ROMANSA (STRIPTIZ)

Bila sam očarana Sofijom od prvog trenutka našeg poznanstva, odmah sam se u nju zaljubila. Brzo sam se uverila da osim izražajnih fizičkih atributa i karakterno odstupa od svih koje poznajem. Neporočna je, stabilna, samostalna, preduzimljiva, oštroumna, a uz to, nenadmašno interpretira napamet pregršt češke, slovačke i ukrajinske poezije, plus kuva skoro podjednako dobro kao moja mama. Osim što je lepa kao filmska diva, zgodna kao atletičarka i pametna ko Google, ona prosto isijava pozitivnu energiju, harizmatična je poput božanstva, otvorena, iskrena, i što je najvažnije, stalno je nasmejana. Kada smo se upoznale, rekla mi je da je diplomirala književnost i da u iščekivanju posla već šest meseci radi kao denserka u jednom noćnom klubu. U ovim teškim, kriznim vremenima kada obrazovanje nikako ne može pristojno da se unovči, igranje u noćnom klubu je sasvim prihvatljivo kao privremeno, prelazno rešenje.

Prvih par meseci našeg zabavljanja uglavnom smo se viđale kod nje. Dolazila sam predveče, a rastajale bismo se pre njenog odlaska na posao u 22 h. Uživale smo razmenjujući nežnosti, vodeći ljubav, praveći klopu, čitajući jedna drugoj Lotreamona, Bodlera, Remboa i Apolinera, gledajući ženske filmove ili šetajući uz reku. Sve teže sam se rastajala od nje, tako lepe, vedre i neodoljive, kojoj noć tek počinje. Mrzovoljno sam se vraćala kući rasklimatanim busom ka periferiji, u teskobni stan mojih roditelja, koji ni ne slute da im je ćerka lezbejka.

Ne volim noćne izlaske. Clubbing me užasava zbog gužve i buke, a za to nemam ni novca jer sam nezaposlena, nesposobna kokoška. Naše razbuktale strasti, slična interesovanja i magnetična nepodudarnost karaktera, doveli su do toga da mi je Sofija spontano predložila da se preselim u njen prijatni, iznajmljeni stan u centru. Stalno me je zvala da svratim u "Romansu" - klub u kom radi, da odgledam njen nastup, ali ja nisam mnogo društvena osoba. Što zbog love, što zbog toga što sam labilna, usred terapije skidanja sa antidepresiva, uporno sam to izbegavala.
Jednog dana, rekla mi je bez uvijanja:
- Ljubavi, treba na vreme da saznaš da ja radim kao striptizeta. Nadam se da ti to ne smeta.
Bila sam zapanjena, no nisam dozvolila da bude upadljivo. Prasnula sam u smeh (nekontrolisano) i odgovorila joj (prividno bezbrižno):
- Wow bejbi, ali zašto mi to nisi ranije rekla? Zar tu postoji neki problem? Ako si ti zadovoljna svojim poslom, meni to nimalo ne smeta.
- Zaista?
- Zaista! Blesušo, baš me briga što se skidaš gola pred muškarcima. Oni te samo gledaju a ja te imam celu. Doći ću u klub ovih dana, postajem radoznala.

To nije bilo istina. Glumila sam. Bila sam u šoku, a neka teška, tvrda kugla odjednom formirana u mom stomaku, rasla je sve više ispunjavajući me paničnim strahom, užasom i bespomoćnošću. Ne mislim o sebi da sam konzervativna. Ali znam da sam patološki ljubomorna. To je usko povezano sa depresijom, ustanovila je moja terapeutkinja. Ne lečim se samo od depresije, već i od opsesivne ljubomore koja me potpuno devastira. Uzrokuje mi tahikardije, gušenje i halucinacije. Teška je to bolest. Verovala sam da sam je pobedila, ali sam tad shvatila da nisam. Tako je počela moja agonija.

