Nušić na izborima

Prekratko traju ovde vesti, ali ne traju obrasci. Baš zbog tih obrazaca imam potrebu da ovo napišem.

Boris Tadić je izgubio. Zašto i kako - svako ima svoju priču. I svako svog krivca. Mene zanima onaj koga bismo mogli da povežemo sa “zaverom i unapred određenim ishodom izbora”.

Nije to šala. Nije mala stvar. Da krugovi koje uzimamo kao krugove savremenih, trezvenih, ka budućnosti orijentisanih ljudi racionalnih shvatanja, zastupaju tezu da je rezultat predsedničkih izbora dogovoren još pre njihovog održavanja (“krunski” argument - ona čestitka dok su još trajali izbori) . Njih smo valjda onomad simpatisali zbog toga što su bili protiv-teža, alternativa teoriji o “udruženoj zaveri svetskih moćnika da pokore ponositi narod Srbije”. I njihovog (tj našeg) predsedničkog kandidata danas, je li, strane sile ne žele na mestu prvog čoveka Republike Srbije. Kakvo razočaranje!

A o čemu se, ustvari, najverovatnije radi?

Znate ono kad pričamo kako je naša zemlja bogata ovim, onim... i kako je sve to neiskorišćeno? Znate. E pa u red neiskorišćenih spadaju i književnici koji nude iskustvo na dlanu (u slovima), da se ne mučimo da ga ponovo proživljavamo.  Srpska književnost ima retku privilegiju da ima jednog Branislava Nušića u svojoj literaturi. Nismo morali da ga uvozimo. Pisao je tako da je bilo čitljivo, pa ko je samo hteo - mogao je. Mnogo bi bolje razumeo sadašnjicu.

Postoji anegdota iz Nušićevog života, pričala mi je davno nastavnica, koja govori da je bio teško bolestan i da se očekivalo da će ga bolest pobediti, tj da će umreti. Novinske kuće su spremile članke da ih objave kad Nušić umre. Kako je Nušić uspeo da se izbori sa bolešću, članci su ostali neiskorišćeni. Saznavši za članke, Nušić je zamolio redakcije da te članke objave bez obzira što su, praktično, postali nepotrebni. I tako je narod čitao o smrti čoveka koji je, ustvari, živ (i crni humor je humor, zar ne?).

Nije teško pretpsotaviti da se ono sa fake čestitkom Tomislavu Nikoliću dok su izbori još trajali, desilo po sličnom kalupu. I tu dolazimo do suštine onoga što sa hteo da kažem: pretpostavljam da se u diplomatiji radi po principu predviđanja slučajeva. Čestitka na pobedi na predsedničkim izborima je protokolarna stvar - “templejt”  koji se verovatno uz par izmena copy/paste-uje. Verujem da su imali unapred gotovu čestitku za oba kandidata, jer je to protokol, a da je stvar upropastio samo pogrešan klik. Verujem jer je racionalno.

Kakva teorija zavere, kakvi unapred rešeni izbori? Naravno da ko gubi ima prava da se ljuti. Niko mene, iako sam ovo napisao, ne pita da li se ja možda ljutim. Ne, ja se ne ljutim, ja bih ujedao! Ali mi ne pada na pamet da se sramotim pričom da je neko odozgo, izvana, unapred odlučio da moj kandidat izgubi izbore.