Citati

Doci ce dan kad covek shvatice sam
da sve je ovo samo prolazna stvar
i svaka pametna rec, davno je recena vec
ni jedan pesnik ne zna otkud mu dar

prenecu trndi

Tragicno je kada izaberete izvesnost neslobode, a promene nastave i dalje da se desavaju (normalno :), nezavisno od toga.

Promena ce uvek biti, da li na bolje ili na gore, to je verovatno izvesnije nego bilo kakva izvesnost neslobode.

kako ponavljanjem tuđih reči postaješ slobodan?

Mozda u tome i lezi besmisao takve vrste odricanja od slobode.

+
Pozdrav, Mikele

Nije, nije me dugo bilo. Svratim tu i tamo, ali ne stižem ni komentarisati, a tek ne pisati. "Stvaram umetnička dela", sporo, sporo, ali bar uživam u tome. A pre neki dan čak san dodatno usporio, ali nije važno, "stvoriću" ih kad tad.
Uglavnom, nadam se da si dobro bar koliko ja

posto slabo pamtim citate iz knjiga, evo jednog iz filma

"nikad se ne pravdaj, nikada izvinjavaj"

dzon vejn

Чему онда писање, питаће е неко, и ја покушавам овде, на брзину, по ко зна који пут, такође помоћу цитата, да дам неког смисла тој нашој работи: "Без присуства литературе смрт једног детета негде у свету не би имала већи значај од смрти неке животиње у кланици" (Жан Рикарду). Литература даје смисаотој смрти, даје јој људску тежину, и тиме је ублажава, осмишљује и, у далекој преспективи, побеђује.
(Данило Киш, Сви гени мојих лектира, 1973.)

Иначе, без цитата не можемо, тако ми се бар чини, јер је понављање већ изреченог у природи језика. Цитирамо, тј. наводимо туђе речи, и онда када тога нисмо свесни. Када, на пример, кажемо за некога да "нема 'леба да једе", цитирамо своје убоге и вазда гладне претке, којима је комад хлеба био једини прижељкивани оброк за који су знали. Данас се сиромаштво другачије испољава, али су се некадашње карактеристике његове очувале у језику.

Vujica Rešin Tucić je imao divnu postavku: čitam, prepisujem, potpisujem.

Pozdrav autoru bloga i svima koji me znaju, da ne citiram

a ja ti citiram isto, samo malo drugaciju verziju koja mi se vise svidja:

Ja ne biram ono što imam. Ne biram ustvari nista, ni rodjenje, ni porodicu, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto. Jos je cudnije što to moranje pretvaram u ljubav. Jer, nešto mora biti moje, zato što je sve tuđe, i prisvajam ulicu, grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom od djetinjstva. Zbog straha od praznine, od svijeta bez mene. Ja ga otimam, ja mu se namećem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nada mnom je svejedno, ali neću da znam za to svejedno, dajem im svoje osjećanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate.

Ivancic je, hmm Ivancic.

Ergo - problem će biti najefikasnije riješen tako što se neće otkloniti.

Puškin o svome junaku Evgeniju Onjeginu kaže i ovo:

"Sad latinski u modi nije,
na znanje ću vam ipak dati;
znao je dosta Evgenije
da može epigraf da shvati,
da Juvenala uz reč splete,
da na kraj pisma vale mete
i pamtio je ko đak vredan
iz Eneide distih jedan.
Nikad mu nije došla volja
kroz hronološki prah da rije
po stolećima istorije,
al' anegdota svaka bolja
od Romula do naših dana
u svest mu osta urezana.

(prepev: Milorad Pavić)


Pošto o "budućnosti" zboriš, da spomenem i Santajanine reči:

"Those who cannot learn from history are doomed to repeat it."

= Oni koji ne uče iz istorije, osuđeni su da je ponove.

(Nadajmo se da mi, loši đaci, koji iz istorije baš ništa nismo naučili, nećemo sa novom srpskom vladom proći kao bos po trnju.)

Ovo je, inače, Branimir Štulić Johnny parafrazirao ovako:

"Tko ne pamti iznov proživljava!"


I još jedan citat, našeg klasičnog pisca i nobelovca:

"Ništa nije zbrinuto ni utvrđeno, ništa jasno ni izvesno. Niko nije tačan. Svak je nepouzdan i sve je nesigurno i ništa nije nemoguće.

- A ako nije sve baš tako crno kao što tebi izgleda? Šta onda?

- Onda tek ne valja ništa i nije dobro po onga kome izgleda da je tako."


Tajna su vrata podzemnih voda.

Autocitat sa

http://blog.b92.net/text/4877/Iz-beleznice-seoskog-doktora---o-alkoholizmu/#komentari


Alkoholicar je covek koji pije vise od svog doktora. Ovu izreku Milos je pokupio iz Marfijevog zakona ali je bar znao odakle mu, za razliku od mnogih, slicnih, dubokoumnih zapazanja koja je pokupio tu i tamo i koristio ih, spontano, u raznim prilikama. Nije insistirao na izvoru kao sto nije trazio ni priznanje za nekoliko svojih doprinosa kulturnoj bastini covecanstva. Ponekad, kad je razmisljao o tome, osecao je tiho zadovoljstvo sto je, nezavisno od tudjeg uticaja, izrekao misao koja je pala na pamet nekom drugom, pre dve hiljade godina ili predhodne veceri u kafani. Tako je, kad god bi cuo da neko kaze "Tenk juri veliku macku" prizvao u secanje premijerno izvodjenje ovog izraza; prijatelj koji mu je umesto "hvala" redovno govorio "tenk ju"dobio je kao odgovor - "ri macku" i tako je cela stvar pocela, pocetkom sezdesetih, samo sto su odonda macke velike porasle a, nazalost, i tenkovi.

