100 + 100 = dva stola

sneza.lazarevic

.Sticajem okolnosti i zbog posla (a ne radim u Zavodu za unapređenje vaspitanja i obrazovanja ) upućena sam na njihovu bazu seminara. Uvek me je čudilo što su u delu pregleda održanih seminara prosečne ocene svih seminara veoma viske (najveća ocena je 4) i ujednačene. Zanima me zašto se ljudi libe da ocene seminar realno jer je i to jedan od kriterijuma na osnovu koga se produžava ili gubi akreditacija....

Ja sam bio na jednom seminaru 2004. godine, i dali su nam da ocenimo seminar (tj. svaki od desetak delova posebno) a nastavnice su ovako držale glavu ukoso i gledale u onaj papir, ne znajući šta da napišu (mislim da su pitanja bila kvalitet samog predavanja/aktivnosti i koliko će vam ovo pomoći u daljem radu u školi). Teško je smisliti koji od raznorodnih delova je bolji od drugog, teško je smisliti i gde je granica pristojnosti prema domaćinu da sad kažeš pa ovo je bilo onako... kad vidiš da su se baš trudili a rezultat nije baš rich chocolate cake nego više jafa keks (nastavnica koja je sedela pored mene je virila da vidi gde neću da stavim 5 pa da i ona tu ne stavi), a i sami ti nastavnici ne predaju drastično bolje ili lošije od tog predavača (teoretski svi nastavnici u zemlji bi istu lekciju trebalo da predaju podjednako mnogo dobro).

Takođe nastavnici inače u životu ocenjuju jedino đake, a đaci se ne ocenjuju realno, nego im se popušta, jer su se trudili, ili su još mali i nežni a nevaljalo ministarstvo im je uvalilo preteško gradivo, ili "je metodologija testiranja takva da će neko drugo pitanje da meri pisanje vlastitih imenica velikim slovom, a nije važno u baš ovom pitanju",

jer da se đaci realno ocenjuju, onda bi rastur ocena po klasama (12345) bio ili ravnomeran (svake ocene podjednako) ili u obliku Gausove krive (najviše trojki) ili nešto na sredini između ta dva.

A nije tako. Petica ima disproporcionalno mnogo, ako imate 50 odsto petica na skali 12345 (ili više, npr. iz fizičkog). Situacija je kao da se 1-2-3-4-5 skala pretvorila u 2-5 skalu - ili ne znaš ništa i evo ti 2, ili znaš nešto i evo ti 5.

A kad nešto dugo radite na određeni način, onda to radite u svim životnim situacijama.

Kao rezultat, nastavnici više ne umeju da na skali 12345 ili u ovom slučaju 1234 ocene bilo šta (npr. čokoladne kolače) a da skoro svuda ne stave najvišu ocenu i tek ponegde neku malo manju da ne bude dosadno.

I zato su nam, ako želimo objektivnost, potrebni roboti ocenjivači koji će biti hladni i nepristrasni

Čak i da inspekcija potvrdi našu žalbu, kakva je konsekvenca koju nastavnik može da trpi? Može li da dobije otkaz?

ako je pomenuti nastavnik u nemolosti direktora- može da dobije otkaz tj, može biti nateran da sam dobrovoljno raskine radni odnos, a može biti premešten da vodi drugo odeljenje, recimo u suprotnoj smeni

ali ako je nastavnik u milosti uprave škole - što bi rekla jedna mama ovih dana: "možete da mu pljunete pod windows"

Krugolina Borup

može biti nateran da sam dobrovoljno raskine radni odnos,

Kako?

mobingom

Krugolina Borup

Ček, ček, ček... ovo prvi put čujem. Pravno gledano na osnovu kog pravnog dokumenta, pravilnika, zakona, podzakonskog akta... imaš li predstavu?

Pazi, ja sam to čula od sekretara jedne škole i sad kopam da nađem odakle joj to i ne nalazim... Moguće je čak da je to tako u toj određenoj školi po njihovom statutu
U svakom slučaju, direktor mora da odreaguje na pismenu žalbu. A on je taj koji pokreće disciplinski postupak.
Evo šta piše u ZOOSOV:

Дисциплински поступак
Члан 142.
Директор установе покреће и води дисциплински поступак, доноси одлуку и изриче меру у дисциплинском поступку против запосленог.
Дисциплински поступак покреће се писменим закључком на који приговор није допуштен, а који садржи податке о запосленом, опис повреде забране, односно радне обавезе, време, место и начин извршења и доказе који указују на извршење повреде.
Запослени мора бити саслушан, са правом да изложи своју одбрану, сам или преко заступника, а може за расправу да достави и писмену одбрану.
Изузетно, расправа може да се одржи и без присуства запосленог, под условом да је запослени на расправу уредно позван.
На остала питања вођења дисциплинског поступка сходно се примењују правила управног поступка.
Дисциплински поступак је јаван, осим у случајевима прописаним законом којим се уређује општи управни поступак.
По спроведеном поступку доноси се решење којим се запослени може огласити кривим, у ком случају му се изриче и дисциплинска мера, ослободити од одговорности или се поступак може обуставити.
Покретање дисциплинског поступка за лакше повреде радне обавезе застарева протеком шест месеци од учињене повреде, а за повреду забране и теже повреде протеком једне године од дана учињене повреде.
Вођење дисциплинског поступка за лакше повреде радне обавезе застарева протеком једне године, а за повреде забране и теже – две године од покретања дисциплинског поступка.
Застарелост не тече ако дисциплински поступак не може да се покрене или води због одсуства запосленог или других оправданих разлога.

A možda je i u tim pravilima upravnog postupka, koje tek ne znam ni gde da tražim

Krugolina Borup

Ček, ček, ček... ovo prvi put čujem. Pravno gledano na osnovu kog pravnog dokumenta, pravilnika, zakona, podzakonskog akta... imaš li predstavu?

Opet ja - našla sam taj zakon o osnovama upravnog postupka... Tu izgleda nije:

Члан 113.
Поступак покреће надлежни орган по службеној дужности или поводом захтева странке.
Члан 114.
(1) Надлежни орган ће покренути поступак по службеној дужности кад то одређује закон или други пропис и кад утврди или сазна да, с обзиром на постојеће чињенично стање, треба покренути поступак ради заштите јавног интереса.
(2) При покретању поступка по службеној дужности орган узима у обзир и евентуалне представке грађана и организација и упозорење надлежних органа.
Члан 115.
(1) Поступак је покренут чим орган изврши ма коју радњу ради вођења поступка.
(2) Ако орган поводом стављеног захтева странке нађе да нема услова за покретање поступка, донеће закључак о одбацивању захтева странке. Против тог закључка дозвољена је посебна жалба.
Члан 116.
У управним стварима у којима је по закону или по природи ствари за покретање и вођење поступка потребан захтев странке, орган може покренути и водити поступак само ако постоји такав захтев.

Kopam dalje...

Krugolina Borup

mobingom

Znači, kao što sam i mislila i rekla, zakonski ne možeš ništa.
A u isterivanje pravde nezakonskim sredstvima ne verujem.

zakonski- direktor može i da promeni sistematizaciju radnih mesta u dogovoru i uz saglasnosti sa školskim odborom, i da stručnu spremu nekog nastavnika proglasi nepotrebnom, pa da na njegovo radno mesto zaposli "podobnog"

znači - može kad reši

Evo, našla sam ovu rečenicu:

Протокол поступања у установи у одговору на насиље и злостављање, садржај и начине спровођења превентивних и интервентних активности, услове и начине за процену ризика, начине заштите од насиља, злостављања и занемаривања, прописује министар.

što znači da to piše u nekom Pravilniku, a kom... e to još nisam našla...

Krugolina Borup

Zakon, koliko se sad napamet sećam, propisuje samo u slučaju zlostavljanja deteta...

Pa većina roditeljskih žalbi se i tiču zlostavljanja deteta, i to obično psihičkog, ponekad socijalnog...
Tipa - kažeš učeniku da je glup
Ili mu ne dozvoliš da dođe na neku sekciju (zato što misliš da je nespretan i glup, a to ne kažeš)

Krugolina Borup

znači - može kad reši

Što će takođe reći da zaposleni ne smeju ni da pisnu protiv direktora i direktorskih nepodopština.

