili smo poverenje u njega i sada podržavamo knjigu o Konferenciji koju su objavili vredniji ljudi voljni da se bore za istinu o Jasenovcu.

Gospodi Lituchyu i Jelisijevicu je upućeno saopštenje našeg beogradskog advokata kojim im se stavlja do znanja da više nemaju dozvolu da koriste naša svedočanstva, niti izlaganja nekolicine druguh učesnika Konferencije. Ako se ne budu držali ove zabrane, snosiće zakonske posledice.



Gospodin Lituchy je mogao da izbegne da bude tužen da je poslušao savet Josepha Friendly-ja, jednog od tužilaca u sudskom postupku, i da prihvati mogućnost istovremenog postojanja dveju knjiga o Konferenciji. Budući da je B. Lituchy zapretio smrću snimatelju Vladimiru Bibiću, tužitelji su se, prema Friendlyu, našli u defanzivi, pa je on u pismu njihovom advokatu Kaplanu, od 13. januara, predložio da se ublaže uslovi poravnanja. B. Lituchy nije prihvatio ovaj predlog i nastavio je sudski spor. Iako je J. Friendly bio dovoljno hrabar da predloži ovo kompromisno rešenje, on ipak nije bio dovoljno hrabar da se sam ispiše sa liste tužilaca.

Istovremeno postojanje obe knjige o istom dogadjaju bi otvorilo mogućnost da ih publika i književni kritičari uporede. Ono bi onemogućilo Lituchy-ju i njegovim sledbenicima da nastave da tvrde da je knjiga toliko loša da mora da se zabrani. Jedino su Nacisti i komandanti Gulaga sebi davali pravo da uništavaju knjige pod izgovorom da su loše načinjene ili da im je sadržaj loš.

U svojoj elektronskoj poruci od 9 marta 2006. godine Lituchy tvrdi da Zbornik o jasenovačkoj Konferenciji “falsifikuje istoriju” i sadrži “netačne činjenice,” a ne pruža bilo kakav dokaz za ovakve optužbe. On ne vrši nikakvu analizu, već jednostavno vređa ljude samo zato što su uradili posao koji on nije bio u stanju da uradi. On tvrdi da su izlaganja učesnika Konferencije bila toliko “izvitoperena” da je većina njih “tražila da se zaustavi distribucija knjige” - a ne spominje nijedno ime onih koji negoduju zbog ove “amaterske knjige ispunjene greškama.” On kaže da “knjiga pogrešno predstavlja 20 raznih učesnika” a ne imenuje ih, svi oni ostaju anonimni sa izuzetkom Eli Rosenbauma. Ali, čak ni taj gospodin ne ukazuje na konkretne greške u knjizi već kaže da nema vremena da piše pisma.

Mi ne sumnjamo da se u Zborniku možda potkrala i poneka greška, ali je Lituchy propustio da ukaže na “falsifikate, greške i obične laži” koje navodno napadnuta knjiga sadrži. On jednostavno ponavlja optužbe u uverenju da će ih uporno ponavljane učiniti istinitim.

Obraćajući se Aci Singeru, predsedniku Saveza jevrejskih opština, Milo Jelisijević u svome pismu od 25. februara 2006. koristi isti stil. On tvrdi da P. Makara i dr Schindley pogrešno predstavljaju izlaganja skoro svih istoričara koji su učestvovali na Konferenciji i onda nabraja imena: Huttenbach, Rosenbaum, Berenbaum, Simpson, Tom Popovich i Charles Allen, ali ne daje nikakav dokaz za to. U stilu poznatom iz skorašnje istorije kada su knjige uništavane, on proglašava da će knjiga koju su štampali Makara i Shindley - “nestati!"

U istom pismu M. Jelisijević ponavlja da nas trojica “gospoda Švarc, Erlih i Danon nemaju bas nikakvog razloga da se žale.” Onda dodaje: “Njihova svedočanstva će biti prikazana u verodostojnoj verziji knjige “Jasenovac i Holokaust u Jugoslaviji” koju će da objavi JRI aprila ove godine. Ova gospoda su prosle godine potpisali dozvole za korištenje njihovih priloga."

Ovo je laž. Ako Lituchy i Jelisijević, suprotno našoj volji, štampaju naša svedočanstva, moraće da se suoče sa nama u sudu.

Glavni urednik JRI Biltena, Aleksandar Mošić, je čak prevazišao Lituchya i Jelisijevića u tvrdjenjima kako je slab i štetan kvalitet Zbornika izazvao njihovu sudsku akciju. On tvrdi da su stručnjaci negativno ocenili knjigu kao diletantski proizvod, a ne imenuje nijednog takvog stručnjaka.

