Priv(L)et!

Pista ovoga puta nije dugacka, a ni ne nosi me avion u nepoznato. Ovoga puta tacno znam gde i zasto idem, i koliko ostajem. Prva destinacija je Moskva, a potom isti dan Habarovsk, na krajnjem istoku Rusije, u juznom Sibiru, na granici sa Kinom i Severnom Korejom. Ovoga puta ne idem na slepo, ne idem sam, niti grlom u jagode. Sada mi frima sredjuje vizu, placa kartu, smestaj, hranu i sve troskove. Napredovalo se od proslog puta...

Ali, ja ne bih bio ja da me ne prate razne okolnosti koje sve, pa i mene vec po navici zasmejavaju i (ne)iznenadjuju. Nakon izleta na Frusku Goru, i predivnog gostomprimstva od strane jos jednog svetskog putnika, Glumca Panonskog u njegovom malom raju na Kamenjaru, JAT(D) me i ovoga puta odnosi iz Beograda, a u Moskvi preuzima Aeroflot. Na Nikoli Tesli sada nisam sam, ima ko da me isprati, za razliku od proslog puta kada sam kao siroce pogledom trazio neko poznato lice pre poletanja. Nazalost, senior i seniorka ni ovoga puta nisu bili u Beogradu, ali su me najdraze oci ispratile i pozelele srecan put. Pred ulazak u avion susrecem se sa deckom (Isan) koji ide na istu destinaciju kao ja, samo sto njemu nije prvi put, dobro je - imam koga da udavim svim detaljima o mom sledecem dalekom oderdistu. 

Daljem od Beograda za par hiljada kilometara od Malezije.Uz prijatan razgovor, neprijatan sendvic, i jos neprijatniji let vreme brzo prolazi i slecemo u Moskvu. Imamo tri sata do sledeceg leta i odlazimo lagano da predamo prtljag pa da sednemo i spremimo se za devetosatni let do Sibira. Posle ruskog cipsa i turskog piva stajemo u red za ukrcavanje i cekamo, cekamo i cekamo. Sve do momenta kada se na monitoru iznad nasih glava pojavi obavestenje "UKRCAVANJE ZAVRSENO"! Pogledasmo se u trenu i uz osmeh prokomentarisemo kakva je to greska da to napisu dok jos dosta ljudi ispred i iza nas ceka u redu. Prodje desetak minuta, a na monitoru se promeni ime destinacije, a nama raspolozenje. Prilazim sluzbeniku koji pregleda karte i pitam sta se desava? "Your plane gone" na tarzanskom engleskom (kako mi je samo nedostajao) izgovara da je avion odeleto?! Cekaj, stani, pazi, vidi, gledaj... Momak, pa mi stojimo u redu, vec deset minuta cekamo da dodjemo do vrata i ukrcamo se u autobus do aviona! "Your plane gone" kao pokvarena gramofonska ploca izlazi iz usta nalik-na-Frankestajna-sluzbenika. Sta sada?! Gde? Kako? Zasto?

Okrecem telefon firme iz Srbije preko koje nam je sve sredjeno, malo u neverici objasnjavam situaciju, i u narednih pola sata nam zvone telefoni, javljaju se razni ljudi od Beograda, preko Moskve pa sve do Habarovska, i za tren oka nam je sredjen smestaj u hotelu u Moskvi, vozac koji ce nas za sat vremena pokupiti i odvesti do istog, pa i vratiti sutra ili kada nam vec nadju novu kartu. Lepo je, za razliku o mog proslog izleta u Aziju, kada neko ipak brine o tebi. Sve je to super, razmisljam naglas, ali sta je sa nasim prtljagom? Isan i ja se pogledasmo i ostadosmo zbunjeni - da li je bar on poleteo, ko ce ga tamo docekati, da li ce nam ga vratiti...itd? Opet, kao proslog puta, moja odeca, kozmetika i lekovi lete bez mene. Navika je cudo!

Posle nekog vremena cekanja i cupkanja u mestu, posle smenjivanja nervoze i smeha kod obojice prilazi nam decko (Goran) i na srpskom nas pita da li smo mi ti koji su ostali neukrcani na let. Nakon potvrdnog odgovora, krecemo za njim, ostavljajuci iza nas situaciju koja nas je okupirala skoro pa pola sata. Naime, dva reda klupa iza nas aerodromsko obezbedjenje je naslo prtljag kako se odmara na kolicima, ali bez vlasnika. Policija, pas koji njusi kofere, sluzbenik koji ogradjuje da se ne prilazi prtljagu i molba putnicima da se odalje daje filmski osecaj celom dogadjaju. Morali smo otici, pratimo Gorana do jednog saltera i on nas upucuje na nas prtljag! Uz objasnjenje da ovde nije bas sve logicno, i da ne moramo mi da razumemo njihove postupke, prtljag nam je izbacen iz aviona bez ikakvog obavestenja i ostavljen da sam cami cekajuci. Oh, dragi lekovi i dezodoransu, kako se radujem sto smo opet zajedno. Ulazimo u auto i Goran krece veleslalom po sirokim Moskovskim autoputevima, dok oko nas u sest traka svi jure kao bez glave. Ja bih do sada vec tri sudara napravio! Susta suprotnost od voznje u Maleziji, ali i u Belome gradu. Posle sat vremena voznje stizemo u hotel. Ne moram da pominjem da do sada, sve osobe kojima sam se obratio jedva da natucaju engleski, pa je sreca da mogu rec dve na ruskom da prozborim. Jos je veca sreca pa vise razumem nego sto zborim Velike nam brace jezik.

Dok lezim ukrevetu premotavajuci film od celog dana, cekam da mi se prosuse sve stvari iz nesesera na koje je sampon odlucio da se prolije, primecujem da je prosla ponoc, a kroz prozor je tek sumrak...

 

 

 

Valjda ce sutra biti dosadniji dan...