Zvali su ga da kolektivu Zemljoradnicke zadruge odrzi predavanje o stetnosti alkohola. Prihvatio je poziv sa osecanjem da poznaje materiju - ta on je bio covek koji je, izlazeci iz "Lipe" u jesen `65 rekao "Zaustavite svet, hocu da sidjem" - a taj vapaj je posle obisao Beograd, mozda iz drugih usta ali svakako iz iste flase. Takodje, znao je da ce imati upucenu publiku, publiku koja je mnogo ucinila na prakticnom planu ali joj je bio potreban i teorijski aspekt. I, tako je poceo: "U ovoj zemlji vise ljudi zivi bez mozga nego bez jetre..." i nastavio u tom stilu, dobrih pola sata, a zavrsio je sa "...a ako je tacno da je alkoholicar covek koji pije vise od svog doctora, u ovom selu NEMA ALKOHOLICARA".

Najvolijem "Znakove pored puta" :

Što ne boli - to nije život, što ne prolazi - to nije sreća.
*
Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućnim i podnošljivim.
*

I često u govoru koristim narodne izreke, verujem da i tada citiram nekog nepoznatog, mudrog autora.

Mikele

Ležimo tako i ja čitam "Maestro i Margarita" a ona "Baudolina"

I kikoćemo se do jutra, čitamo jedna drugoj najslađe delove i valjamo se od smeha kao dve lude.

ela da ti odgovorim o'ma, posto mi se ovih dana po glavi muvao samo Sem Gemdzi i ono njegovo "E, sad smo ga uchabrirali!"

Ali, manimo se Tolkina - aj'mo malo mog ljubimca Pratchett-a:



Ponekad staklo sija jace od dijamanata zato sto mora vise da se dokaze.


Glupaci su cesto sposobni da urade nesto o cemu se pametni ne usudjuju ni da razmisljaju.


Prava glupost uvek je jaca od vestacke inteligencije.



Bilo je mnogo lakse za to optuzivati Njih. Bilo je uzasno depresivno i pomisliti da su Oni ustvari Mi. Ako su to Oni, onda niko nije kriv. Ako bi to bili Mi, sta bi to cinilo od Mene? Na kraju krajeva, Ja sam jedan od Nas. Mora da sam. Nikada o sebi ne bih razmisljao kao o jednom od Njih. Niko nikada o sebi ne razmislja kao o jednom od Njih. Uvek smo jedan od Nas. A Oni su ti koji rade lose.


Bogovi ne vole ljude koji mnogo ne rade. Ljudi koji nisu sve vreme necim zauzeti mogli bi da pocnu da razmisljaju.

necu bas puno. odavno nisi postavio blog na koji bi ovaj trol isao. secas se onih hlepcica sto si jeo u portugalu? usavrsila recept, pa svaki dan imam svez hleb. uzdrzacu se za dalje trolovanje, dok ne postavis neki "laksi" blog

Не треба никада губити из вида да се линија човечјег живота не састоји, ма шта се рекло, из једне хоризонтале и две вертикале, већ пре из три кривудаве кривуље извучене у бескрај које се стално приближавају и удаљавају једна од друге: оно што човек мисли да је, оно што је хтео да буде, и оно што је био.

Ето.
Не умем да користим цитате, али сам недавно, читајући изнова Хадријанове мемоаре била у искушењу да препишем готово сваку реченицу коју сам прочитала и да је сачувам.
Дубоко мудра књига, ако се ја питам.

Ukupna količina svega prevelika je - A.Ginsberg

A greška iznosi samo pola kilograma na cijelu vaseljenu - Harms

"Uradi ono cega se bojis i strah ce nestati."
Ralf Emerson

Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.



Pametni su ovo ljudi. Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je određeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplašiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro.

Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.

Mislio sam nema ko da sluša!?! Ima kako nema, sluša moja duša!!!

A mi nismo ničiji, uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Zar je onda čudno što smo siromašni? Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ni tko smo, zaboravljamo već da nešto i hoćemo, drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoje nemamo, mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo, najtužniji vilajet na svijetu, najnesretniji ljudi na svijetu, gubimo svoje lice a tuđe ne možemo da primimo, otkinuti a ne prihvaćeni, strani svakome i onima čiji smo rod, i onima koji nas u rod ne primaju. Živimo na razmeđi svjetova, na granici naroda, svakome na udaru, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije, kao na grebenu. Sila nam je dosadila, i od nevolje smo stvorili vrlinu: postali smo pametni iz prkosa.

Šta smo onda mi? Lude? Nesrećnici? Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do jučer smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kamo da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje. A sve se plaća, pa i ova ljubav.

Zar smo mi slučajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznježeni i tvrdi, veseli i tužni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga, pa i sebe? Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti? Zar bez razloga puštamo da život prelazi preko nas, zar se bez razloga uništavamo, drukčije nego Ðemail, ali isto tako sigurno. A zašto to činimo? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno, znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka nam čast našoj ludosti!

nikada nista ne treba cekat, svemu treba ici u susret. jer, ako covjek nije glup, a nije ni kukavica, onda nije ni bespomocan.