Njujork (2)

Najlepše u Njujorku su minijature. Da bi se videle, ili da te pronađu, treba izaći napolje. Možda najlepša poruka ovog grada je upravo ta - izađi napolje.
Njujork je uzbudljiv, ali to samo prijatno golica, kao kad se nađeš usred snimanja filma na ulici i protiv svoje volje istegneš vrat da vidiš o čemu se radi: magija nije u kulisama, ni u glumcima, ili tehnici - nigde je u stvari nema, ali se ona ipak odnekud stvori. Negde, usput, dok se stvari dešavaju, dok hodaš. To izgleda kao da se desilo bez većeg truda, ali nije tako, naravno. Iza svakog spontanog skretanja stoje godine spore pripreme. Na izgled antagonisti ovakvom gradu, pa i anahroni u dobu gde i deca osećaju da vreme leti, spore aktivnosti su mala pobeda u moru svakodnevnog... ne treba mu dati ime.
But slow is a good word.

Sa svega par dana u tolikom gradu, i odlučna da nigde ne žurim, i žurila sam, i trčala, i promašila liniju metroa, prešla most za Bruklin a krenula bila na Staten Island... ali sam svuda stigla. Gde je to bilo važno.

Uočila sam bila i ranije da barabe nikad ne promaše da mi se obrate. Hustlers, swindlers, panhandlers... ako smo na istoj strani ulice, popričaće sa mnom. Ponudiće to što prodaju, iako ne naročito ozbiljno. Red je da probaju, razumem, međutim uvek dobijem osmeh. Razumem i da je šarm neophodan deo njihovog biznisa, vrlo specifičan šarm smešanog bezobrazluka, detinjastog stida - jer dobro znaju da to što rade ne valja - i manjeg ili većeg muškog pokazivanja, i ja uvek uzvratim osmehom. Šta drugo. Tako se desilo da sam gledala u izlog neke radnje na 49. ulici, gde mi je pažnju privukla šarena letnja haljina, kad mi je prišao jedan tip i skoro gurnuo u ruku CD. Malo pognut, prišao je sasvim blizu i brzim govorom objasnio da je to njegov bend, i snimak je još vruć, i oni su sigurno sledeća velika stvar... Ja sam polako prenela pogled sa haljine na njega i gledam ga u čudu, zar on misli da sam toliko naivna, a delom zabavljena jer za to još nisam čula, i samo odgovorim - ne kupujem muziku na ulici.
Ne kupujem muziku na ulici? Pa nije mi nudio kokain. Ili jeste? Ono je stvarno izgledalo kao CD. Ako je išta očigledno, to je da nisam mušterija. Nasmešio se vrlo friendly i pitao odakle sam. Iz Toronta. On je iz Sijetla. Rekao je to kao da smo preko puta. Ali živeo je i u Vankuveru. Ah, to je konekcija. Ni 3/4 kontinenta između. On se smeška baš bezobrazno, ipak je baraba, i hoda u ritmu, i izgleda portorikanski, pravi West Side Story primerak, ali autentični, a show se prikazuje samo malo dalje odatle... Gledala sam ‘Fame' Alena Parkera nešto pre dolaska, i intenzitet ništa nije izgubio, iako su na ulicama sada neki novi klinci. U Bronks svejedno ne treba zalutati. On i dalje priča sa mnom iako je malo odmakao, za njim se pojavljuju njih još bar četvorica, raširili se kao da je ulica njihova. Verovatno jeste. Prilazi mi jedan crnac, nudi CD, pita odakle sam. Pitaj njega, pokazujem prema vođi a on se odande smeje - hey, Toronto! I svi se smejemo.

Ne puno dalje odatle, u jednoj galeriji blizu Plaza hotela spazila sam bila u izlogu Dalijevu sliku, ali privuklo me je nešto drugo. Catalano se zove. Skulptor, i zanimljivo je to njegovo, ali moje reakcija je bila jedna od onih kad se probudi nešto u tebi, i prepoznaš ga, prepoznaš i sebe, i bude ti drago. A kad sam se našla u galeriji unutra je bilo pretrpano - bilo je tu jako puno jako lepih predmeta, ali izgledali su samo kao predmeti - i imala sam vrlo jasan osećaj da sam zalutala. Pažljivo se vratila nazad istim koracima, i... kako lepo.

