ORA

      
 

     Sve je krenulo od Noći muzeja i komentara jednog mog učenika - Kakvi ludaci! To ludaci se odnosilo na učesnike Omladinskih radnih akcija 1946-1951. - kako glasi naziv izložbe Ariha Jugoslavije. Moj otac je svojevremeno bio učesnik jedne od njih, komandant brigade, komunista naravno. Lep kao Montgomeri Klift. Ali on nije više među živima, a moja sećanja su poput povlenskih magli, te reših da udavim svoju 82-ogodišnju tetku (njegovu stariju sestru), takođe udarnicu, da iznese svoja sećanja iz prve ruke.
     A onda je sve otišlo dođavola, skroz u nekom drugom smeru i završilo se suzama.

- Na koliko ste akcija bili? Koliko su trajale smene? Kako je bilo?
- Ja sam bila na tri: Šamac-Sarajevo '47., Stadion JNA '48., auto put „Bratstvo-jedinstvo" '49. Prvo su bile po 2 meseca, a onda su skraćene na mesec dana. Dakle, sve ukupno sam bila 5 meseci. Vaske je bio negde u Makedoniji '56, valjda posle vojske. Znaš da su oni tada bili u vojsci po tri godine. A on ti je bio veći komunista od mene, komandir brigade i muškarac. Meni zbog povrede i bolovanja od 7 dana nisu dali udarničku značku kad sam gradila stadion. A kako je bilo...za nas, seljačku decu, nije bilo strašno. Šta bih i kod kuće radila? Na početku te sve živo boli, pun si žuljeva, posle oguglaš. Malo je tad bilo razmaženih, a i bile su one kritike ujutru, posle gimnastike. Prozivani su neradnici, pohvaljivani najbolji. Moja kuma Lola, beogradsko dete, njoj je bilo baš teško... Mnogo smo radili. Nije bilo mašina, sve ručno.
- Kakvi su bili uslovi? Je l' bilo društveno-političkog rada?
- Barake, slamarice na daskama, geršla, smučila mi se za ceo život. Kad se ona slama usitnila, izbacili smo je, pa spavali samo na daskama. Neki kod kuće nisu imali ni toliko. Posle, kad je Vaske išao, bilo je bolje. Ih, da l' je bilo političkog rada?! Dašta ga je bilo! Odmah posle Dnevnika. I priredbi, i zidnih novina, i skečeva. Ipak smo bili mladi! Strogo su nas držali, ali nije bilo kao u vojsci.
- A ljubavi?
- Bilo zabranjeno, ali je bilo. Ja sam imala dečka, pa smo se dopisivali porukama ubačenim kroz rupe na barakama. Posle mučenik dobio neku paralizu...kad sam se već udala, srela njegovu sestru i ona mi rekla da je umro. A i ovaj moj je prerano otišao. Takve sam ti ja sreće, večna udovica. Udvarao mi se i jedan što je posle postao poznati političar. Nije mi se sviđao.
- Idi, bre, tetka, tebi taj politički rad baš loše išao:) A je l' ste dobrovoljno išli ili po direktivi?
- Pola-pola. Ako si bio član SKOJ-a i Partije prosto se podrazumevalo da ćeš ići. Nisi se nešto ni preispitivao. Znam da je jedna iz mog sela odbila, a otac joj bio neki funkcioner, pa je to bio skandal. Ali ne znam da li je ona lično imala nekih problema zbog toga.
- Iz ove perspektive, kakva su ti sećanja na to doba?
- Kao na svaku mladost...lepa. Mi nismo znali za bolje, a imali smo osećaj da od nas i našeg rada sve zavisi. Moćan osećaj! Posle smo i Vaske i ja izašli iz Partije. Ja prosto nisam imala vremena od učiteljskog posla i dece da idem na sastanke, a on se razočarao. Kad sam prestala da plaćam članarinu, te pare sam preusmerila na kozmetičara. Onda mi je muž umro, pa i to prestala.
- Hahahah, pad komunizma je počeo kad su drugarice umesto na partijske sastanke krenule kod kozmetičara!
- Samo ti zezaj, mala! Nama je komunizam dao mogućnost da odemo sa sela, da se školujemo, napravimo kuću, kupimo kola, idemo na odmor, othranimo decu...ja sam sa mojom školom išla u London, a ti sa svojom? Po manastirima u Srbiji!
- Touche, tetka:)
Još dugo mi je pričala o ratu, Nemcima, četnicima i partizanima...kako je deda posle rata proglašen za kulaka i oduzeta im je zemlja, pa je troje od šestoro dece moralo u grad. O školovanju u Beogradu u jednoj sobi sa još četvoro rođaka, o udaji za mladog partizana, učitelja, o tome kako je bilo biti samohrana majka posle njegove rane smrti, o mom ocu, o osećanju da predugo živi...

A meni sve vreme u glavi slika kako se ćale i ja devedesetih gledamo preko kordona, metaforički. On za Slobu, ja nadobudna studentkinja u protestu. Hoću da mu otvorim oči i drljam po njihovom vremenu budakom...te da je bilo sreće i pameti ne biste ni došli iz sela u grad nego biste jačali poljoprivredu, te vaši krediti naše kamate, te nije bilo prave slobode, te lažna jednakost među drugovima, lažni moral...a on, već umoran, kaže - Za mene ništa nije bilo lažno, nezahvalna balavice!

Znam, tata, znam.

‘Bem ti istoriju.