I onda mi stalno imamo dilemu: zašto nam je školstvo takvo kakvo jeste? Svi se plaše svih drugih, svi o svačijim marifetlucima ćute, niko nikog neće ili ne sme iz straha da prijavljuje... i svi rade šta im volja.

Sirota naša deca.

nažalost, sasvim tačno

Krugolina Borup

I onda mi stalno imamo dilemu: zašto nam je školstvo takvo kakvo jeste? Svi se plaše svih drugih, svi o svačijim marifetlucima ćute, niko nikog neće ili ne sme iz straha da prijavljuje... i svi rade šta im volja.

Upravo tako. E, to je ono što moramo da promenimo pod hitno! Sa svih strana!

Evo ovde je. A ni tu ne piše ništa korisno

I NIKAKO DRUGAČIJE.

nije baš tako ali da ne bi poslodavcima davali ideje kako da se reše zaposlenih nećemo o detaljima.

gube ljudi posao i te kako, naročito ako nisu po volji direktora

možes da angažuješ advokata i guraš do Vrhovnog suda, uglavnom reč direktora je-AMIN

Krugolina Borup

er da se đaci realno ocenjuju, onda bi rastur ocena po klasama (12345) bio ili ravnomeran (svake ocene podjednako) ili u obliku Gausove krive (najviše trojki) ili nešto na sredini između ta dva.

Ne bih se složila. Način ocenjivanja o kome ti pričaš ne meri da li su deca savladala što je propisano da u školi savladaju ili ne, kao i u kojoj meri (u potpunosti, delimično, nedovoljno, štatijaznam...), već POREDI decu među njima samima. Tako ispada da petice treba da imaju samo 10% posto ekstra talentovanih, a onda da se svi ostali ocene nižim ocenama u odnosu na to kakvi su u poređenju s tih 10% ekstra talanetovanih.Moje je duboko uverenje da ocenjivanje ne treba da služi tome da se deca obeležavaju kakva su u odnosu na ekstra talentovane, već da ocenjivanje treba da bude neka vrsta povratne informacije da li je dete savladalo gradivo koje je propisano ili nije, i u kojoj meri. Ako jeste, u potpunosti, savladalo gradivo - onda znači da zaslužuje peticu čak i ako ima dece koja su savladala stvari i preko toga propisanog.Ekstra talentovanu decu treba nagraditi nečim preko petice, a ne peticom.

E u tome i jeste stvar. Ocenjivanje istovremeno pokušava da meri i koliko umeš da postigneš nešto što je Ministarstvo (ili njegova eksterna tela) zacrtalo da treba da postigneš, a istovremeno te i upoređuje sa drugom decom. Ovo prvo logično bi trebalo da se ocenjuje sa prošao-pao, a ovo drugo sa većim brojem ocena (npr 12345 u našem slučaju).

Zašto; zato jer se ocene koriste kao deo poena pri konkurisanju u srednje škole. E sad teoretski srednje škole žele da iz mase dece privuku onu decu koja će postati uspešni đaci i kojima će škola da se ponosi. Zato prošao-pao nije dovoljno dobro, jer ima više dece koja su prošla nego stolica u učionici pa mora da se napravi izbor. E taj izbor se kod nas vrši samo kombinacijom ocena iz osnovne škole i poena na maturi iz srpskog i matematike (sem u pametnim školama tipa matematičke i filološke gimnazije i umetničkih škola, koje su se setile da organizuju sopstvene prijemne i boduju ono što je njima važno).

Obična gimnazija ima intristički problem: namenjena je raznovrsnoj deci kojoj je zajedničko što su "pametna" za akademske predmete, ali će kasnije da se bave različitim zanimanjima. E za te škole je dobro da postoji rastur među poenima koji se koriste za odabir budućih đaka, a ocene iz osnovne škole, kada bi imale dobar rastur, bile bi idealne za to. I onda se aproksimira da one jesu dobre za tu svrhu.

To se sve poništava velikim brojem petica, jer premašuju broj stolica u učionicama, i opet se sistem vraća na početak.

Sada dolazimo do savladavanja gradiva u potpunosti, kao kriterijuma za peticu.
Da napraviš jedan novi blog sa ovom temom pa da se dalje diskutuje?

Šta znači savladavanje gradiva u potpunosti? Koliko je procenata na kontrolnom savladano gradivo u potpunosti, što bi donelo peticu? 100? 95? 90? 85?

Šta je četvorka? Kako je definisati? Šta ona znači? Koliko je to loše ili dobro kad se zaradi četvorka? Da li su to samo procenti? Da li je neko ko ima četvorku dobar u tome nečemu i koliko, i gde da ga staviš na sledećem nivou školovanja ili posla? Da li je to razočarenje?

Šta treba šestak da zna o sistematici ptica ili sisara za pet a šta za četiri? Koliko je to tačno podataka i koji su, i ko to određuje? Kada postoji pasus teksta u udžbeniku o redu kukavica, da li petica treba da zna da ptica trkačica iz crtanog filma spada u tu grupu? A četvorka?

Šta je trojka? Da li to znači da je gradivo ravnomerno jadno savladano tek toliko "da se ne čuju cvrčci u pozadini" ? Šta ako učenik uopšte ne zna ništa o jednom delu gradiva a drugi zna, da li je to trojka? Ili treba o svakom delu da zna bar malo?

Ete da se malo i ja nadovezem na ocenjivanje.


Objavom najnovijeg pravilnika o ocenjivanju, i naravno, nakaradnog tumacenja istog, desava se to da deca nisu motivisana da poprave ocene. Slucaj iz prve ruke: na pocetku skolske godine, sto bolest sto pubertet, cedo je dobilo 2 i 3 iz predmeta. Dzaba joj sve petice posle toga, dobila je zakljuceno 4, jer je prosek 4.38, a uzet je prosek za celu godinu. Komentar je bio: ako sledece godine dobijem dvojku, necu vise ni da se trudim.

U davna, pradavna vremena, ocena na kraju godine predstavljala je i ocenu koliko se ucenik trudio i napredovao u toku godine.

Jedan moj profesor je imao ovakvu definiciju:

2 = prepoznavanje gradiva uz pomoć profesora, uz ogradu da rukuje sredstvima za rad tako da ne ugrožava sebe ni druge
3 = prosta reprodukcija gradiva sa radom na najjednostavnijim primerima
4 = osposobljenost za primenu naučenog
5 = razmevanje gradiva i sposobnost generalizacije, izdvajanja razlika i kritičkog mišljenja

Meni se dopada, pa je manje-više primenjujem.

Problem sa školom je u tome što neverovatan broj nastavnika (i roditelja) prostu reprodukciju gradiva ocenjuje peticom, pa dalje nivoe ni ne uče, niti (dokaz je PISA test) dostižu.

Pa deo problema je i u tome što su neki mladi ljudi odlučili da idu u prosvetu jer im se dopalo kada su njihovi nastavnici tražili da se bubači od reči do reči (uključujući i neke profesore na fakultetu). Ne smemo da zaboravimo da se to do kraja prošlog veka smatralo za normalan način školovanja (a ko se seća udžbenika za šesti razred biologije po kome se radilo tokom 90tih, zna da iz njega ne može da se uči bez bubačenja)

Ljudi idu u prosvetu iz raznih razloga. U predmetnoj nastavi skoro svi diplomci (bar biolozi) se isprobaju na zameni, pa ko se baš uklopi ostane i dalje, ko ne, pobegne u druga zanimanja. (Jedna koleginica sa kojom sam studirao imala je "sreću" da je tokom prvog časa rada u prosveti osmaci štipnu i dobace joj razne lascivne reči, pa se spakovala i otišla i više se nije vraćala u prosvetu. Neki od nas su pak godinama pokušavali da se rvu sa medvedom pre nego što su odlučili "screw you guys, I am going home" ).

Krugolina Borup

na pocetku skolske godine, sto bolest sto pubertet, cedo je dobilo 2 i 3 iz predmeta. Dzaba joj sve petice posle toga, dobila je zakljuceno 4, jer je prosek 4.38,

. Evo citata iz Pravilnika o ocenjivanju koji se odnosi na zaključivanje ocene:Закључна оцена за успех из предмета не може бити већа од највеће периодичне оцене добијене било којом техником провере знања нити мања од аритметичке средине свих оцена.