U pismu od 26. februara Mošić odstupa od svog ranijeg tvrdjenja da ga je povreda autorskog prava navela da učestvuje u sudskom procesu. Nije mogao da istraje na tome jer, ne osporavajući njegovo autorsko ptavo, mi smo ga osudili zato što ga je upotrebio protiv Zbornika o Jasenovcu i njegovih autora. Napuštajući ranije rečeno, on sada tvrdi da ga je loš kvalitet Zbornika naterao da učestvuje u sudsom procesu. Njegov i Miletićev potpis pod tužbom je “brana protiv diletantizma koji je proteklih šest decenija naneo nesagledivu štetu istini o Jasenovcu.” Treba li ponovo podsetiti da su takve brane knjigama postvaljali svi totalitarni režimi. I kakvu je to branu zbog lošeg kaliteta Zbornika mogao da postavi Antun Miletić, kada ne govori engleski i, koliko znamo, Zbornik nije ni dobio.

Lituchy je u nedavnoj prošlosti posejao strah medju ljude goneći ih na sudu. Ali sada mu se sudski postupak protiv Schindley i Makare vratio kao bumerang. Izgubio je posao kao honorarni predavač na Kingsboro koledžu jer je, povodom Zbornika, i koledž tužio za povredu autorskog prava. Bio je prinudjen da svoja dva vrlo skupa advokata sa Medison avenije zameni za jednog advokatom iz znatno skromnijeg dela Njujorka. Do januara 2006. je potrošio 100.000 dolara na troškove ovoga procesa. I sada njemu i njegovim partnerma preživeli Jevreji i drugi učesnici Konferencije zabranjuju da koristi njihova izlaganja.

Na tom spisku dakako ima i ubijenih u Jasenovcu no nisu svi jer nema nekih ustasa koji su tamo ubijeni.

..ustase su same sebe ubijale u jasenicu?...ili su ih ubijali koalicioni partneri?....zanimljivo....bas zanimljivo.....Vi ste toliko doronamjerni da sa uzivanjem ucestvujete u diskusijama u kojima se srbi kriticki odnose prema svojoj proslosti, buducnosti i sadasnjosti ali kada se pomene hrvatska vi postajete cinicni, nedobronamjerni i bezobrazno drski....

pa to je kao da sumnjate u postojanje samog holokausta.

Dobronamjerni, kada ovo kazete imajte na umu i da ste i vi generalizovali situaciju u Srbiji povlaceci paralelu izmedju WK i Davidovica...

a ratnohuskacke politike je bilo na obe strane, gledao ja stalno HRT (idoloski nikakve razlike nije bilo u odnosu na RTS)

Ali, i dalje ne bih isao u Dalmciju kolima sa bg tablicama...

i mislim da je to odvratno

pozicija hrv-agresija na nasu zemlju pod strane Srbije, domovinski rat
pozicija srb-ugnjetavanje srpskog naroda u krajini od strane hrvatskog rezima, gradanski rat u SFRJ

u koju drzavu...ako je to Srbija, ja mogu samo da ti kazem da nikada nisam cuo da je ideja da se Borovo, Vukovar i dr. stave pod teritoriju Srbije. Cuo sam za ideju SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, ali da postane deo Srbije nisam...

Već 26. marta 1990. na sednici koordinacionog komiteta (u čijem su sastavu bili svi čelni funkcioneri u Srbiji), kome sam prisustvovao, bilo je ocenjeno da je raspad Jugoslavije nezaustavljiv. Srbija će voditi iskrenu politiku opstanka federativne Jugoslavije, ali će se spremiti da živi i bez Jugoslavije. U eventualnom raspadu zemlje, Srbija računa na jedinstvo sa Crnom Gorom. Naš je cilj da izbegnemo krvoproliće, da uspostavimo granicu unutar koje se neće ratovati. Van te granice rat se neće moći izbeći, jer Bosna i Hercegovina neće moći da opstane kao država, a bitka oko teritorije bez krvi teško je zamisliva. Smatramo da je sukob gotovo izvestan jer Srbi u Hrvatskoj i BiH neće pristati na odvajanje od matične države i na pretvaranje u nacionalnu manjinu. Odlučeno je da Srbija odmah pristupi izradi novog ustava kojim će biti pokrivena nova samostalna srpska država, ako do raspada Jugoslavije dođe. (Dnevnik – 26. mart 1990.)

Mesić je došao s porukom od Tuđmana. Tuđman predlaže razgovor učetvoro: Jović, Milošević, Mesić i Tuđman, bez znanja javnosti. Razgovarali bi o načinu razrešenja jugoslovenske krize u svetlu srpsko-hrvatskih odnosa. Moli da o tome obavestim Miloševića i da mu kažem da to nema veze sa ishodom sutrašnjeg razgovora Hrvatska-Srbija, gde će oni biti na čelu. Složio sam se i rekao mu da će na tom susretu Srbija dati saglasnost Hrvatima da izađu iz Jugoslavije pod uslovom da oni daju saglasnost da Srbi u Krajinama ostanu u Jugoslaviji. Pod tim uslovom sve se može rešiti. a bez toga ništa. Neka se psihološki pripremi. Milošević se slaže s Tuđmanovom idejom. Predlaže da taj razgovor obavimo još sutra, posle zvaničnog razgovora dveju delegacija. (Dnevnik – 24. januar 1991.)

U literaturi se spominju različite teorije o ovom posljednjem, ali me ni jedna nije zadovoljila. Nedostaje im ili vjerojatnost ili previše podjećaju na jeftine teorije zavjere (deja vu).