Na stanici čekala metro i kad je voz naišao, spazila da su svi vagoni puni, osim jednog. Koji je stao tačno ispred mene. U njemu je na samom kraju sedeo samo jedan stariji čovek, proređene plave kose. Oklevala pred takvim rebusom, i kad su se vrata otvorila, stupila unutra, okrenula se na peti, izašla, pretrčala distancu do sledećeg vagona, i ugurala se u gužvu pre zatvaranja vrata. Taj jedan neoprani beskućnik je morao da sedi u vagonu danima, iako jedna karta dozvoljava samo dva sata vožnje. Bilo je neobjašnjivo kako je on sam, sa dalekog kraja velikog vagona uspeo da prikači svakom molekulu vazduha svoje prisustvo. To znači svi mi činimo, ali se ne obrati pažnja. Ili niko ne zna. Zanimljivo. Smejala se nad takvim misteriozno naučnim otkrićem, i naravoučenijem: kad naiđe prazan vagon, trči! Na sledećoj stanici gledala kako novi putnici uče istu lekciju, smejala se još.

Oko Tajms Skvera naišla na pozorište, malo po strani, i komad ‘Venus in Fur'. Igraju Hju Densi i Nina Arianda. Ušla da kupim kartu. Čekala dugo, nigde nikoga, razmatrala sedišta, i pročistila grlo. Pojavila se jedna sredovečna žena u tesnom sobičku blagajne. Pomogla mi je polu-nevoljno da izaberem najbolje sedište, i kako nije bilo nikog drugog u redu, ni foajeu, ja sam se dugo premišljala. Pružila konačno kreditnu karticu, šalter je jako visok, jedva mi je pola glave dostizalo preko ivice. Kad se priznanica uplate odštampala, ona je rekla odjednom - Knezevich... moja učiteljica u zabavištu se zvala Miss Knezevich. Gledala me je, pomalo zbunjena, pomalo smekšana, godine na njoj odjednom vidljive više nego što je neophodno. Zbunila se, u svojoj sobici, ali kako je lepo izgovorila Kne-ze-vich, svaki slog razgovetan, sve kako je vredno naučila pola veka unazad kao mala devojčica. Za sve ove godine ovde, nastavila je, više za sebe, nikada nisam naišla na to ime. Nasmešila se. Bilo joj je drago da mi je preporučila dobro mesto, činilo se.

Nedostajala mi je klinka. Te nedelje je bio Mother's Day. Pune su bile ulice, restorani, kafei, ljudi svih uzrasta i njihovih majki. Na ulici su mi prolaznici ako bismo ukrstili poglede poželeli ‘Happy Mother's Day'. U East Village-u sam videla jednu damu baš zašlu u godine koja je nosila buket u ruci i pokušavala da pređe široku ulicu. Da li je ona posećivala svoju majku? Ta misao o dugovečnosti i trajanju mi se mnogo dopala. Ona bi krenula malo preko ulice, i onda se vratila. I ja sam se vratila. Spazila je moju brigu i objasnila ‘I won't make it in time.' Ja sam odmeravala dužinu prelaza i trajanje signala na semaforu, i bila je u pravu, prelaz je zahtevao hitrinu, ali ona se samo nasmešila. ‘You just go ahead, honey, don't worry.' Klinka mi je nedostajala i onako. Ona je sjajno društvo.

Malo dalje naišla na mali farmer's market na trotoaru, tik uz park. Većina štandova se zatvarala. Na jednom kupila kolač u obliku srca - to je za klinku. Na sledećem prodaju jabuke. Jedan Latinoamerikanac veštim potezima seče kriške za prolaznike da probaju. Nisu prskane. Ali nije im sezona u maju. Slaže se, ali nudi da probam. Nisu tako loše. Uzela dve. Gde mogu da ih operem, pitam. Evo ovde, i on uzme jabuke iz mojih ruku i opere ih po strani, na česmi, obriše i pruži nazad. Fale mu prsti na rukama.

Prelazila ulicu na Park aveniji i taksista preseče između pešaka. Bezobzirno, pokušava da se progura napred (kao i svako ovde) ali ne stiže daleko, saobraćaj je zakrčen kao i uvek. Pešak koji mi dolazi u susret ga opsuje. Taksista zaglavljen u saobraćaju ga čuje, nagne se kroz prozor i opsuje i on njega. Ovaj uzvrati. I ovaj njemu... sve baš kao na filmu. Ne jednom.