Gde tu ima mesta za tumačenje da, ako joj je prosek 4.38, ona ne može da ima zaključenu peticu?

Gde tu ima mesta za tumačenje da može da ima bilo šta sem petice?

Закључна оцена за успех из предмета не може бити већа од највеће периодичне оцене добијене било којом техником провере знања
Dakle otpadaju 6, 7, 8 itd.

Закључна оцена за успех из предмета не може бити мања од аритметичке средине свих оцена.
Aritmetička sredina je 4,38 pa otpadaju brojevi manji od 4,38 a to su 0, 1, 2, 3 i 4 (i negativni brojevi).

Dakle, jedini ceo broj koji ostaje je 5....

Krugolina Borup

.To ti je, inače, slučaj samo s ovim detetom. Druga deca mogu da imaju 2, 3, 3, 1. I tu nema prostora za peticu. A ni četvorku.

Evo za 2 3 3 1:

Закључна оцена за успех из предмета не може бити већа од највеће периодичне оцене добијене било којом техником провере знања
Ne sme biti veća od 3, dakle otpadaju 4 i 5

Закључна оцена за успех из предмета не може бити мања од аритметичке средине свих оцена.
Aritmetička sredina je 2,25 pa otpadaju brojevi manji od 2,25 a to su 1 i 2.

12345 sklonimo 45 ostaje 123, sklonimo 12 i ostaje 3

Dakle 2 3 3 1 -> 3

Krugolina Borup

Problem sa školom je u tome što neverovatan broj nastavnika (i roditelja) prostu reprodukciju gradiva ocenjuje peticom, pa dalje nivoe ni ne uče, niti (dokaz je PISA test) dostižu.

A zašto misliš da je tako? Tj. zašto neverovatan broj nastavnika (i roditelja) prostu reprodukciju gradiva ocenjuje peticom?

Sad se nešto prisećam svog školovanja. Najboljim su đacima smatrani oni koji su bubačili i maltene od reči do reči iz knjige recitovali lekcije.

Pa upravo sam na to mislila. To može i papagaj, dakle - više od trojke je smešno dati. Ali, ne slažu se svi sa mojim mišljenjem, čak bih se usudila da kažem da sam u ukupnoj populaciji nastavnika u manjini

Moj profesor sociologije je kada je pitao postavljao samo dva pitanja - prvo da objasniš svojim rečima kako nešto razumeš, ako odgovoriš, dobiješ 5, a ako ne umeš, onda je pitao neku definiciju i davao 3 ili 1. To se svodi na ovo gore - i papagaj ume da nauči tekst na pamet. Ljudi ipak treba da koriste misaone procese.

Jukie

Krugolina Borup

.To ti je, inače, slučaj samo s ovim detetom. Druga deca mogu da imaju 2, 3, 3, 1. I tu nema prostora za peticu. A ni četvorku.

Evo za 2 3 3 1:

Закључна оцена за успех из предмета не може бити већа од највеће периодичне оцене добијене било којом техником провере знања
Ne sme biti veća od 3, dakle otpadaju 4 i 5

Закључна оцена за успех из предмета не може бити мања од аритметичке средине свих оцена.
Aritmetička sredina je 2,25 pa otpadaju brojevi manji od 2,25 a to su 1 i 2.

12345 sklonimo 45 ostaje 123, sklonimo 12 i ostaje 3

Dakle 2 3 3 1 -> 3

Hm... Ili: prosek jeste 2,25, a onda to pretvorimo u celobrojnu ocenu, dakle 2 i sklonimo manje... pa onda ima mesta i za dvojku, koja je po tom rasporedu, po meni realna ocena.
Da je bilo 2 1 3 3, onda bih zaključila trojku, jer je dete očigledno napredovalo

Pa svako je na Peronijevoj strani (valjda) jer ima šest petica za redom

Vidim dve mogućnosti za 4:

-ako gradivo na koje su dobijeni 2 i 3 kasnije nije popravljeno, a da su ovih šest petica na šest delova gradiva nepovezanih sa ovim prvim (ja sam jedva izvukao pet iz biologije u prvom srednje jer nisam shvatio da treba da popravim trojku koju sam na početku dobio na neke alge)

-ako ima mnogo dece sa pet četvorki i tri petice koja kreću da se bune (kao i njihovi roditelji) kako i ona imaju istu aritmetičku sredinu ocena i da i njima svima treba zaključiti 5
(ima razne dece. Neka deca su se bunila da treba da im dam veću ocenu zato što je dete X dobilo veću ocenu a oni su pametniji i uvek dobijaju veću ocenu od deteta X, pa tako treba i sada, iako su na tom testu zaradili manje poena. What!? Tako da je vrlo moguće da se pobune i za ovo)

Inače sam uvek bio pobornik korišćenja medijane kao načina određivanja zaključne ocene u graničnim slučajevima, tako da se ne brigaj za mene

Inače ovi ogledi računanja proseka sa 4 ocene nisu realni jer po zakonu treba da postoje bar 2 ocene po tromesečju, tako da postoji najmanje 8 ocena i tu već postoji veliki opseg situacija jeste se popravio, nije se popravio, ima ocene napreskok (imao sam đaka koji je imao samo 1 i 5 slučajnim rasporedom, kako mu dune: da lepo nauči i odgovara ili da se štrajkom buni protiv sistema)

Krugolina Borup

Peronije, meni ovde nešto debelo nije jasno. Evo citata iz Pravilnika o ocenjivanju koji se odnosi na zaključivanje ocene:

Закључна оцена за успех из предмета не може бити већа од највеће периодичне оцене добијене било којом техником провере знања нити мања од аритметичке средине свих оцена.

Gde tu ima mesta za tumačenje da, ako joj je prosek 4.38, ona ne može da ima zaključenu peticu?

Upravo aritmeticka sredina i to svih ocena u celoj godini. Svi do jednog su ispostovali, tako da moram da zakljucim da je tumacenje takvo. Ne jedim se previse, sva sreca da se peti razred vise ne racuna, dobro dodje kao vaspitna metoda, jer je prva moja reakcija bila: "Svega toga ne bi bilo da si od pocetka radila kako valja".
Nije ni cedo nevinasce, uspela je u zadnjem tromesecju da zbrlja matematiku, gde je inace isla na takmicenja. Opustilo se dete, mislilo da se u martu raspusta.:)
Ovo ce joj dobro doci da vidi da ne moze kampanjski da radi i da na svakom casu treba da je prisutna. Sto se roditelja tice, i mi cemo usvojiti drugaciji stav. Sad cu da visim po skoli za svaku ocenu:) Naime, smatrali smo da ne treba da svake nedelje visimo u skoli i maltretiramo nastavnike, a sada cu svaku ocenu tri puta da kontrolisem:)

Inace, mozda se predmetni nastavnik i predomisli, ali kao sto rekoh, ne jedim se, izvukli smo korisne pouke i naucili nesto novo.

rade.radumilo

ne može da ima maksimum poena pada hebe orla...

Jadničak, ne može da ima maksimum poena

Stvarno mislim da mora da postoji jedna granica ispod koje apsolutno nema tolerancije. Kao što postoji "ono što moraš da znaš za dva", treba da postoji "ono što moraš da znaš da bi uopšte dobio poen".

E sad, ja prihvatam da sam luda, ali ja bih junošu od 14-15 godina (koji bira svoj životni poziv, već je u fazi prvih pijanstava i prvog sexa, i nije baš toliko dete kako ga svi zovemo ovih dana) koji posle 8 godina školovanja meša ćirilicu i latinicu, po kratkom postupku poslala nazad u prvi razred zajedno sa učiteljem i nastavnikom srpskog koji su ga takvog do maturskog ispita doveli. Trepnula ne bih.

A sa druge strane, na tim testovima uglavnom ima jako malo prostora da baš toliko izgrešiš u pravopisu, nije da tu ima nekog značajnog pisanja. Ako se uvode ovakva pravila, ja ne smem ni da zamislim dokle je to došlo kad to moraš da "tolerišeš" da bi imao lep izveštaj.

alarih

rade.radumilo

ne može da ima maksimum poena pada hebe orla...

