Dnevnik iz dijaspore

Prošlu nedelju je obeležilo nekoliko važnih dogadjaja za mene lično:

1.stigao je poziv da upišemo ćerku u školu

2.saznala sam da roditelji mogu da dobiju 5-godišnju vizu ukoliko su im deca "trajno nastanjena"u Nemačkoj

3.zalutali kamen na auto putu smrskao mi je šoferšajbnu

4. u našu kuću stigao je TV total - pa sada mogu da pratim domaće kanale non stop

5.toliko smo se drali, svo troje, kad je pobedio Novak Djoković da su se komšije uskomešali po hodicima pitajući se kakva je neman ušla u našu kuću...poslednji put smo se moja ćerka i ja drale i kukale kad je miš sa terase ušetao u našu dnevnu sobu....... čudo je kako je to sve povezano....

Ovde u dijaspori svi se nekako poznajemo. Po programu zelene karete od 2000- te godine došlo je puno ljudi -uglavnom inženjera. Minhen nije mali grad ali opet - svi se znamo ili znamo nekoga ko nešto ili nekoga već zna. Malu grupu prate odredjene specifičnosti -pa ćete logično znati ko šta radi, kako živi, koja kola vozi. U početku naša druženja su bila intenzivna i dosta neiskrena - ali to je bilo vreme prilagodjavanja i upoznavanja. Vremenom stvari dodju na svoje mesto, otkrijete ko vam prija, ko vas ne interesuje uopšte a teme se sve više udaljavaju od ličnih prezentacija ka problemima i radostima koje su dnevne. Sve vreme ovde smo uključeni na jedan forum koji se zove nasi-u-de! Tu mozete da pročitate političke komentare, kako ulagati novac, o nekretninama....mislim, forum se razvija kao i svi na njemu- prošle su teme o ostvarivanju prava za boravak i rad sada smo u temama oko izbora, ulaganja novca, kupovine nekretnina.

Na tom forumu pročitam kako moja mama ( ok ne baš ona lično!) može da dobije vizu na 5 godina. Ova vest me je toliko obradovala da sam već u petak pojurila da izvadim pozivno pismo.

Baš u petak - moje dete je došlo tužno iz obdaništa. Pitam. Ništa ne odgovara. Nudim čokolade,gumene bombone. Opet ništa. Uveče dok smo čitali knjigu - moja Nina mi kaže: "Mama, mnogo sam tužna" Ja ćutim i bojim se da bilo šta zucnem da se ne zatvori kao školjka ponovo. Ćutimo tako neko vreme a Nina mi kaže kako su joj se danas smejali u obdaništu. Opet ćutim.

"Mama, danas smo ponavljali glasno ime i prezime, broj telefona i adresu. Kad je vaspitačica pročitala moje prezime svi su se smejali. Šta misliš da li ja mogu da se prezivam drugačije?" Mislim brzo šta da kažem - pa kažem: Logično-oni nemaju č i ć zato im je teško da izgovore a ono što ne znaš uvek ti je ili glupo ili smešno.

Ne znam da li sam bila baš najuverljivija.

U nedelju gledamo Novaka na nemačkom kanalu. Deremo se kao ludi. I onda kažem mom detetu: Vidiš kako njegovo prezime lepo izgovaraju. Kad dobro radiš svoj posao ljude lako nateraš da kažu i č i ć. Vidim da je zadovoljna. Kaže mi: i ja ću nešto dobro da radim!

U nedelju jurim da odnesem pozivno pismo koje šaljem za Beogad. Sve vreme se pitam- kad će kraj viza, kad ćemo postati deo sveta i kada će biti normalno da roditelji dolaze vikendom ako žele...kada će biti normalno da se putuje bez viza, bez stajanja u redovima, kad će se nešto stvarno promeniti...valjda uskoro jer ne mogu da verujem da sam se pretplatila da gledam domaće kanale a stalno se vrti jedan ista priča kao i pre 7 godina kad sam otišla iz Srbije.

Tu negde kod računice broja godina i meseci mi tresne kamen u šoferku. Staklo puče i pretvori se u paukovu mrežu. Nadam se da moje želje neće tako završiti.