Vratila se u ‘Lyceum' pozorište pred 3. David Ives je autor - bravo. Duhovit tekst, gusto utkanih obrta i značenja, pomeranja na tabli gde se nisu očekivale figure, čist feminizam u najboljoj formi (ko je ovaj David?), sjajni performansi oba glumca, naročito Nina - njena je uloga, bez sumnje. Bravo, bravo! Rade sa publikom kako im je volja, i publika se smeje i željno učestvuje... i onda neočekivano, uprkos mrežastim čarapama, štiklama, golotinji, komedija se sklonila u stranu i usledila je scena tako nabijena erotikom, svima se presekao dah. Minut kompletne tišine kakvu nikad nisam čula. Niko se nije usuđivao da ispusti dah, oda se pred drugima, onima kraj sebe, mlađima, starijima... Njih dvoje dobro znaju kakav je efekat - svi znaju, iako sedimo u mraku - i bez ikakvog obzira razbiju tenziju sledećim gag-om, jednako lako kako su je i stvorili. Svi se smejemo od olakšanja. Ples jednakih slabosti. Da, neopozivo.

Bernard je upravo završio bio večeru kad sam ušla da naručim dezert oko 11. Jelo mi se nešto slatko, a u W hotelu mi je bilo dosta jedno iskustvo prethodne večeri. Concierge me je poslala malo niže niz ulicu, na to mesto. Kelner je vrlo diskretno ponudio stočić malo po strani, ali onaj koji sam izabrala je imao najbolji pogled na ulicu. To što su oba susedna stola bila popunjena muškarcima je moglo da znači samo da će mi neko pre ili kasnije ponuditi društvo, ali to nije bilo ništa sa čime ne bih mogla da se snađem. Kad je njegov dezert naišao, i Bernard i ja smo se nasmejali - bio je ogroman - i tako počeli sa pričom. Bernard voli slatkiše, i objasnio je da uvek naruči manju večeru da bi imao mesta za dezert. Nesumnjivo zadovoljan sopstvenim lukavstvom, ima pokvarene zube i prilično zaobljen stomak koji ga odaju. Objasnio mi je i jednu francusku izreku o ogledalu u kome se vidi ono što se želi. Imao je fine manire i osećaj za humor, Bernard - idealno društvo za kasnovečernji dezert u Njujorku. Radio je za Ujedinjene Nacije, francusku državu, video raspad Jugoslavije i učestvovao u pregovorima... balans, ističe Bernard. U politici, u kulturi, bilo gde, mora se pronaći ravnoteža. Ali niko je nije hteo, tamo, i tada. Pažljiv je kako govori, nikoga ne okrivljuje ili ispravlja. To može jedino da se balansira. We must find balance, ponavljao je sa dubokim ubeđenjem čovek koji je mnogo toga video. Politika, istorija, Amerika, napravili smo osmicu oko Napoleona koji je prodao dobar deo američke teritorije da bi finansirao svoje ratove, ropstva kao kapitala od koga se nije odustajalo, licemerja demokratije, o slobodi, i o ženama neizbežno, i Njujorku, Njujorku... Bernard je živeo i radio tu nekoliko godina. Oni uvek rade, rekao je, i danas fasciniran. U noćnom klubu po ponoći, uvek, svuda. Biznis je njihova religija. Sledećeg dana mu je predstojao miting za koji je dobio svega 10 minuta. Ako ih zainteresuje, možda dobije još 20. Kad je bio mlađi, nije mogao da odoli tom plamenu, ali sada dolazi samo povremeno. There is no place like New York. Za život Francuska je bolja. Neobično je kako je Njujork uvek prisutan u razgovorima. Svuda ulazi, carte blanche, VIP, bude i domaćin kad zatreba, ali on poziva samo probrano društvo. Valjda je i to deo folklora.

Staten Island Ferry je besplatan i preporučuje se kao dobar način da se lepo vidi Kip Slobode bez gužve (trajekt samo prolazi kraj njega). Na drugoj strani me je čekala Sanda. Ona zna jedno mesto koje nije lako naći ni kad znaš gde je. Skriven kineski botanički vrt je magičan. Besprekorno održavan, stvara iluziju da niko tu nije kročio godinama. Ne vidi se ni trag Njujorku. Sve je zeleno, prekrasno i tiho. I sopstvene misli se malo primire, rašire i probaju ekvilibrijum. Neobično je kako se stanje duha lako da promeniti. Iako je ‘lako' neobično teško uloviti.

Kod povratka na Menhetn imala još malo vremena za Muzej Savremene Umetnosti. Važno je uvek naći jedan objekat svoje pažnje u muzejima. Ponekad se desi i više ali jedan je sasvim dovoljan. Uđeš, prođeš sobama, pronađeš svoj objekat, i izađeš. Kao poseta nekom bliskom u domu za stare vrednosti.

Prošla opet avenijama i ulicama, lepo je ovde, uzela kesicu kikirikija prženog u medu, pokupila prtljag i krenula da uhvatim prigradski voz za Jersey.