Jadničak, ne može da ima maksimum poena

Stvarno mislim da mora da postoji jedna granica ispod koje apsolutno nema tolerancije. Kao što postoji "ono što moraš da znaš za dva", treba da postoji "ono što moraš da znaš da bi uopšte dobio poen".

E sad, ja prihvatam da sam luda, ali ja bih junošu od 14-15 godina (koji bira svoj životni poziv, već je u fazi prvih pijanstava i prvog sexa, i nije baš toliko dete kako ga svi zovemo ovih dana) koji posle 8 godina školovanja meša ćirilicu i latinicu, po kratkom postupku poslala nazad u prvi razred zajedno sa učiteljem i nastavnikom srpskog koji su ga takvog do maturskog ispita doveli. Trepnula ne bih.

Potpis! Ne vidim uopste razlog za toliku opsednutost rezultatima i ocenama. Ranije su se na prste jedne ruke mogli nabrojati svi vukovci u jednoj generaciji, danas ih ima po nekoliko u svakom odeljenju. Za upis u "jacu" gimnaziju u moje vreme bilo je potrebno bar 92 boda. Ponavljati razred u osnovnoj skoli je misaona imenica, a i u srednjoj je veoma retko. Zasto ako neko to zaista zasluzuje?
E sad druga je stvar sto nastavnici treba za promenu da rade svoj posao i drze dopunsku nastavu onima kojima je potrebna da bi tako nesto uopste i bilo realno...

Krugolina Borup

Ne bih se složila da ovo što deca sad imaju jeste zabavište u kome ništa nije obavezno. Štaviše, daleko smo od toga. Mnogo daleko. Pravopisna pravila JESU obavezna u školi kakvu imamo, ali se deca njima (kao i ostalom gradivu) podučavaju tako da deca uopšte ne shvataju šta će im to u životu, te im na jedno uvo uđe, na drugo izađe (isto kao i nastavnicima ono što se na stručnim seminarima o usavršavanju predaje).

Naš školski sistem nije zabavište(još) ali polako ide u tom pravcu.Sada je prelazna faza između nekadašnje škole i budućeg zabavišta, a kada proces bude završen tek će onda biti problema sa priznavanjem tačnih odgovora na prijemnim ispitima.

Krugolina Borup

Pitam moga sina juče: Šta si naučio u prvom razredu što misliš da će ti biti korisno u životu? Kaže on: Pa, naučio sam umanjenik, umanjilac, zbir, prethodnik, sledbenik... Kažem ja: Dobro, a kako će ti to koristiti u životu? Kaže on: Pa, da mogu da radim matematiku.

On uopšte tu matematiku ne povezuje sa, recimo, vraćanjem kusura, računanjem vremena koje mu je na raspolaganju pre nego što treba da sedne da radi domaći, i ostalim brojanjima, prebrojavanjima i računanjima koja inače sprovodi u životu. Ne. Njemu matematika treba - da bi mogao da radi matematiku.

U obrazovanju postoje stvari koje ne mogu da se neposredno povežu sa svakodnevnim životom.Matematika se ne uči da bi deca znala da prebroje kusur, nego da bi se razvila logika i apstraktno mišljenje.Prosečnom čoveku neće mnogo koristiti polinomi, trigonometrija i mnoge druge stvari ali učenje matematike u mladosti razvija neke kapacitete , koji će kasnije biti korisni i kada to gradivo bude odavno zaboravljeno.

Krugolina Borup

Nisam sasvim sigurna da li je vaš stav da NE MOŽE sve da bude zabavno ili da NE TREBA sve da bude zabavno?

Ne znam kako učenje matematike ili latinskog jezika može biti zabavno.Može postojati neki deo koji će biti zabavan, ali kada se ozbiljno krene mora da se zagreje stolica , i na klasičan način reši zadatak ili nauči deklinacija.

Škola ne služi zabavljanju nego sticanju obrazovanja , dobro je kada mogu da se povežu ove 2 stvari, ali kada ova 2 kriterijuma dođu u koliziju, prioritet mora da dobije obrazovanje a ne zabava.Sada prioritet dobija zabava a obrazovanje može da se “provuče” samo ako je zabavno.Rezultat prevage zabave nad obrazovanjem je i ovo relativizovanje pravopisa.Nema veze što je neko nepismen , neka upiše srednju školu , na primer gimnaziju.

vladaxy

Ovo je verovatno vaš ideal obrazovanja dece:

Bolje i ovo nego sadašnji sistem zabavišta i vrtića.

Krugolina Borup

smatram da se sigurno 80% gradiva može predstaviti na provokativan, zanimljiv način, tako da deci privuče pažnju, umesto da osećaju odbojnost prema tome. A kad je takav slučaj s 80% gradiva, i onih 20% što moraju da narmbaju im neće tako teško pasti. .

Gledam sad Džejmija Olivera, pokušava da pravi neke škole za decu koja su napustila školovanje, na jednom mestu ih obučava za kuvare, na drugom da polažu veliku maturu.
Ta deca imaju toliko kratak fitilj da se na svaku reč koju čuju svađaju (čak i kada problem originalno nema veze sa njima nego sa nekim drugim, ubacuju se u tuđu svađu da bi se drugi sa njima svađali i onda se pravdaju kako nisu ništa uradili nego ih drugi mrze, čak i kada ih je kamera snimila, oni gledaju snimak sa svojom majkom koju su pozvali u školu, i sve se lepo vidi kako sama sebi jamu kopa, i kažu "eto ja nisam ništa uradila, ne znam u čemu je problem" ).

I to jeste biološki opravdano jer im još nije razvijen čeoni režanj mozga, koji u suštini sprečava ljude da se bezveze svađaju sa svakim.

A rešenje očigledno nije da Džejmi, zbunjen sa iskolačenim okicama, mantra iz epizode u epizodu kako je i on bio slab đak i trebala mu je šansa koju on eto sada daje jadnoj dečici. Očigledno je da toj deci nisu potrebni ekstra dobri predavači (koje je Džejmi kao doveo da pokaže kako su slabi radnici iz obrazovnog sistema krivi što su ostavili decu u prašini) nego neka psihoterapija da se uvežbaju da puste i druge ljude da žive i da prestanu da budu baš toliko paranoični; i vreme, da ozdrave, pa onda da probaju da se vrate u školski sistem; očigledno je da te dve-tri godine odmora od škole nisu bile dovoljne većini prikazane dece

tako da deci privuče pažnju,

Мала допуна, данашњој деци је потребно нешто да активира пажњу.

За тако нешто је неопходно променити структуру часа. Старо је правило да је непожељно да један прилог на те-ве-у буде дужи од три минута. То је време које мозак може да одржи пажњу у пасивном посматрању садржаја/информација. (И разлог зашто је оквирно време песама популарне музике - 3 минута.)

Идеална "кошуљица" (структура) часа би садржавала сегменте од по три минута. Три минута представљање садржаја, три минута некакав задатак и тако даље. Сви задаци, за чије решавање је потребно више од три минута одједном, могу бити остављени за рад код куће.

Друга ствар је ангажовање дечјег ега. Нарочито у адолесцентском добу. То значи, укључити позицију "Ја" на часу, која је у традиционалној настави искључена сем у форми "Ја радим" "Ја одговарам" "Ја имам (не)тачан/(не)урађен задатак".

Нажалост, наставници у Србији (ја први) немају могућности да се науче и усаврше у примени алата за активацију ега.

Ако је его неактиван, онда у организму не постоји "струја" која ће да активира пажњу. Неактивирана пажња не може бити ни одржавана.

Други начин јесу специјални ефекти у рангу најсавременијих, али је то недоступно свуда у свету. Замислите 3D час.

Пошто "струју" не можемо да направимо споља (чулним сенцазијама, тј. специјалним ефектима), онда наставници треба да је праве унутра. Ангажовањем ега.

Као поднаслов сваког часа мени стоји "Ја у свету", где "свет" замењујем градивом и покушавам да код ученика формирам/активирам однос према информацији. У томе сам поприлично невешт, јер ме нико томе није учио, нити имам семинаре на којима то могу да научим.

