Discrete residue of higher purpose

Nije zameriti onima što misle da bi svi što drže do svoje normalnosti, pameti, lika i dela, morali pre poludeti nego što bi pristali na polu-odgovor o smislu življenja, strukturi prostora i vremena, beskonačnom ili konačnom, fenomenu novog kvaliteta koji izranja iz organizacije a da posle toga ne može da se dekonstruiše, estetici, etici, veštačkoj inteligenciji i ostalom.

Nema časnog pristajanja - tj postoje samo muke do smrti, odustajanje pa zaboravljanje, ludost i, na kraju, odsustvo samopoštovanja pa prihvatanje odgovora.

U umoru i nadi da među mnogo blogera ima i mnogo primera kako se na jedinstveno surov način pipka realnost i kako nas realnost pipka nazad ja biram dva primera. Izbor je takav da samo ovaj "magični" par ume da bude odskočna daska i mnogom drugom "silovanju":

1. Ponavljam već više puta ponovljen simulacioni argument, gde je tačno jedno od sledećeg:

       a. To da ćemo se pobiti pre nego što postanemo civilizacija tehnološki toliko razvijena da simulira evoluciju na "kompjuterima" (može i bez navodnika, iako bi onda moglo da se priča o hibridima raznim - kompjuterima, periferijama, mašinama itd).

        b. To da ako civilizacija pređe neki tehnološki prag ona, u stvari, neće imati nikakvog interesovanja, pa to niko neće ni raditi, da pokuša sa simulacijom evolucije.

        c. To da smo mi danas kompjuterska simulacija.

Logika ovog argumenta je relativno prosta:

        a. Možemo da se pobijemo, naravno, iako je to sve manje verovatno u ovom argumentu pošto smo sve bliže kompjuterima koji će biti u stanju da rade ovako kompleksne simulacije. Ostala nam je samo decenija ili dve da se pobijemo.

        b. Malo verovatno da ćemo imati kompjutere, a nećemo želeti da simuliramo evoluciju pošto bi to podrazumevano odsustvo radoznalosti potpuno strano rasi kao što je ljudska. Isto tako, evolucija favorizuje radoznalost pošto radoznalost efikasno utrčava na novi, evolutivno neistraženi teren.

        c. Tako da je ovo pod c. najverovatnije ono što nam se dešava, mi smo simulacija - jednog dana će 8 milijardi ljudi imati 5 milijardi mobilnih telefona koji će biti toliko moćni da će svaki izvršavati simulaciju evolucije na planeti sličnoj Zemlji i unutar mnogih od tih simulacija će postojati bića kao što smo mi. Statistika će nam onda skrenuti pažnju na to da ako postoje milijarde simulacija sa likovima kao što smo mi, i svetom kao što je naš, nema mnogo verovatnoće da i mi nismo nešto slično - kompjuterska simulacija.

2. Sto milijardi neurona po glavi stanovnika, 10**14 do 10**15 veza među tim neuronima, pa snopovi nerava što idu ka delovima tela ne objašnjavaju svest, pa duh, pa um, pa jedinstvo tela i duha, i uma, tj telesnu podlogu i duha i svesti i uma. Nije bitno kako sam ja ovo pomešao, tu je i jedinstvo ostalog sa svim ovim, racia, emocija, svega sa svim. Paradoks i mučenje ostaju, mi ne umemo da isprogramiramo svest na rolni WC papira, lineranoj, ili na 100 milijardi „nelineranih" rolni, a heuristika ume, evolucija ume, postoje šanse da mi nikad nećemo umeti pa i ako neki veštački entitet jednog dana uspe mi taj uspeh nećemo razumeti.

Ostaje, prosto, da je viši smisao prokletstvo neke naše više civilizacijske tranzicije.

A prosta civilizacija vređa naš radoznali razum.