Izbori, EU i ekonomske konsekvence!

Ako narodnjaci i SPS ostanu neutralni Tadić će pobediti na izborima i to ne suviše tesno. Naime, neutralnost DSS, NS i SPS bi donela oko dodatnih četiri (neto) procenta Nikoliću, što bi jedva bilo dovoljno da se ostvari ravnoteža glasova sa aktuelnim predsednikom, imajući u vidu prosto zbrajanje glasova kandidata, čiji će glasači izvesno podržati Tadića. Međutim, ono što će sigurno doneti nove glasove Tadiću su podrška skoro cele intelektualne i kulturne elite Srbije, (prirodno) ubedljivija kampanja kandidata DS (i skoro izvesna pobeda u TV duelu), veći rezervoar glasova među neopredeljenima, kao i strah od izvesne neizvesnosti sa Nikolićem.

Ipak, jedna stvar bi mogla da zakomplikuje situaciju i da izbore učini neizvesnijim. To je stav aktuelnog premijera.

Postaje i laicima jasno da bi premijer želeo dve stvari: da pobedi Nikolić bez njegove direktne podrške i da održi koaliciju sa DS i G17. Nije teško dokučiti motive aktuelnog premijera. Naime, on želi što više vlasti i meku izolaciju Srbije, odnosno put ka EU brzinom puža. On, ispravno, politikantski kalkuliše da bi sa Tomom na čelu države, držao skoro sve poluge moći u svojim rukama, usporio modernizaciju i evropski put zemlje, oslabio DS i mogao međunarodnu zajednicu stalno da plaši ''gorim od sebe''. U takvoj konstelaciji DS (i G17) opet nema izbora već da nastavi sa državotvornom politikom i sačuva i takvu Vladu, jer je alternativa tako grozna. Odgovorne stranke ne mogu dopustiti da zemlja krene nizbrdicom, jer je, pored ostalog, do sledećih izbora ostalo još puno godina, koje bi se sa koalicijom DSS-NS-SRS i odužile. Eventualni, danas odloženi, sporazum sa EU biće poništen, jer se već i ''previše odmaklo sa tim prokletim integracijama''.

Kosovo, na kome se nalazi NATO, ali na koje je, za premijera, naprasno postao problem da ode misija EU, je, naravno, izgovor za grčevitu borbu za vlast i nametanje sopstvenog miopijskog koncepta politike, koji je protivan interesima srpskog naroda. Šta više, ovakvo ponašanje premijera posredno ugrožava i Republiku Srpsku, i nije čudo što je Dodik tako zdušno podržao Tadića.[1] Ni Srbi na Kosovu ne mogu očekivati ništa dobro do politike premijera, i on će dobrano olakšati primenu koncepta ''Erdutskog sporazuma'' za tri i po srpske opštine na severu Kosova, koje će, vrlo verovatno, biti sprovođen narednih godina.

Šta će se dešavati narednih dana, da li će implicitna podrška Nikoliću, ako se uvidi da on gubi, pretvoriti u eksplicitnu zna premijer i samo premijer, i zavisiće od njegovog kalkulisanja. On, sigurno, zna da s tim potezom kreće na put bez povratka i da, prirodna, koalicija sa SRS vodi zemlju u ekonomsku i političku krizu i, faktičku, izolaciju.

Pobeda Tadića dovodi premijera u neugodnu situaciju da bi Vlada čiji je predsednik (a u kojoj većinu ima DS) mogla da potpiše Sporazum sa EU, a da bi njegov pokušaj da u Skupštini obori taj dokument mogao da spreči Predsednik Republike raspuštanjem parlamenta na obrazloženi predlog Vlade (eventualni zahtev najmanje 60 poslanika da se glasa o nepoverenju Vladi mogao bi samo da odloži tako nešto, ali ne i spreči). Na novim izborima, aktuelni premijer bi verovatno prepolovio biračko telo svoje koalicije i tas na vagi bi, vrlo moguće, postala SPS, stranka koja je enigma, ali čiji demokratski pomaci nisu mali (što je i premijer, svakako, primetio).

Oni koji još uvek ne znaju da li da na izbore izađu i legitimišu sebe pred budućim generacijama kao one koji su se borili za demokratiju i (srpski) nacionalni interes, molim da pređu preko svega što im nije po volji. I oni koji misle da je Tadić, po meni najveći državnik koga su Srbi imali od Drugog svetskog rata[2], izdao njihove ideale neće biti lišeni odgovornosti za neodgovornost 3. februara!