И за крај,

бити наставник у савременом свету је задатак средње тежине, само што су знања, вештине и умења неоходна за наставника - недоступна, а погодни услови за рад - скупи, па је све много теже него што мора бити.

petronijevic001

U obrazovanju postoje stvari koje ne mogu da se neposredno povežu sa svakodnevnim životom.Matematika se ne uči da bi deca znala da prebroje kusur, nego da bi se razvila logika i apstraktno mišljenje.Prosečnom čoveku neće mnogo koristiti polinomi, trigonometrija i mnoge druge stvari ali učenje matematike u mladosti razvija neke kapacitete , koji će kasnije biti korisni i kada to gradivo bude odavno zaboravljeno.

Krugolina Borup

Nisam sasvim sigurna da li je vaš stav da NE MOŽE sve da bude zabavno ili da NE TREBA sve da bude zabavno?

Ne znam kako učenje matematike ili latinskog jezika može biti zabavno.Može postojati neki deo koji će biti zabavan, ali kada se ozbiljno krene mora da se zagreje stolica , i na klasičan način reši zadatak ili nauči deklinacija.

Upravo to što vas dvoje zajedno navodite jeste poenta. Matematika se uči i da bi umeo da vratiš kusur, i da bi znao da izračunaš koliko ti farbe treba da bi okrečio svoju sobu i kako da je smešaš, a uči se i zbog razvijanja logičkog i apstraktnog mišljenja.
Najbolje bi bilo kada bi se za svaku nastavnu oblast našla primena i objasnila deci - to bi trebalo da bude motivacija za učenje. Ako baš ne može da se smisli konkretan primer, dobro je i ono opšte objašnjenje o razvijanju mišljenja, ali spušteno na nivo učenika.
Na primer:
Matematika je interesantna nauka baš zbog gomile zadataka u njoj. Svaki zadatak je u stvari jedan problem koji treba rešiti pomoću prethodnog znanja. Tako i u životu stalno nailazite na probleme koje treba rešavati na osnovu svog znanja. E sad, matematika vas ne uči kako da rešite baš svaki problem u životu, ali vas uči kako da razmišljate da bi to uradili.
Tako nekako...
Problem je što to često nije dovoljan motiv za učenje, jer naše sveukupno društvo ne uči decu da je pozitivno nešto znati. Prečesto mi se dešava da deca nisu ponosna što nešto znaju bolje od mene, nego zato što za sebe tvrde da nemaju mozak i da su strašno glupi. (To je redovan odgovor kada tražim da malo uključe isti!)

Bude da jedna od te dece, koju je sistem proglasio totalno nesposobnom - ispadne ekstra talenat i dobije stipendiju za neki prestižni univerzitet. A bude i da se većina te dece na kraju "nađe" u nečemu, i posle tog iskustva odluči da se vrati u školu.

A tek ona deca u Melburnu, koju je njegov ortać prihvatio da ih obuči i zaposli u restoranu? Više od polovine njih su beskućnici, koji spavaju u parku i odatle ujutro idu na obuku! Profani se ispočetka bunili što deca dolaze neuredna, dok nisu skapirali gde "žive". Većini roditelji iza rešetaka ili na groblju (OD). Trećina bili i sami na pragu OD-a. Od njih 25-oro, skoro svi položili ispite iz prve ili druge.

Moja majka u KBC Zemun imala koleginicu, koja je sa 15 god. ostala bez oba roditelja i sa bratom i sestrom koji su mlađi od nje. Zabršila za medicinsku sestru i obezbedila bratu i sestri da završe srednju školu. Na pitanje moje majke kako je to uspela odgovorila je:
"Džeparila sam po autobusima i krala po prodavnicama. Os toga smo živeli, dok nismo završili školu i zaposlili se..."

Ne znam kako učenje matematike ili latinskog jezika može biti zabavno.

Zezaš, pa matematika je, barem meni, bila najzabavnija uz fiziku. Naravno ne govorim o integralima, sistemom jednačina, itd. ali ono za osnovnu školu može biti super interesantno.

Krugolina

Iako nisam prosvetni radnik, spremna sam da se sad i odmah opkladim s kim god hoćete u šta god hoćete da za 6 meseci mogu da pripremim apsolutno sve lekcije iz svih predmeta koje su predviđene po planu i programu za I razred TAKO DA BUDU ZABAVNE i da deci drže pažnju, plus da ih deca pritom i nauče! I to tako da ih povezuju sa stvarnim životom!

A da napišeš udžbenik(e)? Ne znam da li postoje pravila ko sme da ih piše, budući da postoje recenzenti i valjda komisije koje ih odobravaju, ali možda bi mogla da probaš, ozbiljno mislim...

nikola_kovac

Добра идеја с овим "ја", али чини ми се да није то (нужан) кључ. Зашто - зато што свако људско биће, нарочито младо, има потребу да учи, има радозналост, која није зависна од ега, као таквог (наравно да је све (са)знање у крајњој линији потчињено егу). Не мора се бити свестан себе, своје позиције и директне користи за себе да би се нешто научило. Који однос себе самог могу имати ако учим интеграле - ако ми је неко објаснио смисао, ако успевам да разумем, то ће ми бити довољно, ако ми је градиво мрско, можда ћу и учити због ега, тј. да добијем задовољавајућу оцену. По мени, кључ је употребљивост, свест ученика да знање може да има неку примену (малобројнији су они који могу да "варе" апстракцију), а нарочито ако је та примена њему блиска.

Што се тиче она три минута, то ми изгледа као симплификација која и јесте довела до тога да се нешто дуже тешко издржава. Одржавање пажње не да се не вежба, него се данас цепа - одавно хоћу да пишем "трактат" о погубности сече ТВ емисија - за оне који их гледају, а деца их гледају, још увек. У "наше време" тога није било, по мени није случајно што деца имају оволике проблеме с пажњом, и због тога.

Итд.

nikola_kovac

Mnogo mi se sviđa ovo što ste napisali Nikola, nadam se da ćete prihvatiti Krugolinin poziv.

Krugolina Borup

Нажалост, наставници у Србији (ја први) немају могућности да се науче и усаврше у примени алата за активацију ега.

Gosn. Nikola, veoma bih volela kada biste teme iz ovog komentara (aktiviranje pažnje "košuljicama" od 3 minuta, i naglasak na egu) nekako uzduž i popreko razradili kroz neki blog koji bismo objavili, pa da se o tome detaljnije porazgovaramo. Ako imate inspiraciju, mi čekamo...

Хвала на позиву. Ако саставим нешто смислено, јавићу.

aramon

.Baš sam malopre na fejsu branio jadnu decu.

Koju tačno decu?

nim_opet

Ne znam kako bi se definisalo demokratsko skolovanje ali o zanimljivom nesto i znam - neko vreme mi je klijent bio skolski sistem u jednom velikom americkom gradu, gde se dosta zanimljivog u skolama desava (i naravno, razlikuje od skole do skole) a i jedna prijateljica mi se, odmah posle fakulteta nasla na zameni u jednoj beogradskoj gimnaziji. I onako, entuzijasticna, pocela sa decom - da prave panoe, vodala ih na prakticnu nastavu po raznim institutima, u laboratorije na fakultet, izmisljala svasta, deci pruzala prilike da sami odluce kako hoce da budu ocenjeni (dja da pisu radove, dja da predaju nesto itd)(i naravno trosila sopstven novac, jer skola nema para za recimo hamer papir :) ). I jednom dodjem, radoznalosti radi kod nje na cas (kao deo prakticne nastave, vise se ne secam zasta sam ja bio primer :) ) - u ucionici 20oro dece. Poslednjih 4-5 redova deca sede oko dve tri klupe, jedni drugima u krilu i salju poruke/igraju igrice na telefonima. U prvoj klupi, ispred nje - decak skida majicu i pocinje da se mazi po stomaku. Drugo dvoje dece u prvom redu rade domaci iz nekog drugog predmeta. Jedno 30% dece je angazovano i ukljuceno u razgovore koje vodimo. Decak bez majice i posle treceg "obuci majicu" ne oblaci istu, samo sada mazi devojcicu pored sebe. Negde na pola casa udjose jos jedno dvoje troje. Nista, zavrsi se cas, tako, malo nadrealan, i slusam kako se njoj dive u zbornici jer joj deca dolaze na casove i jos je niko nije napao. Sve profesorke imaju slucaj kada ih je ucenik napao. Ja pitam za onih 70% dece koja kao i da nisu u skoli - ona ne moze da ih izbaci sa casa, niti da ih posalje kod direktora (decaka koji skida majicu je poslala - direktor mu je rekao da se lepse ponasa i vratio na cas). Jedina opcija je da ih upisuje u dnevnik, sto im teoretski smanjuje ocenu iz vladanja, ali posto ista ne ulazi u prosek, nikog ista ne zanima. Kompromis, da bi barem onih 30% bilo angazovano - sve dok su na casu i ne divljaju (recimo ne bacaju stolice, ne tuku jedno drugo itd.) ona ce im dati dvojku. Racuna da ce barem nesto slusanjem i gledanjem nauciti.

