Viktor Igo i duhovi

Viktor Mari Igo (fr. Victor Marie Hugo; 26. februar 1802 - 22. maj 1885) bio je veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Bio je aktivan učesnik političkog života Francuske.Igoovi verski pogledi radikalno su se menjali tokom njegovog života. Kao mladić bio je katolik i izražavao je veliko poštovanje prema crkvenoj hijerarhiji i autoritetu. Od tada se sve više odaljava od katolicizma i izražava veliko negodovanje prema papi i ima snažne antiklerikalne poglede. Tokom egzila postao je spiritualista, a kasnije je postao pobornik racionalnog deizma koji je bio sličan onome koji je podržavao Volter. Kada je jedan popisnik 1872. pitao Igoa da li je katolik, Igo je odgovorio: "Br. 1 slobodoumnik".

Viktor Igo je prizivao duhove.

Primoran da napusti Pariz, jer je kao republikanac predstavljao pretnju Bonaparti III, 1852. Viktor Igo, tada već akademik i francuski per, nastanio se sa porodicom i prijateljicom Žilijet Drue na ostrvu Džerzi. U posetu im je došla g-đa de Žirarden, obrazovana novinarka i pesnikinja, donevši sa sobom iz Pariza pomodnu ideju prizivanja duhova. Igo, iako ateista nije bio sujeveran. Nesklon takvoj "komunikaciji", ulazi u čitav slučaj zbog "javljanja" njegove preminule i neprežaljene ćerke Leopoldine. 

O ovoj pojavi postoji autentično svedočanstvo - "Prizivanje duhova na Džerziju", koje sadrži zapisnike sa svake seanse. Viktor Igo ih je lično potpisao kao svoje delo i ostavio ga da bude objavljeno tek posle 2000. godine. Srpsko izdanje iz 2002. je prvo uobličeno objavljeno izdanje i prvi prevod dela uopšte na drugi jezik, a za nas ga je pripremio naš ugledni prevodilac i književnik nastanjen u Parizu, Kolja Mićević.

"...Ti mora da si jedan od najraspoloživijih duhova da nam otvoriš vrata tajne. Većina ljudi koji su mišlju uticali na sudbinu ljudskog roda predstavljeni su nam kao da uz svoje uho imaju tajanstvena bića koja im govore reči nepoznatog sveta..." - Igo pita Lutera u jednoj od seansi prizivanja duhova.

"Vratimo se našem dijalogu. Kao što to znaš, preko mog odlomka već napisanog, i koji sam pročitao osobama ovde prisutnim odmah nakon tvog odlaska, i preko drugih još tekstova, ja sam već ostvario jedan deo onoga što tražiš od mene i čak sam to ostvario pod potvrdnom formom. Jedino, ja se nisam mešao u tu potvrdnost, ne nalazeći u sebi ništa tako veliko da bih govorio o sebi povodom tih ogromnosti. Ti mi sada kažeš: odgonetni unutrašnje putovanje svoje duše, i kaži, u knjigama koje će se pojaviti posle tvoje smrti, ono što ćeš odgonetnuti. Čini mi se da sve to mogu biti samo pretpostavke i da će u našim očima nedostajati tačnost. Postoji li za mene, izvan otkrovenja stolova, jedan ljudski način da nazrem budućnost nepoznatu o kojoj mi govoriš i da je odredim? Jer da bi se potvrdilo nešto, treba bar naslućivati. Ako se ograničim na to da nagađam i kažem: odgonetam, da li će mi se verovati? Ne treba li još nešto više? A, kada budem rekao, posle svoje smrti, u posthumnoj knjizi: ovde sam, vidim ovo; gomila će pomisliti: on je pisao ovo dok je bio živ. Kako je mogao znati? Dakle, postoji li ijedan ljudski način (ljudski, naglašavam, ili bar onaj čiju bih tajnu za svoga života jedino ja imao) da se saznaju za života stvari za koje mi kažeš da ću ih potvrditi nakon svoje smrti?" - Viktor Igo, razgovor sa Smrću.

Igo nikad nije izgubio svoju antipatiju prema rimokatoličkoj crkvi uglavnom zbog njene ravnodušnosti za nedaće radnika koji su bili tlačeni od strane monarhije i možda zbog učestalosti kojom su se Igova dela nalazila na papinoj listi „zabranjenih knjiga" (Katolička štampa napala je Igoa čak 740 puta zbog „Jadnika"). Nakon smrti svojih sinova Karla i Fransoa-Viktora, Igo je zahtevao da se sahrane bez krstova i bez sveštenika, a isto tako je želeo da se i on sahrani. Iako je Igo verovao da je katolička dogma stara i umiruća, nikada nije direktno napao samu instituciju. Ostao je vrlo religiozan i do kraja života je verovao u moć i potrebu molitve.

Igoov racionalizam se može naći u njegovim pesmama Torkemada (1869, koja govori o verskom fanatizmu), Papa (1878, nasilno antiklerikalna), Vere i vera (1880, u kojoj odbija korist crkava) i u onim posthumno izdatim Kraj Sotone i Bog (1886. i 1891, u kojoj hrišćanstvo predstavlja kao grifona, a racionalizam kao anđela).

O veri je Igo rekao:
„Vera prolazi, Bog ostaje"

Predvideo je da će hrišćanstvo postepeno nestati, ali da će ljudi i nakon toga verovati u "boga, dušu i odgovornost".

Razgovor s duhovima, transkripcija. 

Vise o Igoovom spiritualizmu.