Ekonomske konsekvence

Da li ćemo se posle godinu dana sećati da smo u decembru 2007. imali prosečne plate od preko 420 evra, kao što smo se celih devedesetih sećali decembarskih plata 1990 (od oko 750 maraka)? Vrlo moguće, i to će isključivo zavisiti od toga ko bude vladao zemljom u narednom periodu.

Srbija poslednjih sedam godina troši za oko petinu više nego što proizvodi zahvaljujući deviznim prilivima iz inostranstva, i to, pre svega, kroz ino-zaduživanje, strane direktne (i portfolio) investicije, doznake i donacije. U slučaju rapidnog povećanja političkog rizika tj. pobede Nikolića priliv stranih direktnih (i portfolio) investicija bio bi dramatično redukovan, dok bi spoljno zaduživanje bilo otežano i pod nepovoljnijim uslovima. Odliv kapitala doveo bi do osipanja deviznih rezervi NBS[3] i pritiska na korekciju (na dole) kursa dinara. Ako bi premijer i DS jasno stavili do znanja da Vlada opstaje stvar bi se mogla donekle smiriti; berza bi se mogla stabilizovati (ali na nižem nivou)[4], kurs dinara bi bio blago oslabljen, dok bi kretanje realnih ekonomskih agregata u 2008 (BDP, industrija, izvoz) moglo biti umereno, i uz nastavak privatizacije velikih sistema, bilo bi moguće sprečiti recesiju i platnobilansnu krizu (valja imati u vidu da bi se i eksterni ekonomski faktori mogli urotiti protiv Srbije[5]). Uz koaliciju DSS-NS-SRS ekonomska kriza je neizbežna (više o reperkusijama izbora na privredu videti na Bizu B92, u komentaru: Ekonomska logika predsedničkih izbora).

[1] Pobeda anti-evropskog kandidata i za glasače sa jakim nacionalnim (srpskim) sentimentom znači otežanu borbu za ublažavanje eventualnih novih pritisaka za korekciju Dejtonskog sporazuma. Stvar je u tome što osovina Tadić-Dodik ima ugled u svetu i praktično je ublažila oštrinu Lajčakovih mera, i biće posebno bitna kod dolazeće reforme policije BIH, odnosno pokušaja da se ukine policija Republike Srpske.

[2] Među, najveće srpske državnike 20. veka ubrajam i Kneza Pavla, Slobodana Jovanovića, Ljubomira Davidovića, Milana Stojadinovića, Zorana Đinđića.

[3] Naizgled obimne devizne rezerve NBS (skoro 10 milijardi evra) najvećim delom obaveze NBS, čiji bi imaoci lako mogli požuriti da naplate svoja potraživanja. Naime, oko dve milijarde evra čine obaveze NBS po osnovu obavezne rezerve na ino-kreditne linije banaka (uglavnom u stranom vlasništvu), dok dodatne preko dve milijarde evra čine potraživanja od NBS po osnovu obavezne rezerve na deviznu štednju građana (koji bi se vrlo lako odlučili da svoja sredstva razoroče). Pored toga, komercijalne banke potražuju 211 milijardi dinara (preko 2,6 milijardi evra) po osnovu repo-kupljenih blagajničkih zapisa NBS, koji dostižu za maksimalno 14 dana, te bi u sluačju političke krize sa tim dinarima (koje ne bi opet uložile u zapise NBS) ''izašle'' na devizno tržište da kupe evre. Treba dodati da pojedinci i preduzeća u kešu i na računima po viđenju imaju oko 150 milijardi dinara (preko 1,8 milijardi evra), te bi se dobar deo i tog novca mogao pojaviti na deviznom tržištu u vidu tražnje za jačom valutom. Takva ogromna ponuda dinara i snažno povećana tražnja za devizama dovela bi do osipanja deviznih rezervi i neminovnog snažnog pada kursa domaće monete.

[4] Podsetimo se majskog pada berze (za tri dana oko 15%) i dinara, koji su koincidirali sa izboror Nikolića za predsednika Skupštine. Njegovo smenjivanje dovelo je do najvećeg dnevnog rasta Belexa15 u istoriji i do stabilizacije, odnosno jačanja kursa dinara.

[5] Naime, recesija u SAD, i njeno ublaženo prelivanje u EU, čini skoro izvesnom, i ona bi mogla imati negativne posledice i na našu zemlju (Srbija zbog visokog minusnog salda u razmeni sa svetom spada među ugroženije zemlje istočne Evrope). Srbija bi mogla biti ''pogođena'' kroz manji dotok kapitala, što bi značilo smanjivanje ''cross-border'' zaduživanja i stranih direktnih (i portfolio) investicija (a to su važni izvori pokrivanja deficita tekućeg dela platnog bilansa).