U Srbiji posledice loseg obrazovanja niko ne oseca (ili ih gura pod tepih). Svi i dalje misle da su nam fakulteti najbolji, skole najteze, deca obrazovana.

Mislim na onu rečenicu da je na fejsu branio jadnu decu. Mislim da deca nisu jadna nego su takva kakva su, a ne znam zašto ih je potrebno braniti na fejsu.

Krugolina Borup

Koju tačno decu?Pa ovu decu što ih stalno krivimo kako su ovakva i onakva sama od sebe, ne pomišljajući ni na trenutak da smo ih mi takvima napravili. A kada kažem "mi", mislim i na nastavnike i na roditelje.

Жалили ми се пре 7-8 година сестра и зет, обоје високообразовани, како сестрић и сестричина, тада гимназијалци, одбијају да читају књиге. Не школску лектиру, него књиге уопште. Кажу, не знају како да их натерају. Ја онда питам забринуте родитеље: "А када су деца последњи пут видела вас да држите књигу у руци?" Сестра и зет ћуте, гледају у под...

У међувремену су и сестрић и сестричина завршили сваки свој факултет и то сестричина заврши Филолошки факултет. Ни данас, као ни у гимназији, није у стању да прочита Ану Карењину, а факултет је завршила углавном ишчитавањем скрипти и мањих делова појединих књига из литературе дате за испит... Буди Бог са нама!

Ја онда питам забринуте родитеље: "А када су деца последњи пут видела вас да држите књигу у руци?" Сестра и зет ћуте, гледају у под...

Upravo tako. Deca su ogledalo svojih roditelja.

Najlakše je krivicu svaliti na drugog, a najteže krenuti od sebe i sopstvenih postupaka.

arwenna

Upravo tako. Deca su ogledalo svojih roditelja.

А "дете је отац човека"...

Ово сам већ качио на једном блогу, чини ми се баш испод Аруениног коментара, али не мерем се суздржати... Ионако то понављам по хиљаду пута и колегама и родитељима, досадио сам и Богу и људима!




Извињавајте што досађујем, то је јаче од мене.

Upravo tako. Deca su ogledalo svojih roditelja.

Uvek i svuda.

... i, možda, ako dozvoliš predlog, da njega učiniš aktivnim u onome što mu treba za školu. Pa ako i ne možeš da ideš s njim u biblioteku (što bi po meni bilo idealno), da ga naučiš da sam potraži na internetu to što mu treba, pa i da sam odštampa - da bude uključen u to što radi, koliko-toliko biće i manuelno angažovan, osetiće to više "pod prstima", a kompjuter neće biti samo uređaj za igranje igrica.

Izvini ako sam preterao, naročito što ne znam kako on inače koristi komp, ali mislim da s njegovom inteligencijom, uz tvoju asistenciju u početku, potrebnu literaturu može sâm da pronađe i štampa. Na kraju krajeva, i ovo možeš da posmatraš kao upošljavanje njegovog ega, rečeno Nikolinim rečnikom... ono što mu je sigurno zanimljivo (rad na kompjuteru) povezaće s nečim što mu je do tada bilo možda predaleko...

Krugolina Borup

Ја онда питам забринуте родитеље: "А када су деца последњи пут видела вас да држите књигу у руци?" Сестра и зет ћуте, гледају у под...

Evo me gde se preispitujem kad sam držala knjigu u ruci. I znate šta, profesore? Ne dešava se to tako često.

Ne desava se ni meni, Kru, ali moji klinci znaju da UVEK imam jedan paperback u tasni koji sluzi za citanje dok cekam autobus ili se vozim istim. I znaju da najbolje volem da zaspim uz knjigu - papirnu ili audio, nema veze.

tasadebeli

А "дете је отац човека"...

ДЕЦА НИСУ НИКАД БИЛА ВЕОМА ДОБРА У СЛУШАЊУ СТАРИЈИХ, АЛИ НИКАДА НИСУ ОМАНУЛА У ЊИХОВОМ ОПОНАШАЊУ.
П. Болдвин

Ovde niko ne opravdava nepismenost. Sve vreme, bar se meni cini, govorimo da mora postojati zajednicka platforma i rad, interakcija roditelj-nastavnik, kako bismo upravo to izbegli.

Ja ne mislim da sam idealan roditelj, verovatno cak imam i prestroge kriterijume, ali me strasno nervira sto se aktvino podstice zaglupljivanje i sto vi kod kuce mozete da se ubijete da postavite nekakve standarde ponasanja i obrazovanja, a onda cedo ode u skolu i vi ispadate mucitelj, preambiciozni i prepametni roditelj. Ako se ovako nastavi, pocecu da razmisljam u pravcu da cedu za 18. rodjendan poklonim plasticni remont, lobotomiju, dozivotnu pretplatu na botox i avionsku kartu za Dubai (sva sreca pa je plavusa:).

Deca nisu blesava. Daleko su informisanija i vestija nego sto je moja generacija bila. Moraju mnogo brze da odrastu i da se snalaze. Sasvim je logicno da nece uloziti vecu kolicinu rada, ukoliko isti rezultat mogu da ostvare sa minimumom zalaganja. O vrednostima koje im se serviraju mozemo letnji dan do podne.

Mozda mi je promaklo ali ne primetih ni jedan jedini post koji je rekao jasno i cisto: Hajde roditelji da se udruzimo, da vikendom zajednicki uvedemo opismenjavanje nase dece (jer koliko vidim ima ovde i ljudi od struke), da im organizujemo kampove (evo leto je) na Avali, na Adi, na Dunavu... hajde da deci pokazemo kako je zivot lep i zanimljiv, kako je lepo boriti se jer Dubai, silikoni i sta ja vec znam.... u modernom svetu se zovu prostitucija (ja ne zelim da moje cedo bude prostitutka), hajde da kod svoje dece negujemo razlicitost.
Ono sto mene (koja povremeno boravim u Srbiji) uplasi je strah od svega i svacega, a ponajvise strah od trazenja svojih prava. Da li je ovo sto se desilo sa ucenicima osmog razreda dovoljno da se o tome prica ili na ulice treba da izadju svi: i deca i roditelji i prosvetni radnici (koji znaju i vole svoj posao) i pokazu jasno da nesto mora hitno da se menja. Jednostavno decija malodusnost je odraz sveta odraslih.
Neko rece da matematika moze da bude zanimljiva.... ne da moze.... matematika je jako, jako zanimljiva i ako se kroz primer pokaze deci, ako im se priblizi kroz igru... osta ce im velika ljubav ma sta da kasnije izaberu u zivotu (moj ucitelj Dragan je nama predavao prvi put razlomke tako sto nas je odveo na burek i svako od nas je birao cetvrtinu, osminu, dve osmine....ne mora burek, moze sve to i sa jabukom. Nikada nikome od nas nije bilo tesko da zapamtimo de je jedna osmina manja od jedne cetvrtine).
Inace deca vole prakticne primere, vole da eksperimentisu.... prosle nedelje smo imali vikend nauke za decu predskolskog i nizih razreda. Deca su uzivala (a i svi mi koji godinama radimo sa ovima koji su vec postali malodusni), pokusavala da rese, da odrade eksperimente, da ih objasne (i veruj te bili su vrlo blizu. Logika je bila na zavidnom nivou). Interesantno je da je jedna mama dovela njih cetvoro. Iz razgovora sa njom saznah da je na zalost morala da prekine obrazovanje posle srednje skole, ali da joj je ostala ljubav prema nauci i da zato vodi decu na sve sto univerzitet organizuje (koliko pratim nasu stampu... Da li je ikada tako nesto organizovano u nasim univerzitetski centrima?! mislim da nije!). Mozda je i tu odgovor...treba celo drustvo da se organizuje, da radi...
Jos jedan primer, par vodecih univerzitetski profesora ovde je primetilo da im dolaze mladi studenti sa nizim nivom znanja matematike nego recimo pre 5 godina! I sta se desilo?! Digli su takvu galamu, organizovali 20 nedelja kurseve na koje su dolazili prosvetni radnici koji decu uce matematiku od najnizeg nivoa. Posto je interesovanje bilo veliko, napisali su i knjigu, i ponovi ce celi kurs narednih 5 godina. U sve to su se ukljucili i pedagozi, koji su trebali i jedne i druge da poduce kako da nesto priblize deci. Bilo je par divnih primera dobrog i lose organizovanog casa. Imala sam priliku da procitam komentare svih ucesnika kursa i svi su imali kritican pristup svom radu i bili spremni da krenu da primenjuju nova znanja. Udzbenici su takodje poslati na reviziju. Postoji plan da se testiraju sve metode i da se posmatra kako se to odrazava na znanje i da se istog trena, u hodu, metode popravljaju. I naravno jedan vrlo zanimljiv zakljucak je bio da ne postoji metoda koja je dobra za svako dete! I da mora i moze da postoji raznolikost u pristupu.
Nasi profesori matematike su sa lokalnim informaticarima resili da naprave i igricu koja ce decu da nauci osnovnim operacijama. Planiraju da sve postave na touch panel platformama, koje su zamisli te jako interesantna deci! Tek je tu dosla vlada kao faktor... time sto ce dodatno da finansira i podstice primenu svega (koliko sam cula, postoji plan da se konkurise sa par EU partnera za dodatno finansiranje ovog projekta, jer lokalna vlada nema dovoljno para!). Nadam se da ovo nekome da ideju... mada znam da ce svi odmah poceti da kukaju kako nemaju para... pa svi imaju kompjutere kod kuce... sta nedostaje?! Zelja da se nesto uradi! Znaci vrati smo se na malodusnost sa pocetka mog komentara...

