Predizborna bajka

S obzirom da je bajka najpopularniji žanr poslednjih dana, ispričaću vam i ja jednu. Kad mogu svi, što ne bih i ja. U njoj ima i vila i krava i seljaka i štala i zaposlenih lica...S tim što je moja bajka prava, onakva kakvu vam sigurno niko odavno nije pričao. Dakle...

U ona stara, dobra vremena kada su se po pohorskim stenama i pećinama, usred tamnih šuma, još uvek skrivale pohorske vile, služio je pastir kod nekog pohorskog seljaka. Čim bi po padinama okopnio sneg, počinjao je da tera krave na pašu. Svako jutro su do njega dolazile bele vile sa srebrnom čabricom za mleko. Sa sobom su donosile takvo bilje i trave da su se krave bole među sobom, tražeći ih rasute po livadi. Ali krave su uvek vilama bile mirne i davale im obilje mleka. Vile su u srebrnoj čabrici donosile jutrarnju rosu i njome kravama umivale vimena, a onda ih muzle. Tako su dolazile celo proleće.

Jednog prolećnog jutra je pastir zaustavio vile i rekao im: »Kod kuće me gazdarica stalno kori da loše napasam krave, jer skoro nikada nemaju mleka!«

Zabrinute bele vile su ga upitale: »A jesi li ti rekao gazdarici da mi, na paši, muzemo njene krave?«

»To joj, zapravo, nikada nisam rekao, toliko lud nisam! Grdi me svakog dana, a debela sluškinja koja se brine o kravama me je već nekoliko puta i nalupala po leđima, naravno ako joj pre toga nisam pobegao.«

»I danas ćemo pomusti krave, a ti gazdarici u podne reci zašto nemaju dovoljno mleka. Ujutru ćemo opet doći i tada ćeš morati da nam kažeš sve šta ti je ona rekla!«

Vile su pomuzle punu srebrnu čabricu mleka i zadovoljno otišle u svoje sakriveno sklonište među stenama i pećinama nad bistrim potokom.

»Mleko moramo da joj platimo poklonom«, dogovorile su se vile.

I zaista, noću su odabrale nekoliko crnih jelki za svoje čudesne kolovrate, na njih namotale niti ispredene od plave mesečine, i oko njih obmotale belu pređu izvučenu i ispredenu od noćne magle koju su maglena jezera, iznad slovenskobistričke kotline između Pohorja, Boča i Konjiške planine, po planinskim potocima potisnula u crne planine. Svu noć su bele vilinske prelje prele mesečeve zrake sa maglenom vunom, na njihovim velikim, crnim kolovratima. Ispredenu nit su dvojno uprele i smotale je u klupče koje je prelepo sijalo.

Narednog jutra su opet uzele srebrnu čabricu za mleko i ponele sa sobom novo klupče. Krave su već pasle na pašnjaku, a pastir je, stojeći na panju, pucao bičem i podvriskivao. Onda su mu bele vile prišle i pitale ga:

»Jesi li rekao svojoj gazdarici?«

»Jesam!«, kratko je odbrusio pastir.

»I šta ti je rekla? Da li je bila ljuta?«

»Zašto bi bila ljuta, rekla je da namuzete onoliko mleka koliko vam treba, a ona će se nekako snaći i bez njega.«

Pastir je namakao šešir na čelo, podvrisnuo i puknuo bičem. Vile su zadovoljno odahnule.

»Ako je to zaista tako, onda će krave odsada imati još više mleka. Za mleko koje smo do sada same uzimale na paši, daćeš joj ovo klupče koje smo noćas isprele i same namotale. Reci joj ovo: kada bude klupče odmotavala i nit u predivo namotavala, niko nikada ne sme da poželi i kaže: »Kad bi već jednom bio kraj!« Bude li rečeno, klupčeta i konca će odmah biti kraj!«

Sva vesela je gazdarica uzela vilinsko klupče i u ruci ga odmerila, bilo je tako lagano kao šaka kokošijeg paperja. Kada je odmotala konac i pogledala ga, videla je da je tanak kao vlas njene kose i da se sija kao sneg na planinskom suncu.

Otada su uveče odvijali i odmotavali vilinsko klupče, i svilenu pređu namotavali na vretena i onda opet u nove klupčiće. Imali su ih već pune sanduke.

Pohorski tkaču su, od klupčića, istkali tako tanko i tako belo platno da je  bilo kao maglena koprena, ali tako jako kao što nije bilo nijedno domaće platno. Od tog platna su nosili napravljene bele košulje i muškarci i žene, ali naravno samo nedeljama i praznicima.

Vilinsko klupče su odvijali i odmotavali, a kraja nigde nije bilo; klupče je uvek ostajalo jednako veliko.

A, onda je kod njih došao da služi kao pastir neki lenjivac. Posle večere je morao i on da odmotava vilinsko klupče, iako mu se tako jako zevalo i spavalo.

Jedne večeri je ljutito rekao: »Ipak je čudno da ovom klupčetu nema kraja! Odmotavam i odmotavam, ne znam ni koliko sam već novih klučića namotao, a koncu još uvek kraja nema! Kad bi već jednom bio kraj!«

O, kako se uskoro začudio kada je vilinsko klupče počelo da postaje sve sitnije i kada je odjednom nestalo tanke niti. Gazdarica je istukla lenjivca, ali uzalud, ništa više nije pomagalo.

Vilinskom klupčetu i njegovoj niti je sada zaista bio kraj.

(Bajka iz Slovenske Bistrice, »Vilinsko klupče«, zbirka »Pohorske bajke«, izdata 1. novembra 1943. godine, izdavač Slovenska knjižnica«, prevod je moj)