Gorile na ulazu su me odmerile potcenjivački i pustile da uđem tek kad sam izgovorila njeno umetničko ime: Glorija. U "Romansi" je pakleno. Buljuk napaljenih frajera, starijih i mlađih, ispijaju galone viskija, puše tompuse i nadrkavaju moždane vijuge trudeći se da reanimiraju neposlušne, usahle pimpeke. Vlažnim pogledima gutaju obnažene cure koje se njišu, meškolje i obigravaju ispred njihovih noseva. Plesačice se smenjuju na petnaestak minuta. Kao da su izašle iz istog kalupa - napumpana usta i sise su im istog oblika; imaju jaku šminku, nadograđene nokte, jeftine krpice iz sexy-shop-a, a različite tetovaže i perike. Forsiraju tipične pokrete stomaka i dupeta, vitlaju nogama, grudima i ramenima. Razgibane su kao gimnastičarke, pa vise sa šipke široko razmaknutih nogu, glavom naopačke, ili su groteskno usporene i trapave, možda previše drogirane da bi bile šarmantne... no sve su one manje-više gole. Dok je jedna na stageu, druge šaraju oko stolova i animiraju goste mameći ih da piju što više, što skuplja pića. Ne ugledavši moju Sofiju (aka Gloriju), goreći od iščekivanja, preplavljena neprijatnošću, sakrila sam se u ćošak i cevčila mineralnu vodu koju sam platila pet eura.

Kada se na podijumu pojavila Glorija, nastupila je opšta euforija. Njoj silikoni nisu potrebni. Ona zrači prirodno magičnim seksipilom. Leluja zanosno u crvenom, čipkastom negližeu, u zlatnim satenskim sandalama s vrtoglavom štiklom, koje je na moje oči prošle nedelje kupila i platila ih (meni nepojmljivih) sto evra. Mislila sam da je to puko isterivanje ženskih hirova, a ne poslovna potreba.

Užagrelih očiju, tri napaljena mamlaza za VIP stolom, neartikulisano se keze, mumlaju i balave tik ispred njenih kolena. Protežu svoje lepljive prste i nabrekle stomake oklembešene preko kožnih kaiševa, u pretesnim košuljama s tamnim flekama od znoja, trudeći se da joj uguraju švajcarske franke u halter i čarape. Ona im se smeši, ohrabruje ih! Moja Sofija - nečija Glorija. Odvratna čudovišta pokušavaju očima da prodru u unutrašnjost njene pičke, sa idejom da tu zauvek ostanu, srećni i spokojni. Ona im nesebično otkriva svoj božanski dar u punoj raskoši, u punom zamahu, sedeći na stolici širi svoje duge, vretenaste noge, gracilno, gipko, bestidno, i počinje ceo lokal da usisava u svoju pičku, zajedno sa klijentelom, šankom, konobarima i stolovima. Dobijam iznenadne grčeve u stomaku. Ritam muzike i uzvike oduševljenja nadglušuje ludačko bubnjanje u mojim ušima i slepoočnicama. Glorija se ljupko natrtila preko stolice s dupetom okrenutim publici. Spretno meša karlicom, bez žurbe ugurava u rektum ljubičasti kristalni dildo i nastavlja da pleše s njim u svojoj utrobi, kao da je to nešto najprirodnije na svetu, kao da bi lagodno i lepršavo tako mogla otplesati celo Labudovo jezero. Ovacije u publici! Pokušavam da progutam glomaznu neurotoksičnu knedlu, formiranu od sopstvene žuči i nemoći, koja preti da me uguši, dok drhteći provirujem iz mraka i posmatram njen performans. Osećam mišićni tremor u nogama, uši mi gore, ponestaje mi vazduha, ne mogu da se pomerim - paralisana sam. Pored mene u separeu odvija se "private dance". Glorijina koleginica, izazovno objahuje oznojenog, zapenjenog Arapina s brčićima. Na stočiću kraj njih je boca šampanjca u posudi punoj leda. Prilazim, zaranjam ruke u led i njime trljam svoj vrat i slepoočnice. Gledaju me s čuđenjem i nešto govore, ali ja ne čujem ništa. Istrčala sam napolje kao da me progone demoni, usput zapela o nečiji sto i čaše pune vina su tresnule o pod. Teturala sam ulicama besciljno do jutra.

Sofija me je tog istog dana probudila telefonom i hladnokrvno mi naredila da smesta dođem kod nje. Bila sam psihički skrhana, još uvek izbezumljena, izgrickanih noktiju, ali sam ipak otišla. Ako me izriba i šutne zbog ekscesa u klubu, pretvaraću se da sve stoički, dostojanstveno podnosim. Cenim kad me neko otkači sa stilom, uz racionalno obrazloženje, a ne podmuklo, bez ijedne reči.

Šta se potom desilo saznajte na http://queer.hr/21348/romansa/