Pr. radnica je imala primedbu na lekturu - broj 600 se, po njenom mišljenju, piše šesto, a 200 i 300 - dvesto i tristo.

Pa možda se u njenom rodnom selu tako kaže, tako je deda pričao, a deda najbolje zna:)

Šalu na stranu, veliki je broj prosvetnih radnika koji ne žele da promene svoje lokalizme i dijalekte. Još isprevljaju učenike i maltretiraju ih ako ovi ne žele tako da pričaju. Ako si već došao da radiš u Beogradu, Novom Sadu, Kikindi ne menjaj ti, njih već menjaj sebe. Kome smeta , neka ide da radi tamo gde je njegov govor opšteprihvaćen.

Ne želim da moje dete uči da se ispravno kaže "to auto" već "taj auto".

kako je moguce da neko ko kaze "to auto" zavrsi Pedagoski Univerzitet?! To je moje prvo pitanje! Nije problem akcenat (toga se ljudi najteze odricu) ali nepravilnost ovog tipa ili nepismenost.... to je vec pitanje. Znaci vec nekada davno smo dozvolili da neko ko je nepismen i ne zna pravilno da govori zavrsi osnovnu skolu, pa srednju i na kraju i najvisi nivo obrazovanja, i jos na kraju da se taj isti vrati i nove generacije uci svim tim nepravilnostima?! Znaci na 4 nivoa smo propustili da "to auto" zaustavimo, popravimo....
Moj skolski drug se zvao Predrag i imao polupismenu baku poreklom iz Crne Trave... kad smo ucili palatalizacije, nas nastavnik Aleksic ga je pozvao i pitao: Kako te baba doziva? A on sav ponosan rekao: Predrage.E onda je nastavnik objasnio zasto je to pogresno i kako je pravilno. Moj drug je otisao kuci i sve to objasnio babi, zamisli te baba ga vise nikada nije dozivala Predrage, vec pravilno... i cak sve komsinice (poreklom iz istog kraja) kritikovala kad koriste Predrage... Znaci jedna polupismena baba je mogla da prihvati i nauci nesto novo....

Sem "to auto", meni u Srbiji trenutno najvise smeta pitanje: "sta ima?" Kad su me prvi put tako nesto pitali nisam znala sta da odgovorim... sta znaci pitanje?!

U drugoj godini srednjeg obrazovanja za predavaca maternjeg jezika dobili smo starog profesora. Sta je uradio prvog casa? Svima dao peticu za kraj godine i vise nikada nije doneo dnevnik u razred. Casovi su mu bili beskrajno interesantni, recimo da je trazio od nas da napravimo pricu koja bi otisla u drugom pravcu nego sto je otisla u knjizi koju smo procitali. To je zahtevalo i mastu a i mogucnost izrazavanja svoje ideje.
Takodje od nas je trazio da napisemo neki izvestaj o dogadjaju koji je izazvao nasu pozornost tokom vikenda. Ili da odemo na lokalnu utakmicu i napisemo tekst "kao za novine". Na pismenom smo uvek, ali uvek imali jednu te istu temu koja se zvala slobodna tema. Zeleo je da vidi imamo li ideju da mu napisemo neku zanimljivu pricu. Sve price bi se onda citale i na licu mesta popravljale pravopisne i jezicke greske. Jesmo li voleli njegove casove?! Obozavali ih! Najveci poklon koji nam je svima dao je ljubav prema knjizi i pozoristu.
Mnogo godina kasnije na moje pitanje zasto nas nikada nije ocenjivao, odgovor je bio: Za 5 svako moze da nabuba, a ja sam zeleo od vas da napravim intelektualce, one koji ma sta kasnije rade u zivotu znaju da govore pravilno, da izraze svoje misljenje, da razmisljaju o uzrocno-posledicnim vezama. Neko ne moze da nauci nesto niti da pokaze svoje znanje ako ne zna da se izrazava.

lady_d

Sem "to auto", meni u Srbiji trenutno najvise smeta pitanje: "sta ima?" Kad su me prvi put tako nesto pitali nisam znala sta da odgovorim... sta znaci pitanje?!

Ti ko onaj super-kompjuter iz vica*.

Neizgovoreno/skraćeno od - "Šta ima novo kod tebe?".

*Napravili Amerikanci super-kompjuter i raspisali nagradu od milion dolara, za onog ko uspe da postavi pitanje kompjuteru i da ne dobije tačan odgovor.
"Izredjali" se mnogi, ali komjuter "zna sve", i veoma brzo su kamdidati izlazili pokunjeni iz prostorije gde je bio smešten.
Došao red na Muju, udje on u prostoriju, i nema ga pola sata.
Udju inženjeri da vide šta se dešava - kompjuter "prokuvao".
Pitaju Muju šta je bilo, šta ga je pitao.
Kaže on: Pa ništa, pitao sam ga - "Š`a ima, ba?"

Koliko shvatam vicevi o Muji su ismejavali njegovu glupost, pa ako sam kao taj kompjuter koji na glupost "prokuva"... dugujem ti kafu, pivo... ili sta vec za ovako divan kompliment!

Da budem iskrena meni smeta svo to zavijanje i njakanje po Srbiji, pogresan akcenat, pogresna koncepcija recenice... okrenem se na ulici kad cujem nekoga sa dikcijom... kako su nekada na TV na prvom dnevniku gdja Markovic govorila.... eeeeeeeeeee

lady_d

Koliko shvatam vicevi o Muji su ismejavali njegovu glupost, pa ako sam kao taj kompjuter koji na glupost "prokuva"... dugujem ti kafu, pivo... ili sta vec za ovako divan kompliment!

Da budem iskrena meni smeta svo to zavijanje i njakanje po Srbiji, pogresan akcenat, pogresna koncepcija recenice... okrenem se na ulici kad cujem nekoga sa dikcijom... kako su nekada na TV na prvom dnevniku gdja Markovic govorila.... eeeeeeeeeee

Draga, nekada je vazilo pravilo da pred mikrofon NE moze niko ko nije prosao spikersku obuku i dobio "zeleno svetlo" od najrenomiranijih iz struke.

Onda su sedamdesetih to poceli da ublazavaju, da bi do devedesetih doslo do toga da su ljudi, i bukvalno, pravo sa ulice dolazili pred mikrofon.

Naravno da neko takav smatra kako on nema sta da nauci! Zasto bi ucio/la, kad je bio toliko savrsen/a da je ODMAH dobio/la da vodi program?

Izgleda meni da kod nas sve moze: Nepismena uciteljica (ucitelj) da uci decu pravopisu, da osoba sa govornom manom (koja se popularno zove meketanje) moze da bude zvezda TV-a, da hirurg koji ne zna da nabroji sve organe vodi komplikovane operacije, da nam predsednik drzave ne zna engleski jezik.... Ne znam... toliko me sve to cini tuznom Napisah... deca su ogledalo sveta odraslih... ili mozda treba zakljuciti: Nemaju od koga da nauce! I stvarno, stvarno su najmanje kriva

To si u pravu, mada mogu da kažem da u školi u kojoj ja radim recimo, 50% bi želelo da uči i da se usavršava. Onih drugih 50% su stara garda ("pusti me, molim te sa tim inovacijama, imam još 2-3-5-6... godina do penzije" . Međutim, i od ovih 50% koji bi želeli da uče samo mali procenat to zaista i radi i to ne samo svojom krivicom. Seminari su skupi, škole nemaju novca, lokalna samouprava ne refundira a trebalo bi, i na kraju, naši domaći seminari često služe samo za zgrtanje para onih koji ih organizuju. Kad škole, mučene, i skupe nešto i pošalju par nastavnika, često se desi da je seminar potpuni promašaj (slučaj koleginice učiteljice koja se našla u 20 sati programa neke sekte!!!). I onda, većina kolega nema snage ni volje da se sa tim bori (+ visina plate kao dodatni demotivacioni faktor). Tako da, problem je kompleksan, kao i svaki kod nas Ja imam sreću da predajem engleski i da su naši seminari uglavnom besplatni, organizuje ih British Council, Oxford University Press, Cambridge University Press, dolaze predavači iz inostranstva koji zaista nešto smisleno i primenljivo govore (ovaj video je sa jednog od seminara), ali druge kolege su zaista u nezavidnoj situaciji. Pri tom je iz Ministarstva najavljena kontrola škola - usavršavanje nastavnika, razgovori sa učenicima i roditeljima o nastavnicima, papirologija sva moguća i nemoguća... Da se razumemo, ja nemam ništa protiv, ali Ministarstvo se postavlja u stilu - Nemaš šećer, nemaš kafu, nemaš vodu? Baš me briga, kad dođem, ovde da me čeka crna, vruća, gorča!

Оте ми Флорија тему!

Floria

To si u pravu, mada mogu da kažem da u školi u kojoj ja radim recimo, 50% bi želelo da uči i da se usavršava. Onih drugih 50% su stara garda ("pusti me, molim te sa tim inovacijama, imam još 2-3-5-6... godina do penzije" . Međutim, i od ovih 50% koji bi želeli da uče samo mali procenat to zaista i radi i to ne samo svojom krivicom. Seminari su skupi, škole nemaju novca, lokalna samouprava ne refundira a trebalo bi, i na kraju, naši domaći seminari često služe samo za zgrtanje para onih koji ih organizuju. Kad škole, mučene, i skupe nešto i pošalju par nastavnika, često se desi da je seminar potpuni promašaj (slučaj koleginice učiteljice koja se našla u 20 sati programa neke sekte!!!). I onda, većina kolega nema snage ni volje da se sa tim bori (+ visina plate kao dodatni demotivacioni faktor). Tako da, problem je kompleksan, kao i svaki kod nas

Само да потврдим ове речи. Иста је ситуација, изгледа, у свакој школи када су семинари у питању. Идем на разноразна стручна усавршавања, тј. семинаре, још од 2003. Од тада сам сакупио 415 сати учешћа на тим скуповима. Дакле, у просеку годишње око 50 сати. Додуше, ти сати се за лиценцу рачунају тек од 2004. па до првог обнављања лиценце 2009, а од тада је почео други петогодишњи период сакупљања сати стручног усавршавања да бисмо могли да обновимо лиценцу. По старом закону били смо дужни да у том петогодишњем периоду сакупимо 100 сати стручног усавршавања, а по новом закону та цифра је подигнута на 120 сати. И да, такође, потврдим Флоријине речи, од тих мојих 415 сати, школа је платила 60 и то последњи пут далеке 2005. Све после тога плаћао сам из сопственог џепа. Проблем је у томе што је Министарство просвете финансирање стручног усавршавања пребацило на локалну заједницу, као и материјално одржавање школа, па онда наше стручно усавршавање буде на истој листи трошкова као и рачуни за комуналије, струју, кречење, реновирање,... И наравно да за наше стручно усавршавање онда нема новца. Локална заједница и иначе има великих проблема са измирењем материјалних трошкова школа (већина школа последњих пар година дугује само за струју између пола милиона и милион динара). Често, ако школа нема сопствених прихода од издавања сале за физичко и сл. у школи нема креда, сунђера и осталих потрепштина (хигијена!). Ја сам за 20 година радио у 11 различитих основних и средњих школа по Београду и никад ми нико није купио комплет уџбеника, нити сам добио неку свешчицу или оловчицу. Све сам плаћам. И у таквој ситуацији ко ће још да финансира обавезно (подвлачим, обавезно) стручно усавршавање. А и иначе је тако када год је потребно издвојити неки новац за школе. Министарство просвете (републичка институција) пребацује лоптицу локалној заједници (град), а град се труди да ретернира како зна и уме. Па, сетите се само Ђиласовог суперменског ускакања и финансирања одељења од 10 ученика у ОШ "Скадарлија" које је Министарство намеравало да угаси. И у таквој ситуацији просветарима нико то јавно није рекао, али се некако подразумева да се ми жртвујемо и да уложимо сопствене новце у стручно усавршавање. Има ли бољег примера за родољубље него што је овај?

Ja imam sreću da predajem engleski i da su naši seminari uglavnom besplatni, organizuje ih British Council, Oxford University Press, Cambridge University Press, dolaze predavači iz inostranstva koji zaista nešto smisleno i primenljivo govore (ovaj video je sa jednog od seminara), ali druge kolege su zaista u nezavidnoj situaciji.

Да потврдим и ово! Имам привилегију да се уз моју госпођу малкице "шверцујем" по семинарима за професоре енглеског (мислим, платим ја смештај у хотелу и остало, али присуствујем предавањима више као гост, незванично и не добијам никакву потврду за сате). Заиста су најквалитетнији од свих на којима сам био. Неке од идеја које ту чујем примењујем и на мом српском. Професори енглеског имају ту срећу што је те поставке, које они ту чују, неко тамо напољу годинама испробавао, па тако добијају већ заокружене идеје и искуства за своје часове. Остале колеге које не предају енглески могу само да им завиде јер ми често залутамо на неке промашене семинаре (које платимо из свог џепа), а богами неки несрећници, колико овде видим, имају посла и са сектама. Ужас!

Pri tom je iz Ministarstva najavljena kontrola škola - usavršavanje nastavnika, razgovori sa učenicima i roditeljima o nastavnicima, papirologija sva moguća i nemoguća... Da se razumemo, ja nemam ništa protiv, ali Ministarstvo se postavlja u stilu - Nemaš šećer, nemaš kafu, nemaš vodu? Baš me briga, kad dođem, ovde da me čeka crna, vruća, gorča!

Ето, већ два-три дана, док читам све ово што смо сви ми написали, врти ми се по глави једна мисао. Док сам био ђак, од глупости система сам се бранио тако што сам бежао са часова. Сада, када радим у школи, од глупости система се браним тако што бежим на часове. Баш интересантна појава...

П.С. - О квалитету појединих семинара и о томе колико су били корисни и колико се заиста могу назвати стручним усавршавањем, неком другом приликом. Одох да се психички припремим за сутрашње прегледање тестова на завршном испиту.

П.П.С. - Не замерите ми на оволиким смајлијима у коментарима. Лакше ми је кад се од све муке малкице и насмејем. Ипак сам ја одрастао на филмовима Јиржија Менцла који ономад, када је последњи пут режирао у нашем Народном позоришту, рече: "Претенциозно је говорити о озбиљним стварима без и трунке хумора."